Шиптарске и хрватске фирме масовно купују државну земљу у Србији!

На крајњем северу Републике Србије хрватске корпорације и тајкуни купују наше државно земљиште, док на југоистоку то чине агенти албанских нарко-мафијаша. Да би то било лакше и јефтиније по купце, српске власти су измислиле како не постоје више Регистри државне имовине, а како су катастарске књиге земљишта у Бачкој непотпуни и непрецизни, због чега, наводно, морају да се користе изводи из Хрватске на основу којих су и начињени наши, наводно непрецизни, регистри.

Како сада изгледа, једног дана ће хрватска државна администрација овако стечене области удружити у једну економску зону којом ће газдовати „Монсанто“, док ће Албанци по већ опробаном рецепту, тражити и добити независност за територију коју сада за њих купују домаћи издајници.

У ондашњој скупштини Државне заједнице Србије и Црне Горе, 2004. године, посланик Стеван Кесејић поставио је посланичко питање тадашњем министру спољних послова Вуку Драшковићу: „…Да ли се министар Драшковић договорио са председником Хрватске, Стипом Месићем или са надлежнима, са хрватским званичницима, око територија, односно оних претензија хрватских званичника који су до пре неколико година заговарали подунавску регију, или су то радили нешто мимо овог парламента, договорили се, диловали?“ Одговор на то питање никада није добио.

Радило се о низу споразума, од којих су неки и данас скривени од очију јавности, о сарадњи у вези катастарских књига. Управо у то време највиши званичници Државне заједнице почињу да тврде како Србија не располаже тачним катастарским подацима о земљишту на територији Севернобачког округа, а да Државна заједница нема Регистре државне имовине. Кесејић их, међутим, демантује.

Он је својевремено био заменик савезног министра за спољну трговину и тврди како су до 2004, а могуће и касније, поменути регистри били у савезној Дирекцији за управљање државном имовином. Осим тога, непосредно пред НАТО агресију они су додатно микрофилмовани и склоњени на две одвојене локације.

Разлог због којих се јавност обмањује како су катастарске књиге некомплетне, због чега морају да се користе катастарски изводи из Хрватске, налази се у чињеници да управо тада хрватски тајкуни почињу масовно да откупљују, а касније да отимају земљиште по Војводини. Наиме, у времену дивље приватизације хрватска предузећа су преко посредника, а у неким случајевима и директно, куповала фирме по Србији које су имале много земљишта у Војводини. Од 2008. године све су мање куповала, а све више отимала земљиште, због чега је властима било потребно да се од овдашње јавности склоне прави подаци о имовини којом се трговало и то тако што су катастарске информације наводно добијане из Хрватске.

Осим тога, манипулисало се и имовином у државном власништву, због чега је проширена лаж како нема регистара те имовине.

Иако су у то време и на републичком, као и на покрајинском нивоу на власти биле демократе, доста се трговало и са локалним самоуправама на чијем су челу били радикали, а главни организатори су била браћа Вучић: Александар и Андреј. О свему овоме је својевремено сведочио управо Кесејић.

Да би се боље разумело о чему се овде заправо ради, треба се вратити 370 година назад у историју, до Вестфалског мира закљученог октобра 1648. године, којим је окончан Тридесетогодишњи рат. Принципи на којима је заснован овај мировни споразум су све време у употреби, а данас су коришћени више него икада, што нам показује случај самопрокламоване државе Косово.

Један од тада постављених принципа гласи: Цуиус регио, иллиус религио (Чија је земља, његова је и вера) и одређивао је да локални кнез, владар одређене територије, по себи и својој верској припадности опредељује вероисповест свих становника своје државе. Пренето на данашње прилике, показује случај Косова и Метохије, становници једне области (будући да се у модерном праву као носилац суверенитета сматра народ, а не владар) одређују у којој држави ће живети.

Хрвата у Србији нема довољно да би могли насељавањем на неку територију да одређују њен статус. Међутим, куповином великих парцела које се међусобно граниче, хрватски тајкуни желе да створе посебну економску област која ће временом да се преда „Монсанту“ у оквиру његовог плана стварања посебне славонско-војвођанске регије на којој ће се производити генетски модификована храна. Новинар Домагој Маргетић је више пута писао о овоме.

Албанци, бар како тврде, немају проблеме са прираштајем, а ни земљиште не купују да би производили ГМ храну, већ да би се на њему населили и у перспективи створили услове за отцепљење по принципима Вестфалског мира. То им је већ једном пошло за руком са српском покрајином Косовом и Метохијом, томе се надају и у западној Македонији, а сада би да присвоје и територије од северо-источне границе самопрокламоване државе Косово, преко Јанкове Клисуре, све до Ниша. Управо тим правцем требало би да иде траса аутопута Ниш-Тирана чију изградњу форсира председник Србије Александар Вучић.

