Београд – Опада извоз нашег вина, а разлоге треба тражити у, ипак, скромним површинама под виновом лозом, великој конкуренцији на међународном тржишту и великом уделу производње стоних вина.
Дошао нам је и прошао Свети Трифун. Освештана је винову лоза. Виноградари су на пригодним дружењима, понудили на дегустацију лањско вино. Појело се, попило и провеселило. Ови дани су права прилика и за анализу где се налази и како тренутно стоји наш виноградарско-винарски сектор. Саговорник на ову тему је професор на Пољопривредном факултету у Новом Саду Бранислав Влаховић, који је и аутор уџбеника „Савремени трендови на тржишту вина“.
Опада извоз вина
Влаховић каже да са 25.000 хектара, колико имамо под виновом лозом, 90% вина које произведемо чини стоно вино, а тек 10% квалитетно вино са географском пореклом. У производњи доминира бело вино са 60%, безмало 40% чине црвена вина и тек неколико процената чине розеи. Додаје да имамо негативне трендове у извозу:
„Видљив је тренд опадања извоза вина. Пре неколико година извозили смо 15-18 милиона литара вина. У 2016. години, за коју имамо последње податке, тај извоз пада на девет милиона литара, од којих смо приходовали 16 милиона долара. Имамо пораст увоза вина. Увоз је износио 30 милиона литара, за којих издвајамо око 30 милиона долара“.
Највише вина извозимо у Русију и Босну и Херцеговину, а нешто мање у Чешку, Црну Гору и Румунију. Када је реч о просечној цени извезеног вина, оно је по литри у Европској унији безмало 2,4$, земљама ЦЕФТА споразума 1,4$ и Русији 1,3$. Када је говоримо увозу, из Македоније увозимо 23 милиона литара, а знатно мање из Црне Горе 3,5 милиона литара. Статистички занимљив увоз је из Италије, Босне и Херцеговине, Француске, Хрватске, Шпаније, Чилеа и Аустралије.
Влаховић: Извоз нашег вина ограничавају пре свега скромне површине под виновом лозом, велика конкуренција на међународном тржишту и велики удео производње стоних вина.
Највише пијемо црвених вина
Влаховић каже да процентуална потрошња црвених вина износи 45%, белих 42%, а остатак чине ружичаста вина. Према садржају непреврелог шећера чак 75% попијеног вина чини суво, полусуво чини 15%, а полуслатко и слатко 10%. Потрошачи највише вина, безмало половину, купују у супермаркетима. За њима заостаје продаја у специјализованим продавницама и СТР продавницама.
На жалост, није у довољној мери развијена навика да се вино купује директно од произвођача. Када је реч о амбалажи 75% вина се попије из стаклене амбалаже, 15% из ПЕТ амбалаже и 10% из картонске амбалаже. Када је реч о ценовној категовији вина 32% потрошача за боцу вина ће издвојити од 350 до 500 динара а 26% од 200-350 динара, 17% од 500-750 динара, и тек 5% преко 900 динара. Најефтиније вино, испод 200 динара купује 11% потрошача.
Аутохтоне сорте за вински туризам
Многи власници капитала размишљају да подигну винограде и почну да производе вино. Питали смо професора Влаховића за савет о чему да воде рачуна, наравно из угла тржишних односа.
„У последње време видљив је тренд да власници капитала подижу породичне винограде површине до три хектара. Ово нису велики тржишни произвођачи. Све више се одлучују на аутохтоне и новостворене сорте. Те сорте још нису довољно препознате код потрошача. Оне су захвалне из угла винског туризма и под тим претпоставкама их треба ширити. Ако је површина већа, онда се одлучују за интернационалне сорте, као што су ризлинг, мерло, каберне совињон“, наводи Влаховић.
Ђорђе Симовић, Агроклуб
