Тешко је међу припадницима српског народа наћи оне, који више или мање, не верују у Креманско пророчанство. Поред бројних рационалних, можда је овај ирационалан разлог пресудан да Срби са хришћанским миром прихвате бројне Кинезе–пионире као своје комшије, сапутнике у аутобусима и трамвајима, снабдеваче кућним потрепштинама и укусном храном. Одавде до крупног бизниса није далек пут.
Други моћни народи који код Срба немају такав капитал стварају курс–кадрове и присиљавају политичаре на власти да их регрутују у државни управљачки слој.
Како је почело око канала Дунав–Морава–Вардар?
У жељи да освоји и утврди власт, Српска напредна странка је знала да напаћеном и обезвољеном народу мора понудити нешто величанствено, што до тада нико није обећао, иако је сто година сањано.
Јоргованка Табаковић, шефица економског тима СНС о плановима странке каже 2012. године: „Два велика инфраструктурна пројекта — прокопавање канала Дунав–Морава–Вардар, као и Лука Београд на десној обали Дунава, повезаће речне, друмске и железничке саобраћајнице, енергетику, пољопривреду и екологију. Финансирање ће бити решено кроз систем јавно–приватних партнерстава, концесија и јавних радова. Овим мерама повећаће се запосленост, БДП и животни стандард грађана.“ („Прокопаћемо канал Дунав–Морава–Вардар“, сајт СНС, 10. 4. 2012).
Док грађани Србије прижељкују да се за њихова живота деси битан напредак у развоју, „међународна заједница“ не мирује.
Енергетски портал Србије, под насловом „Моравске хидроелектране до 2018. године“ 13. 1. 2014. преноси изјаву министра енергетике, развоја и заштите животне средине, Зоране Михајловић, да су немачке фирме са ЕПС–ом склопиле 2011. године уговор о изградњи бар 5 хидроелектрана на Великој Морави, да пројекат изградње иде по плану, „и да не може бити угрожен чак ни изградњом канала Дунав–Морава–Вардар.“ (наше истицање).
Портал нас обавештава и да су преговори око изградње канала Дунав–Морава–Вардар у току, и да су највише интересовања изразили кинески инвеститори. Портал каже да је „Компанија China Gezhouba Group наводнобесплатно урадила студију изводљивости за овај пројекат, где је показано да је пројекат изводљив и економски исплатив.“
Пре него што читалац стигне да се обрадује, портал додаје: „Међутим, министар енергетике проф. др. Зорица Михајловић истакла је да је потребно много анализа, али и преговора са другим државама како би се уопште говорило о изградњи овог канала.“
Када би просечан читалац у Србији читао Енергетски портал Србије, схватио би да већ траје битка против Канала. Зорана не даје шансе Каналу.
Тачно је да студија изводљивости није коначан документ по коме се креће у инвестицију, али ова студија показује има ли уопште смисла даље радити на пројекту. За даљи рад неопходан је договор свих актера виђених у Пројекту. До данас само је Кина изразила политичку вољу да разматра Пројекат. Званична Србија, осим Томислава Николића, не показује више ни заинтересованост за идеју изградње Канала.
Може ли Зорана битно ометати овај Пројекат? Може! То је Зорана која се подсмевала Србима и прва им саопштила да је пропао Јужни ток. Зорана која је Томиславу Николићу преправила Уговор о испоруци руског гаса а који је овај донео у Сочи. Тек пред В. В. Путином су му открили учињену гадост. И све то без икаквих последица. Познато је да је Зорана атлантистички кадар и да озбиљна сила стоји иза ње.
Морамо се сложити са ставовима Жељка Цвијановића изнетим у чланку „Све наше Зоране“ објављеном средином сада већ давне 2014. године да Србија, аутистично наставља у правцу санте; да је постала друштво изоловано од светских трендова; да се показала се права природа оних који говоре да је европски пут Србије супротстављен њеној изолацији на светској сцени… И поентира:
„А сагледавање те природе налаже закључак да су управо они изоловали Србију како не би приметила решења која се нуде нити кренула за њима. За ту изолацију земље најзаслужнији су кадрови попут Зоране Михајловић. Њихова бројност и способност не обезбеђује Србији будућност, већ јој само наговештава величину жртве коју ће морати да поднесе када се ка тој будућности запути.“
Подунавска Кина?
