Зоран Чичак: „Њујоршка мистерија Александра Вучића” и жута фасцикла Метјуа Палмера

“Нека ми Бог опрости, али слова алфабета ме страшно плаше. Она су лажљиви, бесрамни демони – и опасни. Отвориш мастионицу, ослободиш их; она излете – и како ћеш икада поново да их ставиш под контролу?”

(Никос Казанцакис)

У петак 23. марта 2018. Политика је објавила текст Бошка Јакшића под насловом „Њујоршка мистерија Александра Вучића“. Сам текст иначе није доступан на интернет страници Политике и зато овде дајемо линк на интегралну верзију коју је објавио – а ко би други – Пинк.

Политици и Пинку остављамо да се, ако буду желели, баве ауторским правима. Ми ћемо се, међутим, мало позабавити порукама које је Бошко Јакшић у овом тексту послао читаоцима. Политикиним или Пинковим, свеједно – већ неко време они су ионако једни те исти.

У суштини, аутор покушава две ствари: прва је да проблематизује, рационализује, објасни и рехабилитује праксу тзв. „тајне дипломатије“; друга је да, помало очајнички, српску опозицију учини макар благонаклоном према тој пракси и саучесником у њеном коначном исходу.

Као искусан аналитичар, Бошко Јакшић и овог пута комбинује мало сензационализма (враћајући се, по ко зна који пут, на некаква Тадићева путовања у Рим – као да нико од нас то никада није радио у животу), мало застрашивања („боље коалициони партнери у Приштини него специјалци Росе у Косовској Митровици”) и мало замене теза („Рушење Вучића није политика“).

И не би ме, највероватније, ништа у самом тексту подстакло да га коментаришем. Очајнички покушаји Александра Вучића да у дискурсу пристојне, грађанске Србије добије бар нечију, макар како малу, и макар на који начин измољену и искукану подршку, нису ништа ново. Није ово ни први ни последњи текст написан са тим циљем.

Ништа у самом тексту, дакле. Али, чињеница да се у ономе што је написано буквално понављају одређене тезе и поруке америчке дипломатије сама по себи је исувише значајна а да би се могла прећутати.

***

Хајде да погледамо три кључне поруке:

Прво: свака процедура која води остваривању нашег геополитичког циља је легитимна, ерго – ниједна која том циљу не води није легитимна.

Ако је то кршење устава суверене државе – па добро, ако смо је већ бомбардовали зашто бисмо сад водили превише рачуна о њеном уставу?

Ако је то уништавање њених институција, људских слобода и демократских процедура – па добро, зар није још Черчил рекао да нећемо да живимо тамо?

Ако је то тајна дипломатија – па шта?

„Па шта“, та уобичајена арогантна поштапалица сваког полемичара који је читаоцу управо покушао да објасни како је нешто лоше, заправо добро (али је читалац, ето, глуп и наиван) није случајно најчешће коришћена фраза у овом тексту.

Друго: у остваривању нашег циља, ангажоваћемо све наше ресурсе.

У каквом су они међусобном односу, да ли се међусобно критикују, или чак и вређају, то није битно за наш циљ, па зашто би нас онда занимало? („Либерална опозиција још има прилику да се издигне изнад увреда које им је Вучић делио шаком и капом. Да покаже да размишља државотворно. Да таквим ставом присили председника да одустане од заједљиве реторике.“)

Дакле, ако опозиција подржи наш геополитички циљ, ми ћемо присилити председника да одустане од „заједљиве реторике“; а ако не пристане, он ће њих и даље вређати, они ће зато бити јако тужни и плакаће по твитеру…

Треће: све док циљ не остваримо (али само до тада), чуваћемо нашег главног играча а споредни ако преживе, преживе, ако не, заменићемо их неким другим.

(„Рушење Вучића није политика. Рушити га када покушава да реши питање Косова је дестилисана глупост.“). После ћемо заменити главног, довести неке нове споредне, и опет Јово наново…

Метју Палмер, Кајл Скот и Александар Вучић

Ово су, углавном, три основне тезе које амерички дипломата Метју Палмер, један од кључних учесника на англо-америчким састанцима 2010-2011. када је договорено формирање СНС и одређени њени кључни политички задаци, упорно понавља већ скоро деценију.

