МИРA МАРКОВИЋ: СПС је под липом! Слободаново име користе само пред изборе!

Говорећи о две странке које су деведесетих држале највећи део власти у држави – Социјалистичкој партији Србије (СПС) и Југословенској левици (ЈУЛ), Марковићева оцењује да су од прве данас остали само име и симбол, док је друга била модерна левица каква је тренутно у свету тешко могућа.

Шта мислите о данашњој Социјалистичкој партији Србије, коју је годинама водио ваш супруг Слободан?

– СПС је сасвим друга партија од некадашњег СПС. Остали су само име и симбол. СПС је под липом (Милошевић је сахрањен испод липе у дворишту породичне куће у Пожаревцу, прим. нов.). Чланство треба да зна да се налази у новој партији и да своје политичко и лично понашање усклади са том чињеницом. Што се оријентације тиче, она је слична једној прилично похабаној социјалдемократији, каква је сада већина такозваних социјалистичких и левичарских партија у Европи. Та промена је СПС апсолутно удаљила од партије каква је била десет година, од 1990. до 2000. Притом, то није само моје мишљење, то руководство садашњег СПС и само истиче.

Дакле, данашњи СПС нема додира с некадашњом странком?

– Копчу с некадашњим СПС успостављају само у време изборних кампања да би тако добили подршку од дела јавности за који сматрају да је још наклоњен Милошевићу лично и његовој политици. У те сврхе се користе медији и неке јавне манифестације. После избора враћају се новом либерализму и анемичном патриотизму.

Да ли је СПС погрешио кад је ушао у коалицију с Демократском странком (ДС) 2008. године?

– Већ тада је оријентација СПС била радикално другачија у односу на деведесете године и спремна на још веће и даље промене. Та оријентација је довела до политичке сагласности са оријентацијом ДС. Коалиција с ДС је била заснована на програмској блискости, и на личној такође, и зато је одлично функционисала. Резултат тога је и документ о помирењу. Његов садржај је заснован на принципима платформе ДС, који је СПС без устручавања подржао. Иако је ДС био најзаслужнији за пуч против власти чији је носилац био ондашњи СПС. И најзаслужнији за насиље и прогон коме су многи из руководства и чланства СПС били изложени.

Да ли је тачно да су вас у егзилу, од свих у СПС, највише разочарали Ивица Дачић и Милутин Мркоњић, који су, како сте открили, обећавали помоћ вама и вашој деци, али заправо ништа нису урадили?

– Нису ме разочарали.

Јесте ли данас у контакту с неким из руководства СПС?

– Не, не… Ни са ким.

Странка коју сте ви водили – ЈУЛ – више не постоји. Да ли Србији недостају такве партије?

– Не, није време за модерну левицу. ЈУЛ је то био, намеравао је да то буде. Модерна, савремена левица, левица за 21. век треба да се заснива на новој теорији, да има другачију организацију и одговарајуће „кадрове“. У Европи, ваљда и у свету, ништа не иде у прилог тој другачијој левици. То наравно не значи да се она неће догодити. Напротив. Али, пре тога, свет, а поготово Европа треба да се суочи с ружном истином да светом влада углавном једнопартијски систем. Да се десница социјално хоспитализовала, постала либералнија. Да је левица одустала од великих идеала, од новог друштва, да само настоји да реформише постојеће друштво. Приближиле су се те две стране једна другој, заступајући само своју позицију на страначком тржишту. Милиони сиромашних и обесправљених, али и сви други људи изван тог тржишта су незаступљени. Постојећа левица држи скуте старом свету, они због којих је својевремено формирана сасвим су изван њеног интересовања. Нова левица стоји пред вратима нашег доба – отвориће их нови, другачији људи – образовани, храбри и поштени. У свему другачији од садашњих скромно образованих колаборациониста.

Наравно да сам Српкиња, наравно да сам Југословенка, наравно да сам Европљанка и наравно да сам мондијалиста

Ваша странка је била везана за идеју југословенства. Да ли сте и даље „српска Југословенка“?

– Да ли је та фигура „српска Југословенка“ ваша или моја?

Ваша.

