17. јануара 2018. године, избио је још један пожар у Наменској индустрији „Милан Благојевић“ у Лучанима. Пожар су властодршци покушали да заташкају, али им није пошло са руком. Радници који су повређени нису смели да признају шта им се десило, а такође и свим осталим радницима је забрањено да причају о данашњем пожару. Једино је МУП одговорио на питање новинара, да је се догодила још једна несрећа у Наменској индустрији у Лучанима и да су два лица повређена. Магазин Таблоид је у вези са овим добио писмо огорченог родитеља једног од раније страдалих у овом предузећу, а које редакција објављује у скраћеној форми.

……

Веровао сам у државу у којој живим, веровао сам у правду, највише сам веровао у мог сина…Тражим истину, зашто су млади животи морали да се угасе услед недостатка неопходне опреме и непоштовања процедура у Наменској индустрији „Милан Благојевић“ у Лучанима. „Вечни“ генерални директор Радош Миловановић не разуме моју очинску потребу да не продам своје мртво дете и да после свега задржим достојанство и честитост. Не разуме, јер он не зна шта то значи, али зато добро зна како да заштити и обезбеди свог сина, па му је на стадиону „Наменске индустрије“ саградио фудбалско царство, како би татин син имао са чим да се игра. Вежбање његових тренерских квалитета плаћамо сви, како парама тако и животима и његов син је обезбеђен а наша деца нису зато и гину. Ја за нашу тражим заштитну одећу, а он његовог сина обасипа богатством.

Па како директор Радош Миловановић да брине о безбедности радника фабрике кад најпре мора да брине о фудбалском клубу и сумњивим трансферима играча, пекари свога сина која храни раднике фабрике, о базену у својој сеоској хацијенди отвореном свечано у тренутку док ми оплакујемо наше дете. О његовој сујети и терору који спроводи над мојој породицом најбоље говори притисак који је извршио да моја ћерка остане без посла.

На све начине покушава да нас угрози како економски, тако и безбедносно, страхујем за безбедност моје породице. Људи кријући долазе у нашу кућу плашећи се последица, које би могли трпети од стране директора због пружања подршке мојој породице. Скоро четири деценије овај човек спроводи своју самовољу, застрашујући све људе које егзистенцијално зависе од њега и прогањајући оне који су његови неистомишљеници. Питам Државу, зар је могуће да нико бољи и млађи не може да управља овом фабриком, је ли фотеља Радоша Миловановића вреди 18 људских живота колико их је страдало за време његове владавине. Питате се што нам млади људи и мозгови одлазе у иностранство? Па зато што нам на челу фабрика седе директори од 74 године, а она деца која остају могу да се запосле само тамо где ће да страдају.

Питам директора Радоша Миловановића, да ли би безбедност радника била на истом нивоу да је његов син неким случајем запослен на погону Ракетних горива? Тврдим да ће Миловановић и његова организована група покушати да заташкају и овај пожар (експлозију) најпре притиском на страдале потом на очевице.

Молим Владу Србије, и председника Александра Вучића да склони овог човека, који у осмој деценији живота заузима неком младом стручњаку место, да се број жртава не би увећавао.