Почетком новембра 2016. године поново оживљавају написи у штампи о Каналу Дунав–Морава–Вардар. Председник Србије Томислав Николић тражи да се актуелизује тема изградње Канала. Зорана тврди да изградња Канала није тема, није у плану Владе, да Србија нема новца за изградњу. Игнорише и тврдњу Николића да је пловни канал део свеобухватног стратешког партнерства Србије и Кине. Немоћни Николић закључује да Зорана нема визију.
Током 2017. године Фонд стратешке културе је први који настоји да српској јавности предочи значај економских и других веза са Русијом и Кином. Првог дана јуна објављује врло исцрпан чланак: „Србија и Нови пут свиле“. Аутор је Јован Н. Шиповац из Удружења „Част Отаџбине“. Шиповац аргументовано показује везу између убрзаног економског развоја земље и њених укупних националних интереса. Оправдано закључује да је пред нама историјска прилика да се економски заостатак од неколико деценија надокнади.
Академик Српске академије наука и уметности, проф. Часлав Оцић објављује 2016. студију језгровиту, али крупних импликација: „Хоће ли Кина постати подунавска држава? Могући утицај Подунавске и стратегије Новог пута свиле на будућност европске интеграције“ (изворник на енглеском: „Will China become Danubian country? Possible impact of Danubian and New Silk Road strategies on the future of European integration“). Он сматра да: „Улагања у инфраструктуру новог Свиленог пута (као и друге, директне секторске инвестиције) у Источној, Централној и Југоисточној Европи могла би скратити процес премошћавања празнина у развој у ЕУ: могла би значајно допринети уклањању неусклађености у развоју — секторских диспропорција (уских грла) и просторних (субрегионалних) разлика — и побољшати укупну кохезију ЕУ која интензивира европске интеграционе процесе динамизирајући економски раст у шеснаест земаља Источне, Централне и Југоисточне Европе.“
Вилијам Енгдал, америчко–немачки аналитичар се истим поводом запитао: Хоће ли Кина трајно поделити Европу? Он опасност не види у Кини него у жељи Немачке и Француске да доминирају. Наговештај отпора тој доминацији он препознаје у изјави мађарског премијера, Виктора Орбана коју је овај дао као домаћин шестог годишњег самита Кине и земаља Централне и Источне Европе („16+1“) у Будимпешти 27. новембра 2017. године: „Ми се налазимо на почетку периода у коме ће даљи развој Европе зависити од технолошке и финансијске укључености Истока“. Самиту је присуствовао и кинески премијер Ли Кећианг.
Увиђамо да су наши мађарски суседи препознали одакле долазе кључни развојни чиниоци и то јавно саопштили Европи. Додали бисмо да је од технолошке и финансијске укључености не мање важан нови модел међународних економских односа који Кина нуди. Све државе на свету, без обзира да ли су велике или мале, богате или неразвијене, треба да буду равноправне. Да се међусобно поштују. У међународним односима треба се придржавати праведности и оправданости, а циљ тога је да увек имамо заједничку победу. Са становишта мале, неразвијене и сиромашне државе као што је Србија, тешко да се оваквом моделу има шта приговорити. Званичници САД су, међутим, осудили овај модел као опасан покушај Кине да ствара нека своја посебна правила мимо „међународне заједнице.“
Важнија је Зоранина Тирана, него Пекинг
Средином септембра 2017. године поново су Томислав Николић и Зорана Михајловић разменили аргументе за и против активирања србијанских власти око изградње Канала. Занимљиво је да је Николић изнео своје чврсто уверење да ће Канала бити и да он од тога није одустао. Тешко је претпоставити да се ово уверење заснива само на визији Тарабића да ће „жути људи пити воду са Мораве“. Као што је тешко претпоставити да се отпор Зоране заснива на чињеници да Србија нема новца. Кина зна да Србија нема новца, да не води развојну политику, да нема развојну банку. Услов Кине да уђе у разматрање Пројекта је политички договор Србије, Македоније и Грчке. Николић је изјавио да ће радити са званичницима Македоније и Грчке и да ће Влади Србије донети нову Студију изводљивости.
У децембру 2017. године под насловом „Кинески змај развија Србију“ београдска Политика преноси чињенице и утиске Живадина Јовановића са конференције у Кини, на којој је је посебно разматрано повезивање морских и речних лука на Путу свиле. Србија као држава са пет лука на Дунаву била је у центру интересовања.
