Зна ли Србија кога је изгубила?

Лидер Грађанске иницијативе Србија, демократија, правда Оливер Ивановић убијен је 16. јануара у Косовској Митровици. Погођен је са шест метака из пиштоља дуга деветка, с леђа. Мучко убиство до сржи је потресло Србе. Председник Србије Александар Вучић означио га је као терористички акт и најавио да ће се држава Србија у складу са тим односити.

Мук, неверица, тегоба, дубока туга, сада су свакодневица у Ивановићевом граду који је он политичким радом, харизмом, посвећеношћу одавно прерастао, али ипак није желео да га напусти. Грађани су уплашени и нико не помишља да остане. У разговорима за наш лист готово једногласно поручују: “Нађите убицу или сви одосмо.” До закључења овог броја убица није пронађен.

Ивановић је рођен 1953. у селу Рзнић код Дечана. Основну и Машинско-техничку школу завршио је у Косовској Митровици. Био је питомац Војне академије у Загребу. Завршио је Машински факултет у Митровици, а у Приштини дипломирао и на Економском факултету. Радио је у митровачком транспортном предузећу ТрансКосово, фабрици керамичких плочица Мозаик и представништву фирме Хепок. Водио је спортски центар у Косовској Митровици, био је заменик генералног директора компаније Фероникл из Глоговца, потом директор Националне службе за запошљавање за КиМ.

Када је 1999. формирано Српско национално веће, Ивановић је постао председник Извршног одбора за северно Косово, где је остао до 2001. Када је формиран Координациони центар за КиМ, именован је за шефа Службе за економски развој и реконструкцију, а био је и државни секретар у Министарству за Косово и Метохију.

Био је члан Социјалдемократске партије, а потом лидер Грађанске иницијативе Србија, демократија, правда. Јануара 2014. са још четворицом Срба је притворен и судило му се за ратни злочин над цивилним становништвом на КиМ 1999. и 2000. Оптужница је подигнута тек у новембру 2014. У фебруару 2017. је укинута првостепена пресуда и наложено је ново суђење. Од априла 2017. је одређено да се брани са слободе.

Ова штура биографија ни изблиза не осликава раскошне особине које су красиле косовског витеза, како су га многи назвали. Сви који су га познавали заувек ће памтити његову неуморну борбу за слободу и правду. Зато и не чуди што су се редакцији “Вести” наши читаоци у неверици јављали, а неки су са нама и поделили сећања на сусрете и разговоре с Оливером Ивановићем, питајући нас исто оно што је у вапају изговорила и његова сестра Наташа: “Зна ли Србија каквог је јунака изгубила?”

Свима све опростио

Од када је убијен Оливер Ивановић, сећам се и присећам свих догађаја, ситуација у којима смо се заједно нашли. Тешко је поверовати да га више нема, јер је толико био пун живота, увек насмејан, оптимистичан, пише за “Вести” Тања Вујисић, новинарка из Косовске Митровице.

– Када се 2013. године први пут кандидовао за градоначелника Косовске Митровице, договорено је да један предизборни скуп одржи у згради Скупштине општине Звечан. Дошли су сви кандидати за одборнике са његове листе, грађани, новинари и стојимо испред зграде. А онда се појавио извесни радник општине и сав важан саопштио да не може да се уђе у зграду. Након десетак минута убеђивања, радник дрекне на Оливера: “Не може, ја сам шеф сале!”. Оливер му одговара: “Пријатељу, можеш да будеш само шеф сале у неком ресторану, ово је општина.” Ушли смо сви унутра, а радник је са скупа рапортирао неком шта се прича. Господин Ивановић је тражио да га нико не дира и да га пусте да ради то што ради. Тако је поступао и када су га блатили политички противници. Никада ружну реч о њима није рекао, тужио је неке и то је то. Достојанство, пре свега.

– Друга слика је из Дечана. Група новинара је отишла с Оливером у манастир, када смо се враћали, у близини светиње зауставио је ауто, изашао и спустио се са пута на манастирску земљу, коју су у том тренутку “држали” Албанци. Спустимо се за њим и видимо да склања неке гране и чупа траву. Гробови. Његови најближи рођаци из Дечана. Помогли смо му да очисти гробна места. Крећемо даље, пита да ли нас је страх да станемо у центру Дечана. Одговоримо да није, иако смо збуњени. Излазимо испред рушевина, некада велике куће. Порушено, запаљено, пуно ђубрета. Каже нам да је у тој кући малтене одрастао. Кућа у којој је заклана његова рођака. На путу до Митровице, тајац. Никад није користио своје личне трагедије за убирање политичких поена. Опет, достојанство.