***

Палмеров проблем је, међутим, што се та стратегија не остварује како је планирано, делимично из објективних, а делимично из субјективних разлога. Наш проблем је што и власт и опозиција, свако из својих разлога, мисле да, ако играју по Палмеровим правилима, још увек могу нешто да ушићаре.

Најпре, рат у Украјини који је почео 2014. године, са свим накнадним заоштравањима односа између Русије и Запада, није могао да се предвиди у време када је ова стратегија формулисана. Руски одговор – преношење конфликтне зоне на Балкан -. још мање. Оно што је Палмер планирао у чистом, готово лабораторијском, окружењу, остварује се у једном новом, много компликованијем.

Иако су га многе колеге у Стејт Департменту упозоравале да тактичке и оперативне претпоставке свог плана благовремено прилагоди промењеном стратешком окружењу, Палмер то једноставно није учинио. Ваљда је био заузет писањем књига…

Друго, у међувремену су се појавили и нови играчи који 2011. такође нису били присутни: Ердоганова Турска, са циљем да на Балкану поравнава своје рачуне са Западом; Кина, која намерава да преко Балкана искористи слабе тачке европског трговинског, саобраћајног и инфраструктурног модела.

Америчка фрустрација Турском, и немачка фрустрација Кином, учиниле су првобитну Палмерову поставку („Косово оут, Сербиа ин, Руссиа доwн“) потпуно неостваривом.

И треће, тзв. „претходно контингентирање“ Вучићевих „несташлука“ (да употребим један Палмеров термин из 2013-2014) се такође показало погрешним. Са проласком времена тих несташлука је бивало све више, и бивали су све ружнији. Што су они били ружнији, појављивало се све више непредвиђених чинилаца: некаквих либералних медија, европских посланика, невладиних организација, контролних институција – свих оних „паин ин тхе асс“ који девојци срећу кваре и подсећају да сама чињеница што је неко „Оур сон оф а Битцх“ није више довољна. И да у XXИ веку она више не може да значи исто што је значила у XX, када је амерички председник Рузвелт први пут употребио ову фразу описујући никарагванског диктатора Анастазија Сомозу.

***

У теорији игара, када се претпоставке плана суоче са промењеном стварношћу, постоје два решења: једно је промена претпоставки, друго је ангажовање нових ресурса да се план, уз повећане трошкове и додатне колатералне штете, ипак реализује на првобитан начин. Мудри играчи бирају прво решење.

Палмер је, међутим, изабрао друго: проширио је притисак и на српску опозицију да се (и) она укључи у остваривање задатака првобитно датих само Вучићу.

Ту непристојну понуду су Брајан Хојт Ји и Вес Мичел већ неколико пута у последњих годину дана пренели тзв. „опозиционим лидерима“. Један од њих ју је, помало неопрезно, био полуприхватио и остао последњих недеља без своје странке. Пошто очигледно понуда није схваћена довољно тачно, брзо и приљежно, и од довољног броја њих, ево је сад поново, у епистоларној форми, са поштаром Бошком.

Хајде да видимо зашто је у целом плану тзв. српска опозиција сад одједном постала толико значајна?

Зар у претходних шест година није учињено све да се иста, као један непотребан реметилачки фактор, потпуно уништи?

Да је понуда толико добра као што то Србе убеђују Палмер, Ји, Мичел и Бошко – зашто би онда њене благодати Вучић желео да дели са другима? Зар не би било логично да сву славу приграби само за себе?

Сва ова питања су, заправо дериват једног другог, много старијег, питања: ако је независност Косова већ готова ствар, зашто је онда толико важно, готово неопходно, учешће саме Србије у њеној формализацији?

Одговори на оба питања крију се у истој зони: тзв. пројектоване извесности, једној од претпоставки Палмеровог плана које су у међувремену највише уздрмане промењеним окружењем у Европи и свету.

Тако је, 2008. смо мислили да можемо да направимо државу сами, са мало наших маринаца и нешто њихових нарко дилера. 2012. смо схватили да нам је ипак потребан и неки реверс из Београда, али смо сматрали довољним да га потпише први који не буде журио на воз. 2018. се испоставило да нам је ипак сигурније ако би реверс потписали сви…

Играјући се шаховским фигурама на табли у којој неће живети, Метју Палмер сада озбиљно прети да поруши целу таблу. Јер, ако се компромитује само један лидер, историја показује да постоје начини да се тај проблем реши, овако или онако. Ако се компромитује цела странка, ни ње не мора више да буде.