Јовановић, као и Оцић, види ангажовање Кине као фактор смањивања јаза између високоразвијеног Запада и мање развијених осталих делова Старог континента. Да је овај јаз огроман сведочи 25 милиона интерних миграната ЕУ из 16 земаља Централне, Источне и Југоисточне Европе. Он истиче да Србија први пут у својој историји, захваљујући сарадњи са Кином, користи свој географски положај као чинилац економског развоја и прекограничног инфраструктурног повезивања.
Крајем децембра 2017. одржана је друга седница Националног савета за координацију сарадње са Русијом и Кином на којој су утврђени приоритети за 2018. годину. Зорана је саопштила да су приоритети, када је реч о сарадњи са Кином, закључивање комерцијалног уговора за последњу деоницу пруге Београд–Будимпешта, од Новог Сада до Суботице, закључивање уговора о финансирању ауто пута Прељина–Пожега, као и наставак изградње обилазнице око Београда. Николић скоро да није рекао ништа.
Након месец дана, 28. јануара 2018. године освануо је у Политици чланак са новом (старом) вешћу: За Кину је моравски канал изводљив и исплатив. У поднаслову: „Према прелиминарним проценама вредност пројекта била би 12 милијарди евра, а изградња би трајала до седам година.“
Ако знамо да је Кина за Пут свиле одвојила 1.000 милијарди евра и да ће тај глобални развојни пројекат трајати 35 година, закључићемо да у изградњи Канала нема ничег мегаломанског. У чланку се поред чињеница које смо већ поменули, наводи објашњење Ненада Милеуснића, члана Одбора за економске науке САНУ, зашто би Канал био користан.
Кључна ствар је да би се његовом изградњом скратио пут бродовима од Београда до Солуна за читавих 1.260 километара. Иначе је речни саобраћај више него два пута јефтинији од железничког, а до шест пута јефтинији од друмског. Остварио би се јефтин и ефикасан транспорт људи и робе, обезбедила знатна производња електричне енергије, становништво би имало довољно воде за пиће и наводњавање пољопривредног земљишта. Извела би се заштита земљишта од поплава и трајно регулисали токови Велике, Јужне и Западне Мораве, Пчиње и Вардара. Развио би се бањски туризам и изградила пристаништа у приобалним градовима.
Два дана касније, према извештају Танјуга, Зорана својим старим аргументима (није приоритет, нема новца) додаје и један нов. „Важнији су сви други пројекти који воде ка нашим комшијама (Албанцима и Бугарима, прим. Ч. К.) зато што је то приоритет за Србију, а што се више повежемо са комшијама, боље ћемо се и развијати.“ („Михајловић: Канал није приоритет владе већ аутопутеви“, Политика, 30. 1. 2018). Док буквално цео свет гледа у Пекинг, она наводно развојну шансу Србије види у Тирани. Народ је прозрео да нас НАТО присиљава да се задужимо и да му направимо трансверзалу.
Упитана од стране новинара Новог магазина има ли новца за канал Дунав–Морава–Вардар чију изградњу иницира бивши председник Србије, Томислав Николић, Зорана одговора: „У току ове године можемо се бавити документацијом и свиме што је потребно за припрему пројекта, а након тога разговарати о начинима финансирања.“ Тешко је разлучити да ли је ово знак скромне промене у ставовима или тактичка варка пред очекивано преузимање Рударско-топионичарског басена Бор од стране Кине.
Тешка је чињеница да Николић све ове године није добио ни реч подршке од политичке номенклатуре у Србији. Не јавља се ни Јоргованка. Од радикалног борца за Србију, претворила се у љупку плавушицу која води политику уравнотеженог буџета, што је у неразвијеној држави само друго име за одржавање хроничне стагнације.
Поуздајмо се у добро здравље Николића, у чињеницу да je Кина стрпљива и упорна и да Тарабићи не греше.
И будимо спремни. Нека буде — што бити не може.
ЧАСЛАВ КУЗМАНОВИЋ, Анфор.орг
О аутору: Часлав Кузмановић (р. 1957) је српски економиста, банкарски аналитичар и публициста. Најпознатији је по анализама светске економске кризе писаним за широку публику, које су сабране и у облику књига Српска економија за почетнике, Светска економија за почетнике и Економија за почетнике 3: Почетак потпуног ропства.