– Наравно, посебан део у причи о Оливеру заузима срамно суђење за ратни злочин. Оптужница, ток суђења, пресуда, све је било контроверзно, у најмању руку. Сведоци тужиоца, који бране Ивановића, желе да се поздраве с њим у судници и захвале јер их је спасавао, а не убијао, како му се стављало на терет. Поновљено суђење је било у току, када је убијен. И тамо је био насмејан. Храбрио Милену и Богдана, Јанка, Жарка, Николу, Мирослава и Наташу. И све нас. Махао нам је на уласку и изласку из суднице, рукама окованим лисицама. Питао, како смо. И био пресрећан, када је коначно пуштен да се брани са слободе. Када је могао да хода улицама своје Митровице.

– Седели смо он, Милена, Олга и ја испред једне радње у том периоду. Апсолутно свако ко је прошао стао је да се поздрави са њим и пожели му све најбоље. Нас три смо му у неком тренутку рекле да би било боље да су сви ти људи били уз њега, кад му је било најтеже. Одмахнуо је руком и рекао: “Ма нема везе, заборавите. Људи нису криви. Ја не замерам.”

– Већ сам написала, али ћу поновити. Када ми је мама у мају месецу била у болници, сам је дошао да понуди да да крв, јер су се знали годинама. Измучен у затвору, болестан, али да понуди. Такав је био приватно. Збогом, Оља.

Родољуб на делу

Говорити о Оливеру Ивановићу је у доброј мери говорити и о целокупној судбини српског народа на окупираном Косову и Метохији, јер су његов живот и трагична судбина уско повезани са Србима на тим просторима, пише за “Вести” др Дарио Видојковић, историчар и асистент на Катедри за Новију историју на Универзитету у Регензбургу.

– Ивановић се након јуна 1999. није дао у збег, него је остао на Космету да подели судбину свог народа. Штавише, треба овде подсетити да је он један од најзаслужнијих да још и има Срба у Косовској Митровици и уопште на северу Космета, пошто је након повлачења Војске Југославије и српске полиције организовао народ, пре свега чуваре моста на Ибру, чиме су Албанци били спречени да упадну и у северни део града и ту понове етничко чишћење Срба.

– Ивановић је обављао државне функције Србије, био је државни секретар за Космет и важио је за једног истакнутог лидера Срба на Космету. Он је био врло врстан познавалац прилика на Космету, био је привржен Србији и родољуб, а у својим наступима и изјавама био је веома надахнут, интелигентан, широких погледа и пленио је својим културним наступом и својим ведрим и оптимистичким бићем, упркос свему. Могло би се рећи да је био у некој врсти један српски реалполитичар, зато што је увидео да се мора говорити са Албанцима, пре свега о оним стварима који се тичу све људе на Космету, а то су корупција, непотизам, криминал, безбедност и велика незапосленост. У том погледу је указивао на одговорност Београда, који се, по Ивановићу, по тим питањима није довољно ангажовао.

– Разговарао је и сарађивао и са странцима, што је у неку руку неизбежно, и што га је међу неким Србима можда чинило контроверзним. Међутим, увек је указивао на српске интересе, скретао пажњу на проблеме Срба на Космету, а био је против тога да се питање Космета подреди уским партијским интересима, што су радиле власти у Београду по Ивановићу и сада и последњих година.

Чист пред Богом

Имао сам прилике да још пре десетак година седим са њим у Косовској Митровици. Он је био једноставан, обичан, одмерен, захвалан за разговор о многим темама. Био је позитивне енергије која посебно плени, каже Ратомир Милосављевић, Србин који живи у Бечу, родом из Косовске Митровице.

– Пратио сам његове интервјуе и гостовања на телевизијама. То је човек који зна да је пред Богом како треба, чист. Зрачио је увек том једноставном самоувереношћу која указује да нема никакве мрље. И то се не може одглумити. Увек је давао добре и одмерене изјаве. Никада никога није блатио, али иза онога што каже је стајао. Стајао је поносно, јуначки и за Косово и Метохију, за Србију, за демократију и правду, ту, где живи.

– Много мог народа са којим сам причао је у шоку због тако мучког и кукавичког обрачуна, с леђа. А што још више боли је лицемерје и крокодилске сузе власти и тзв. опозиције, част изузецима. Сви се сећају пре пар месеци прљаве кампање за градоначелника, па су брже боље обрисали твитове и остала саопштења против њега. А тек Митровчани, који су га, малте не, сви лично познавали, знали његове људске квалитете, нису га схватили и подржали. За утеху, достојанствено су га испратили.