И Руси су најпре у једном, малом и јефтином, филму поставили питање „у чему је наша сила?“ Када су их њихови етаблирани моћници уверавали да је све ионако већ готово, и да је добро што је тако
Едуард Лимонов у својој књизи „Смрт“ каже како су се српски лидери деведесетих међусобно сукобљавали, али су сви на крају имали нешто заједничко – завршили су у Хагу.
Примећује да је добар део српских лидера имао америчко радно или академско искуство, не имплицирајући тиме да су радили за америчке интересе, већ пре да су имали вишак поверења у Америку, у амерички ферплеј.
И јасно нам је, наравно, да су сви они то скупо платили. А неко ће рећи, са накнадном памећу – и ми заједно са њима.
Поводом годишњице почетка агресије на наш земљу нисмо слушали само другосрбијанска оправдавања тог чина, због „Милошевићевих злочина“, већ и патриотска позивања на реализам и то да у политици нема пријатеља и непријатеља, већ само интереса. Наравно, то је унеколико тачно – непријатеље смеју да имају само моћни, док за остале важи постмодернистички релативизам. Фингирање идеализма такође је само за моћне, док су остали принуђени да цинизам сматрају врхунцем политичке мудрости.
Ово, као и свако пролеће, испуњено годишњицама наших страдања, треба да нас призове памети:
- Никада није боље под чизмом окупатора него у слободи
- Не одричи се сопствене државе
- Не одричи се сопствене државе на свакој њеној историјској стопи
- Не одричи се свог народа где год живео
- Не кољи се међусобно
- Не вређај макар и потенцијалне савезнике изједначавајући их са несумњивим непријатељима
- Намера непријатеља није твој пораз, него нестанак
- Не веруј у бајке он томе да ће било ко други да реши твоје проблеме
- Не веруј у бајке да ће те ипак поштедети, и да им због нечег ипак требаш
- Говори тихо, и носи пса са собом
И? Имамо ли ми свог пса? Где је наша сила?
Непријатељ мисли да је и даље у нама. Још да и сами поверујемо у то.
И да из те силе извучемо нашу нову културу, да кажемо реч.
Јер и Руси су најпре у једном, малом и јефтином, филму поставили питање „у чему је наша сила?“ Када су их њихови етаблирани моћници уверавали да је све ионако већ готово, и да је добро што је тако.
А онда је дошло бомбардовање СР Југославије и руски стид. И један поредак је почео да израња из привидно тоталног хаоса.
Сад већ живимо у једном другачијем свету. Улога Срба је његовом стварању нипошто није мала.
Па, у чему је наша сила? „Брат?“
Владимир Коларић, Стање ствари