– У сваком случају, није лоша. Наравно да сам Српкиња, наравно да сам Југословенка, наравно да сам Европљанка и наравно да сам мондијалиста. Та опредељења су целина из које се састојим. Југословенство је моје трајно опредељење, јер сам уверена да су Јужни Словени у периоду од Другог светског рата до осамдесетих година једини пут у својој историји живели као достојанствени и слободни народи и људи. За југословенство су били опредељени многи напредни људи међу Јужним Словенима још од 19. века. После Првог светског рата, кад је формирана Југославија, она је била сиромашна пољопривредна земља на Балкану упућена на сукцесивну зависност од једне од две велике царевине тог доба – Аустроугарску и Русију. А после Другог светског рата била је веома инспиративно друштво за цео свет. Као вишенационална заједница могла је да буде антиципација будуће Европе као заједнице различитих народа. А затим и као модерно социјалистичко друштво које су на капиталистичком Западу називали „салон социјализам“, а на социјалистичком Истоку доживљавали је као модел који је превазилазио недостатке реалног социјализма.

Како памтите ту Југославију?

– Земља је била слободна, независна, са бруто производом који је имао Јапан, незапосленост је била мала, образовање и здравство су били бесплатни, социјална и лична сигурност висока, Југословенска народна армија је била четврта војна сила у Европи, била је родно место политике несврстаности, којој су припадале све земље које се нису налазиле у оквиру источног или западног блока. После такве Југославије почела је несрећа за коју смо мислили да се догађа само другима – распад земље и стављање свих новоформираних малих држава, изузев Србије, под контролу евроатлантских влада. Србија је томе одолевала дуго, као Троја некада, пуних десет година, да би се 2000. и сама нашла под истом контролом. Не видим, дакле, да је живот у садашњем „региону“ боље решење него што је био живот у некадашњој Југославији.

Зашто је уништена Југославија?

– Зато што је империјални поход на свет, с намером да од планете направи глобални гулаг, у Југославији наишао на неколико препрека које није имао на другим местима. Тај поход је скоро научно планиран. У свакој земљи која је стављена под контролу у те сврхе су послужиле специфичности те земље.

А у Југославији те специфичности су…?

– Национални састав. Ако би се подстакли национализми и изазвала нетрпељивост међу југословенским народима, распала би се Југославија. И то се и десило. Само се национализми нису манифестовали као нетрпељивост, већ као луда мржња окончана ратом. Југословенски народи су се тешко растајали. Као у оној македонској песми „Тешка беше нашата разделба“. Мада империјалне намере нису биле рат у земљи, само распад земље. Али ми се, изгледа, нисмо могли растати без рата. Југославија је била полигон за испробавање психолошког, медијског, технолошког оружја за друге, веће и важније земље. Југословени, да су били мудрији и сложнији, можда су могли да избегну не само рат већ и распад земље.

Анализа… Мира Марковић се дотакла и актуелне политичке сцене

ВЛАСТ ДАНАС СТАБИЛНА, ОПОЗИЦИЈА НЕ ПОСТОЈИ

Да ли редовно пратите политичка збивања у Србији и, уколико сте у току, како видите тренутно стање?

– Власт је веома стабилна иако се у њој налазе представници, бар по формалном изјашњавању, различитих политичких оријентација. Хармонична стабилност те наведене разлике чини мањим или непостојећим. Владу, у политичком и економском погледу, персонификује нова председница Владе и да би та влада имала успеха у реформском курсу за који се определила, треба у целини да изражава тај тренд. У том смислу су неопходна одговарајућа персонална решења – познаваоци и тумачи тог новог курса. На одговарајућим функцијама у Србији нема разлога, дакле, да се налазе социјалистички кадрови из осамдесетих и деведесетих година, не из моралних разлога – мада они нису за потцењивање – већ из сасвим прагматичних. Они немају стварну копчу с новим, либералним, реформским светом, без обзира на политичку и моралну еластичност коју показују.

А опозиција?

– Опозиција не постоји. Нешто прилично критичног оглашавања у својству опозиције недовољно је озбиљно и сасвим је бенигно. Пре свега, јер та опозиција нема финансијску, политичку и медијску подршку изван земље као што је у енормним размерама ту подршку имала опозиција у Србији између 1990. и 2000. Тада је опозиција у Србији била испостава империјалне политике према Србији. А, затим, те групице незадовољних чланова бивше две демократске партије које су се распале, а који себе сматрају опозицијом, нису представиле темељни опозициони програм. А и већина личности које их представљају углавном не располажу потребним способностима за бављење политиком. Изузимам изузетке.

Курир / Е.К.

Фото: Принтсцреен, Дадо Ђилас, Принтсцреен