Као партијски функционер прво радикала, а затим напредњака он је помагао да у војвођанским општинама у којима су његови људи на власти хрватски тајкуни јефтино дођу до хиљада хектара земљишта, а данас, као председник Републике активно помаже албанске иредентисте да се лакше повежу најмодернијим ауто-путем. Албанци већ дуже времена земљиште у Централној Србији не купују директно, већ преко посредника. Тако је и лакше, а и мање упадљиво.

Један од таквих посредника је и директор Високе пословне школе струковних студија у Блацу Љубиша Милачић који је и сам пореклом са Космета. Његов рођени брат је Срећко Милачић, ректор Приштинског универзитета измештеног у Косовску Митровицу.

Љубиша је 2016. у фокус интересовања појединих медија доспео због тога што су га запослени оптужили за урушавање угледа школе и мобинг. Ове оптужбе су остале непроцесуиране, јер директор има јаку залеђину код напредњака, а још јачу у Социјалистичкој партији Србије. Иако се већ довољно обогатио продајући испите и дипломе платежно способним неспособњаковићима, Љубиша Милачић последње две године развија још један уносан бизнис – куповину земљишта у Топличком округу за рачун богатих албанских нарко-босова.

Овај његов додатни извор зараде би, могуће, остао неоткривен још неко време да у очи нису упале три заједничке особине које прате све ове послове. Прво је то што је земљиште велике површине (не мање од пет хектара), затим да су парцеле физички одвојене једна од друге (значи није у плану стварање великог пољопривредног добра) и треће је позната особина албанских сепаратиста да не питају за цену.

У Топличком крају је до почетка рада Милачића ар пољопривредног земљишта вредео највише 30 евра, односно хектар је износио до 3.000 евра. У последње две године цене су буквално експлодирале и хектар тешко може да се нађе за испод 5.000 евра, колико Љубиша Милачић у старту нуди власнику.

Одакле овом човеку толике паре, будући да је већ сада власник стотињак хектара и наставља да купује? Од Албанаца, тврде упућени. Изгледа како само он и Александар Вучић знају тачну руту којом ће ићи будући ауто-пут Ниш – Тирана, јер Милачић земљу купује по неком само њему знаном плану пратећи ову саобраћајницу која ће једног дана повезивати, осим Тетова, преостале три албанске престонице: Тирану, Приштину и Ниш.

Снажну подршку у свом деловању Милачић има од председника општине Блаце Зорана Јозића, који је и студент економије на Приштинском универзитету где је ректор Срећко Милачић. Јозић је, такође, власник пољопривредног имања које је купио по Милачићевом савету управо на једној од локација за коју су заинтересовани Албанци, док је његов син власник једне земљорадничке задруге у том крају познате по томе што ништа друго не производи осим фактура за државне дотације. Задруга је до сада инкасирала десетине милиона динара из републичког буџета. Пошто му је отац председник општине, Јозић јуниор има и приватно предузеће које има ексклузивно загарантовано право да једино добија највредније јавне радове. Ове године је оно ангажовано и за чишћење снега на територији општине Блаце.

Биће несхватљиво здравом разуму кад се једног дана сазна шта је Јозић за своје албанске менторе отео од државног земљишта. Али, то тек кад падне Вучићев режим и кад се на светлост дана изнесу Регистри државне имовине које је помињао Кесејић, а за које се тврди да су нестали услед бомбардовања, али годинама пошто је окончана НАТО агресија?!

Актом мира до вечних немира

Вестфалски мир је низ мировних споразума којима је 1648. окончан Тридесетогодишњи рат, чија је централна тема било управо питање како у то време преко 300 немачких државица може да одреди своју верску припадност између католицизма и лутеранства. Принцип „чија је земља, тога је и вера“ омогућио је сваком немачком кнезу да своје поданике примора да пређу у ону веру којој и он сам припада и искључили су могућност да на то утиче владар Светог римског царства немачке нације. Идентичан принцип, по коме носилац суверенитета (у модерном праву то је народ) одлучује о томе у којој ће држави и под којим условима живети, искоришћен је као правно покриће за отимање Космета од Србије.

У време завршних преговора о испуњењу ултиматума који је НАТО поставио пред Србију, Хавијер Солана је 1998. на симпозијуму поводом 370 година потписивања Вестфалског мира, рекао да „вестфалски систем има своје границе. Принцип суверенитета, на коме се заснива произвео је базу за ривалства уместо савеза држава, искључења уместо интеграције“.

Тадашњи злогласни министар спољних послова Немачке и главни заговорник бесомучног бомбардовања Србије, Јошка Фишер, 2000. године је изјавио: „Кључни концепт Европе након 1945. године био је и још увек је одбијање принципа равнотеже снаге и хегемонистичких амбиција индивидуалних држава, што се појавило након вестфалског мира 1648. године. То одбијање је узело облик мешања виталних интереса и трансфер суверених права држава нација на наднационалне европске институције“.

Дакле, Вестфалски мир који гарантује самоопредељење носиоцу суверенитета је превазиђен зарад евро-атлантских интеграција, али је још увек на снази када су у питању интеграције које не одговарају НАТО пакту или Европској Унији.

Игор Милановић / Магазин Таблоид