Тајне наших вампира у бечкој архиви

“НАКОН извештаја из села Медвеђа, у ком се тврдило да су вампири убили неке људе испијајући им крв, декретом локалне врховне команде послат сам да темељно испитам случај са осталим доле потписаним официрима и са два медицинска официра”.

Документ о ексхумацији чији се оригинал чува у бечкој архиви Кригсархив носи име Visium et reprtum, штампан је у Нирнбергу у часопису “Комерцијум литереријум” и у листу “Меркур де Франс” из Гренобла, а изазвао је револуцију у Хабзбуршкој монархији, али и шире. Односи се на драматична дешавања на тадашњој турско-српској граници, у селу Медвеђа, на око девет километара од Трстеника и 26 километара од Крушевца.

Трагом те приче о тајновитој мисији медицинара који су германски прецизно бележили резултате ексхумације 17 тела у селу и закључили да их је 13 у такозваном вампирском стању, екипа “Новости” се у дубоким чизмама и с крстићем око врата, упутила на брдовит локалитет Вампирлија за који се верује да је у 18. веку био старо гробље и где су сахрањиване и жртве мистериозне пошасти. Мештани Медвеђе данас, наравно, не верују у вампире, већ желе да необичном причом привуку туристе.

Фото архив И.Нешић

– Све почиње 1731. године епидемијом чудне болести, за коју новији стручњаци претпостављају да је била “црни пришт” (антракс), али је народ, без сумње, то доживљавао као напад вампира – открива за “Новости” професор Иван Нешић, који од 1999. године предаје историју у родној Медвеђи. – У тој епидемији су од октобра до децембра под необичним околностима преминуле две жене (извесне Милица и Стана, наводни изазивачи заразе) и још 15 мештана. Село се за помоћ обратило др Мартину Гласеру, аустријском епидемиологу из карантинске станице у Параћину.

Др Гласер је из Медвеђе понео грозничаве утиске, које уноси у ургентни извештај (оригинал је у архиву Хофхамерархив, у Бечу). Након прегледа преминулих наводи да се на њима види утицај поста и записује да су тела покојнице Милице (60) и Стане (20) “у нераспаднутом стању”, иако је од њихове смрти протекло више недеља. Будући да није имао ингеренције да дозволи Србима да се са вампирским стањима обрачунају на традиционалан начин, команди саветује слање стручне комисије.

– Покојници су се жалили на пробадање у стомаку, нелагоду у грудима и грозницу, верујући у присуство вампира – сведочио је др Гласер.

Убрзо у трстенички крај стиже група лекара, која у свом извештају Visum et repertum записује да су сазнали да је пет година раније, сељаке задесила још једна епидемија са укупно пет жртава. Ту се као “нулти пацијент” спомиње Арнаут Павле, хајдук који је причао да ће се повампирити по смрти, јер је да би се заштитио од демона, на Косову у османској Србији, јео земљу из вампировог гроба.

– Двадесет или тридесет дана након његове смрти, неки људи су се жалили да их прогони тај исти Арнаут Павле, и да је заправо крив за смрт четворо људи – стоји у извештају Visum et repertum у који су “Новости” имале увид. – Да би искоренили зло, они су 40 дана од његове смрти ексхумирали Павла и открили да је он био читав и нераспаднут, и да му је свежа крв цурила из очију, носа, уста и ушију; да су му нокти на рукама и ногама, и кожа са њих потпуно отпали и да поново расту. Како су на основу тога закључили да је прави вампир, срце су му пробили коцем, као што је обичај, спалили су му тело и пепео бацили у гроб.

Аустријски обдуценти су ексхумирали тела 17 људи и потанко описали вампирско стање код извесне Руже, Јоаникија, Милоја, Станчета, Станојке и других. Са таквим бизарним елементима, извештај Visum et repertum (у преводу “Виђено и откривено”), већ 11. марта, 1732. године постаје предмет заседања Краљевског ученог друштва у Берлину.

