У мајском преврату 1903. убијено је још око две стотине најближих сарадника српског краља али и 123 најближа члана краљевске породице Обреновић

Одмах након убиства српског краља и краљице пуцано је и на краљицину рођену браћу потпоручнике Николу и Никодија, председника владе Димитрија Цинцар Марковића и министра војног Милована Павловића. У мајском преврату 1903. убијено је још око две стотине најближих сарадника српског краља али и 123 најближа члана краљевске породице Обреновић, а са циљем да више никада нико из ове србске краљевске династије не може остварити претензију на србски престо.

Краљ и краљица су убијени из пиштоља, а потом су њихова беживотна тела избодена сабљама и, на крају, искасапљена секиром.

Раскомадане остатке тела српског краља и краљице завереници су ставили у лимени ковчег (Дока Трифковић Лимар је заварио ковчеге) и пожарним колима превезли до старе цркве светог Марка на Ташмајдану и положили у гроб краљеве баке Анке Јеврема Обреновић.

Истог дана, одмах по изласку Сунца Београд је окићен заставама, а убице србске краљевске породице су парадирале Београдом са интимним деловима њихових тела натакнутим на сабље. Каква срамота, какво понижење!

О томе ко су и какви су били они који су убили српског краља и краљицу може се понешто закључити и из података да је у ноћи крвавог пира опљачкан дворски сеф из кога су украдени Хиландарска тапија и Мирослављево јеванђеље.

Тапија је касније враћена и пренета у Народну библиотеку али не и Мирослављево јеванђеље које је откривено код краља Петра Карађорђевића тек по отпочињања Првог светског рата. Међутим, исте те године нестала је Тапија и никада више није пронађена. Крађа и потоњи догађаји око Тапије били су везани искључиво за покушај прикривања чињенице да је крајем XVII века Хиландар као гранични манастир постао турска војна караула и да га је од Турака 1821. откупио Милош Обреновић.

Немогућност Милоша да у већој мери материјално помогне Манастир приморала је монахе да се почну задуживати код Бугара што су они искористили за преузимање Хиландара под своје. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца, а крајем XIX века, по сведоцењу Димитрија Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха, од чега једва по који Србин“.

Хиландар

Хиландар у србске руке враћају краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин. Пре него што је априла 1896. године као једини краљ присуствовао првим олимпијским играма модерног доба у Атини Обреновић је на Велики Петак посетио Свету Гору и Хиландар. Краљ је свечано дочекан и испраћен лепо од братства манастира св. Саве и св. Симеона, као и од изасланика свих манастира светогорских. Још пре доласка у Хиландар Обреновић је по Ивану Павловићу, тадашњем српском конзулу у Солуну, послао, као поклон, шест хиљада динара у злату, који је конзул уручио претдставницима Хиландара (архимандриту Василију и Дамаскину). Но, по доласку у Хилендар у ноћи измеду Великог четвртка и Великог петка краљ Александар Обреновић одлучује да исплати све манастирске дугове што пре одласка саопштава и манастирском братству.

Дан по Великом петку сербски краљ је засадио маслину и даривао братство са још 500 дуката, а архимандрит Василије у Савином пољу подише чесму у знак сећања на његов боравак. Међутим, у знак захвалности династији Обреновић хиландарско братство краља Александра дарива Миросалављевим јеванђељем које постаје својеврсна веза између Обреновића и великог жупана рашке Стефана Немање који је 29. септембра 1198. године написао и потписао Хиландарску повељу. Писању и потписивању Повеље присуствовао је његов налмлађи син Растко који ће, након што се изборио за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године, поставити темеље Србске православне цркве.

Извор ORDO MUNDI