СВЕ ми је намештено. Ти што су ме сликали, не подносе ме. Позлило ми је, пао сам, јер имам астму. Јесам попио, али једно пиво. Шта је за мене једне пиво? Имам 110 килограма.
Друговац је вест дана, и то се сељанима углавном допало. Први утисак по доласку у село јесте да је случај оца Неше већину добро забавио.
– Боље би било да је све остало у нашем селу, да се само ми забављамо, а не да цела Србија гледа – каже нам један мештанин.
– Имамо најпознатијег попа у држави – дочекују нас у сеоској продавници, иако се нисмо ни представили.
– Са попом нам је увек забавно. Дође на крштење и каже: Прими моје саучешће – кроз смех прича један од сељана, који не жели да се фотографише за новине, као ни већина Друговчана. Али зато се готово сви утркују да нешто изјаве.
Одмах схватамо да је село подељено на два супротстављена табора – оне који осуђују попа и оне који осуђују новинаре.
– Шта сте ви, новинари, одмах појурили да оцрните човека? Ко сте ви да судите? То је фина породица – добацује намргођени мештанин испред продавнице.
Друговчани пред сеоском црквом, Фото Н. Живановић
Жена са малим дететом се са њим не слаже.
– Поп је сам себе оцрнио. И није му први пут. Са сахране су га већ терали, избацивали су га са славе. Ми смо крстили дете прошлог месеца у манастиру Рајиновац јер нам је он тражио пуно пара. После се наљутио, па није хтео да нам свети водицу – тврди ова мештанка.
У сеоској кафани су, логично, сви на поповој страни. Макар ови гласни. А најгласнија је газдарица Рајка.
– Па шта ако је попио? Добар поп, добар човек, шта фали. Ко је тај што не попије? И жене попију па се унереде. Никад га нисам видела пијаног у кафани – каже Рајка, која је била и на “спорној” сахрани, и додаје да је попу припала мука од сунца.
Ко га правда, за то не бира начин, па ће чак и кривицу да пребаци на покојника из приколице.
– Покојник није веровао поповима. Да ли сте видели како је била мала сахрана? – пита Живослав Јоцић, који не негира да поп воли капљицу, али и он сматра да су “други криви”. – Попије он понеку, али га мангупи нуткају стално на тим сахранама и слављима и напију га, а човек болестан…
Док се мештани забављају неочекиваном популарношћу, породици покојног Борисава Стојића најмање је до забаве и смеха.
– Осећам се повређено, понижено и осрамоћено – каже нам покојников унук Марјан Стојић. – Разумем да се попије, али за све постоје време и место. Ово је било баш недолично.
Каже да му је деда умро у Сокобањи и да му је кућа у селу изгорела. Зато је замолио оца Нешу да из капеле тело буде донето у цркву, где би организовали послужење:
– Ту је већ пио. Видео сам да је попио три-четири ракије, а мислим да је пио и вино које је донето уз кољиво за покојника.
Марјан сведочи да је, верујући да ће све добро проћи, свештенику пре сахране платио за опело 100 евра.
Слика оца Ненада на трактору због које су се усијале друштвене мреже Фото Фејсбук
– Пао је на путу до гробља. Кад смо га подигли, видели смо да не може да хода, па смо га ставили на приколицу да седи. Међутим, он је одмах легао и заспао. Морали смо страницу приколице да затворимо, што је мимо обичаја, да не би испао. Није ни окадио леш покојника, јер је поломио кандило кад је пао. Шта је певао, појма немам, јер га нисам разумео… Не знам сад да ли је моја душа грешна, да ли је деда опеван како треба – са тескобом прича један од два једина сродника покојника.
Унук тврди да су после сахране попа дуго убеђивали да оде са гробља.
– Једва смо га намолили да седне у комби. Одмах је легао на задње седиште и певао до куће, али не црквене, већ народне песме – каже Марјан.
У потрази за оцем Ненадом покуцали смо и на његова врата. Отворила их је његова супруга, која тврди да му је све намештено.
– То на слици јесте он, али да ли се то десило или није, не знам. Донео ми је новине и само рекао: “Гле, види ме!” Њега потражите по селу па са њим расправите – рекла нам је попадија.
После потраге, пронашли смо и оца Ненада, не баш расположеног за разговор.
– То ми је намештено, и крај – каже нам невољно. – Та двојица што су ме сликала ме не подносе. Попио јесам, једно пиво. Астматичар сам, позлило ми је, нисам понео пумпицу. Да сам имао пумпицу, то се не би десило – каже свештеник.
На приче о томе да су му се сличне ситуације и раније дешавале, каже да су то само оговарања.
– Колеге и познаници једни друге оговарају, као и свуда. А ове сам пустио у цркву, иако они нису пуштали свештеника у кућу. Није требало то да урадим. Сажалио сам се, мислим сиротиња, кућа им изгорела. На крају испадох ја крив. Морам сад да идем, имам сахрану, а у пензију идем 1. маја, и то је крај – ставио је тачку на разговор свештеник Ненад Обрадовић из Друговца.
Јeлeна ИЛИЋ, НОвости.рс