– Чак 40 докторских дисертација одбрањено је на тему вампира, Оксфордски речник 1734. уврштава реч вампир са значењем “живи мртвац” и то је био почетак фасцинације српским митолошким бићем које није потрајало као “наше”, јер већ романтичар Бајрон у предговору за једну поему Медвеђу спомиње као “Медријегу”, а Арнаута Павла као Арнолда Паола – предочава нам Иван Нешић, додајући да је Општина Трстеник један репринт извештаја поклонила Јоханесу Ајгнеру који је као амбасадор Аустрије посетио и Медвеђу у фебруару 2017. године. – На крају, Брем Стокер крајем 19. века пратећи траг претходника, радњу романа “Дракула” из Србије измешта у Трансилванију и узима за јунака суровог влашког кнеза Влада Тепеша.

Непосредних доказа о сујеверју на овим просторима има и у књигама Станоја Мијатовића и Тодора Бушетића, етнолога Левче и Темнића крајем 19. и почетком 20. века. Нажалост, колективно сећање на вампире не постоји, будући да је село два пута тешко пострадало током 18. века, па тако потомака аутентичних становника и нема. Изнад Медвеђе, међутим, Мијајловца и Рујишника, чврсто стоји брдо Караула, где је Арнаут Павле стражарећи могао да види Мораву од Трстеника скоро до Крушевца. Недалеко је и брдо Вампирлија где су сељаци претходних година обрађујући земљу наилазили на остатке људских костију.

На пола пута од Вампирлије ка Медвеђи заустављамо се код новог гробља, где су изгледа покојници “мирније” одлазили на онај свет. Већ се ту могу чути звона Цркве Светог Николе, изграђене почетком 1827. у центру села поред Основне школе “Љубивоје Бајић” која је у новој згради три деценије, и свештеничке куће Брадића, са посебном историјом. А прошлост у селу озбиљно схватају: недавно су основали Удружење “Стара школа Медвеђа” чији је циљ да реконструише стару школску зграду из 1828. и од ње направи музеј са сталном поставком о митолошким бићима из српске традиције.

А уз вампире, верују наши домаћини, туристи могу да упознају и праве лепоте Трстеника, манастире, археолошке локалитете, музеје, књижевне светковине, којих има и у оближњој Белој Води, Кукљину, Јасици, све до Крушевца, свуда у овом делу Србије где живи побожан свет који само повремено “попљуцка” преко рамена и куцне три пута у прво дрво које види.

АРНАУТ ПАВЛЕ У КЛЕТВИ

ЕКСХУМАЦИЈУ тела у Медвеђи искористио је као књижевне мотиве популарни аутор Александар Тешић, који је у књизи “Клетва Каинова” први пут објавио преведене извештаје др Мартина Гласера и Visum et reprtum групе аустријских медициинара.

– Суочена са избијањем нове епидемије куге са територије Османског царства, Хабзбуршка монархија је почетком 18. века подигла санитарни кордон у дужини од 1.900 километара – наводи Александар Тешић у узбудљивој литерарној авантури, додајући да је званичан назив за вампиризам био “магија постхума” по истоименој студији Карла Фердинанда де Шерца из 1706. године.

“РЕКОРДЕРИ” У КРАГУЈЕВЦУ!

“ТИТУЛУ” најстаријег вампира у Србији држи Петар Благојевић из села Кисељево код Великог Градишта и о њему говори извештај аустријског службеника Фромбалда, објављен у јуну 1725. године у “Бечком дневнику”. Није, међутим, искључено да су још старији, вампири из Крагујевца!

– У вези с тим светским открићем обавестио ме је шпански вампиролог Алваро Марин који је дошао до прештампаног извештаја о догађају од априла 1725. када је хајдучки обер-капетан Станиша Марковић Млатишума пријавио два вампирска случаја: мушкарци преминули пре 72, односно 54 дана, који су удавили 42 особе – открива нам професор Иван Нешић.

Софија Бабовић, Новости.рс