Марко Видојковић: Трећину иселити, трећину учланити у СНС, трећину ко јебе

Види стварно, лупих се по челу, Срби у Србији данас заиста подсећају на Србе у НДХ. Мало модификована за 2018, стратешка девиза Вучићевог менаџмента власти гласи:  Трећину иселити, трећину учланити, трећину ко јебе.

ТРЕЋИНУ ИСЕЛИТИ 

Основно средство за рушење једног режима јесу млади. Стога је режиму најбитније да младих нема. Отворене границе Европске Уније за српске раднике одлична су прилика да Вучићев режим отера из Србије све младо што ваља, мада више не и толико младо, ево, у уторак, један доктор социологије пали у Норвешку да чисти снег.

Ко ће нормалан остати овде, а да не мора? Будимо искрени, нико. Одлазак у иностранство више није ствар резултатата рада на себи (ишао у Теслу, плаћали му родитељи одлазак на олимпијаду из математике, студирао ЕТФ, ено га у Мајкрософту), одлазак је ствар животне стратегије: „Сине, извини, твоја мајка и ја смо славили Дан заљубљених, попили смо седам пива и ето те… Жао ми је јако, толико ме је срамота што живиш овде, да не могу у очи да те гледам, стога, уписуј средњу медицинску и бежи, бежи одавде, колико те ноге носе, не окрећи се, сине!“.

Овакав став према животу и потомству резултирао је масовним уписом прошле генерације српских осмака у Средњу медицинску, плаћао се евро више за упис преко везе. Први пут у новијој српској историји неко нас на западу жели. А Вучић је на власти. Колико само српских писаца, новинара, социолога, историчара, филозофа и ТВ критичара данас завиди медицинској браћи и сестрама. Проклет био пролећни дан, 1990, када сам одлучио да упишем Правно биротехничку.

Једно прошлогодишње истраживање вели како мање од један посто српских средњошколаца као животни мотив наводе: „Желим да живим у Србији и да је направим бољим местом за живот.“ Сви остали веле: „Палим преко, а ако не успем, онда и нисам за боље од чланства у СНС“. Неко ће питати како бисмо се поставили ми, да деведесетих нису биле санкције и да нам нису требале визе за Европу, а одговор је: „Марш у пичку материну.“

ТРЕЋИНУ УЧЛАНИТИ

Десетина је већ учлањена, што, помножено са члановима њихових породица који живе на основу те учлањености, даје отрпилке трећину. Приватна држава клана Вучић нема седам милиона становника, већ седамсто хиљада пута чланови породица једнако отприлике два и по милиона. Ово се најбоље илуструје подацима о висини зарада. Преко четристо евра просечна плата. Погледате око себе? Сви незапослени, уејдају се и мрзе. Па ко то има толико плату, јеботе?
Имају грађани приватне Србије, а не ви. У приватној Србији просечна плата заиста јесте пола сома евра. Како се од врха напредњачке розе пирамиде спуштамо, тако је и богатство мање. На самом дну налази се сама беда и очај, мрак и јад, оно из чега Вучићев режим црпи своју снагу. То су стотине хиљада сигурних гласача широм Србије, очајника које чак ни у СНС-у не желе, мученика који толико дуго живе у беди да ће свој глас уступити режиму за флашу уља, пре свега јер имају у изгледу нову флашу уља, коју ће добити кад буду расписани идући избори.
Они су толико дуго на маргини да су им разлике између Ђиласа, Шапића и Малог битне колико и да ли Београд има оперу. Шест година напредњачке убилачке власти засадило је унаоколо довољан број сигурних гласача са дна социјалне лествице да је јако тешко замислити их како губе изборе. Кило шећера и / или пљескавица постигли су реално већу вредност у односу на глас на изборима. Власт уредно плаћа уговорену накнаду сваком који им обећа свој глас. А Срби су народ поштен, тако да превара у вом дилу, у виду гласања за неког другог, иза паравана, кад те нико не види, очигледно не долази у обзир.

У средини грађана приватне Србије налазе се њушке које можете да видите у саобраћају и по тржним центрима. Нова напредњачка елита. Новорадикалке са пачијим устима, у бундама, за воланима џипова. Дегени у џемперчићима, са наочарама вучићевкама на носевима, који воде своју нашминкану дечицу у Ушће на Фрозен. Господа – џукеле, који су напокон дочекали обнављање мита из деведесетих, да је могуће бити најгора ништарија и људско говно, а живети на високој нози.

ТРЕЋИНУ КО ЈЕБЕ

То смо ми. Неки од нас су уписали друштвене науке. Неки од нас су оснивали породице. Неки од нас имају болесне мајке или очеве инвалиде. Некима од нас је српски језик једино оруђе за рад.  Многи од нас ишли су на протесте против Милошевића. Многи од нас били су петог октобра испред скупштине. Многи од нас су се разочарали у демократе. Многи од нас и даље тврдоглаво верују у боље сутра, не схватајући да више немају ни данас, те да је боље оно што је било јуче.

Не само што смо у мањини, већ то уопште не капирамо. Лажемо сами себе како можемо да променимо нешто, охрабрени истомичљеницима којима смо се окружили на фејсбук и инстаграм профилима, а онда, кад сване овако леден дан, погледамо се после прања зуба са крвавим испљувком у огледало и схватимо да је борба без изгледа на победу наша реалност. Да је борба сама по себи једино што нам је остало.

Припадници ове трећине сутра сви могу да цркну и ништа посебно се неће десити. Наставила би приватна Србија и без нас ка свом путу у три лепе. Ипак, и даље смо живи и лајемо, заварани илузијом да неког у Европској Унији боли курац за демократију у Србији, или још већом илузијом, да ћемо нашим грактањем успети да допремо до грађана приватне Србије, који живе са друге стране лудила.

ЗАКЉУЧАК

Тренутно се, дакле, уздамо: у милост Александра Вучића, у поштење Европске Уније, у част корумпираних полицајаца, у образ купљених тужилаца, у стручност продатих судија, а у недељу, четвртог марта, имаћемо прилику да се уздамо и у то да ће Београђани доживети себе као грану за коју се ухватила придављена Србија, па ће изаћи масовно на изборе, гласати против зла и тако у последњем тренутку повући ручну на нашем путу ка понору.
Мрка капа?

Марко Видојковић, 6yka.com