Ово је трећа година заредом да имамо суфицит у буџету. Никад се то од Другог светског рата није десило. То је јуче, тј. у петак 16. марта, изјавио председник Србије Александар Вучић. Ни краћих реченица, ни већих неистина.
У ствари, из контекста се може наслутити да је Вучић, говорећи о суфициту, у обзир узео ову годину, тј. њене прве месеце, када су заиста остварени вишкови у државној каси. Али, ма како били добри, јануар и фебруар се никако не могу узети као „репер“ за целу годину, тим пре што је буџетом за 2018. планиран дефицит. Зна то све Вучић, али суфициту порива за манипулацијом он више уопште не може да се одупре.
Исто важи и за тврдњу, наравно ничим поткрепљену, да тако добре фискалне резултате Србија није имала никада после Другог светског рата. И то је, дакле, „фејк њуз“. У социјализму је, наиме – такав је био тај систем – буџет (формално) увек био у равнотежи. Јер, просто, тако налаже економска наука па су заговорници „научног социјализма“ сматрали да тога треба да се придржавају.
У ствари, струка каже да буџет никако не треба да буде у плусу, чак је у реду мали дефицит, али суфицит треба избегавати такорећи по сваку цену. Поготово није добро да се понавља из године у годину, као што се Вучић (иако, као што смо видели, без основа) хвали. Када би то било добро, онда би све развијене земље имале суфиците. Али немају, него напротив, све оне бележе извесне мањкове. Тако да би на ово Вучићево хвалисање могла комотно да се примени она народна пословица на тему чега се паметан стиди и ко се тиме поноси.
Читав овај „фискални оптимизам“ служи заправо да се пропагира идеја о повећању плата у јавном сектору. Сада се, наиме, све чешће тврди да ће повећање плата (и пензија – али мање) допринети такозваном повећању тражње, тј. потрошње, што ће онда „погурати“ привредни раст. То на први поглед делује примамљиво. И јесте – али под условом да сте ви у оној групи која троши. Пошто држава, да би некоме повећала плате и омогућила им да повећају потрошњу, претходно некоме другоме мора те паре да узме. Другим речима, мора некоме да смањи потрошњу.
Погледајте око себе: да ли су се кроз историју брже развијале земље које су трошиле или оне које су инвестирале. Е сад, ако ви рачунате да можете да се угурате у мањину којој ће држава, тј. влада (тј. Вучић) доделити привилегију да троши, има резона да се залажете за повећање потрошње, Али, ако сте у већини од чијих ће се уста (буквално и метафорично) одвајати зарад повећања потрошње оне прве групе, онда ви немате интереса да будете за повећање потрошње. Питање је само да ли тај интерес у јавној сфери можете да наметнете као општедруштвени. Или ће као општи бити наметнут интерес мањине.
Мијат Лакићевић, Пешчаник
Naravno da su investicije osnov razvoja privrede. Nama su investicije “zabranjene”, sve banke smo predali strncima koji zelenaše stnovništvo, privreda ih ne interesuje zbog niskih kamata. Privreda ne može podneti visoke kamate, stanovništvo mora pa kad zapne tu su privatni lešinari-izvršitelji. Sve što je u interesu EU, Srbija je od prevrata 2000. potpisala i ako nema ni govora o ulasku, Bogu hvala, u EU. Vlast i opstaje na bajkama o EU, jer tad će svi problemi biti rešeni. Neće, ne daj bože da nas nekim čudom, zbog Rusije, prime onda bi stvarno bili gotovi.
A što se tiče da će se razvoj privrede podstaći većom potrošnjom, neće. Podstaći će se uvoz, jer Srbija skoro sve uvozi, ili stranci proizvode kod nas.
Ostvaruje se tačka 8 sa sastanka velikih sila u Bratislavi 2000. koja glasi: “Srbija mora da se trajno isključi iz evropskog razvoja”. Ne iz EU nego da se ekonomski satre. A vlast mora da laže jer bi odmah bili zbačeni s vlasti od strane naroda. Ovako traju dok nama najnenaklonjenije, bolje reći neprijateljske zemlje, SAD, Britanija i manjoj meri Nemačka ne odluče da skinu postojeće marionete i postave druge.Vučića trpe i dozvolili su mu apsolutnu vlast jer im je mnogo lakše s jednim čovekom nego sa nizom institucija. Zato je Vučić suspendovao sve institucije i sve se radi kako stranci zahtevaju. On je običan izvršilac njihovih naloga. Svaki normalan čovek se mora zapitati, zašto kod njih nema apsolutne vlasti već institucije rade svoj posao. Nagrada za posao koji radi mu je dozvola da pljačka svoj narod, te je šteta dvostruka.
Za sve ove bajkovite uspehe u fiskalnoj konsolidaciji zemlje ΛV treba da podigne spomenik neznanom penzioneru. Penzioneri su žrtve svakojakog oporavka zemlje i podneli su najvećeg tereta ovih nadobudnih vlasti, koje se samo blagodareći penzionera održavaju na vlasti.