Али, ако се одједном компромитују сви лидери и све странке – цео један политички систем – онда, како нас историја учи, постоји само један излаз из такве ситуације – револуција.

***

И на крају: зашто се баш у овој години стиче утисак да се, сви помало, налазе у својеврсној трци са временом?

Најпре, Европској комисији истиче мандат у мају следеће године и сада је време за њене чланове, па и веселу Федерику Могерини, да фиксирају своје финансијске аранжмане пред одлазак.

Да подсетимо, њена претходница Леди Кетрин Ештон је, на годину дана пред истек свог мандата 2014. потписала поверљиви уговор којим јој је гарантовано 400.000 фунти у наредне три године – под условом да не прихвати никакав други аранжман за то време.

Али, тај уговор јој је потписан тек кад је испоручила тзв. Бриселски споразум. И зато ја разумем зашто се Могеринијевој тако жури да нешто слично, ма шта то заиста било, „испоручи“. О отпремнини увек треба благовремено водити рачуна.

Друго, Стејт Департменту се исто тако жури да, уочи половине Трамповог мандата, испоручи бар неки спољнополитички успех. Сирија је, као што видимо, америчка катастрофа. Русија је ноћна мора. О Ирану не смеју ни да размишљају. Чак и мала Северна Кореја је тврд орах…

И ко је ту бољи од Метју Палмера, са својом пожутелом фасциклом из писаћег стола, и једном земљом која буди – овим генерацијама Американаца већ прилично магловита – сећања на неке грађанске ратове, геноциде, бомбардовања?

„Ево шефе, они ће тамо нешто да потпишу, а ти ћеш онда да пустиш твит да је Америка поново велика.“

И једнима и другима се жури јер ће се, већ крајем ове а нарочито у току 2019. године, распоред фактора моћи битно променити на више тачака Земљине кугле.

Најпре ће избори за Представнички дом и Сенат у САД, у новембру, учинити крај Трамповим спољнополитичким амбицијама, или онима што ће од њих тада остати. Са демократском већином у оба дома Конгреса, Милеровом истрагом о Русији и разним порно звездама које ће наступати по таблоидима са својим голицавим сећањима о Трампу, Палмерова пожутела фасцикла вратиће се у прашину његовог писаћег стола.

Друго, промењена слика Европе у последњих пет година одразиће се, коначно, и на структуру Европског парламента чији ће посланици бити изабрани у 28 држава чланица, од 23. до 26. маја следеће године. Велико је питање каква ће бити физиономија нове већине европских посланика који ће формирати наредну извршну власт у Бриселу.

Међу њима више неће бити британских посланика, структура немачких биће битно промењена, италијанских такође, а о онима из земаља са европског Истока да и не говоримо. Да ли ће, оваква каква је данас, ЕУ уопште преживети своју наредну владу, искрено, не зна више ни она сама.

***

Без обзира шта српска политичка елита одлучи у 2018. око Косова – да капитулира или да то не учини – ово питање ће већ догодине у два главна центра светске моћи бити подједнако незанимљиво.

Наша опозиција може да послуша непристојну понуду Бошка Јакшића из овог текста – да окрене други образ на Вучићеве увреде, ритуално жртвује још неколико странака, слегне раменима на даље урушавање институција сопствене државе и – да подржи решење којим ће од сопствене, незаконито отцепљене, територије Србија направити комплетну државу.

И да после, за награду, уђе у неку Вучићеву владу. Или, да је чак формира и сама, без њега. Као да би, у тој ситуацији, и уочи онога што би се неминовно десило као последица, уопште постојала нека разлика?

А може и да то не учини. Може да покуша да се разликује од Вучића и по оне последње две ствари које су им, на жалост, још остале заједничке – по сопственом комплексу ниже вредности и по односу према Метју Палмеру.

Који год пут опозиција изабрала, тај избор остаће сведочанство о мери њене мудрости, храбрости, и визије, у једном историјском времену. При чему, нема те пристојности која ће погрешан избор моћи накнадно да учини исправним, нити има те непристојности која би исправан избор могла да накнадно учини погрешним.

Ово упозорење, поштења ради, морамо да проширимо и на јавно мнење у Србији, дубоко захваћено фатализмом (често на граници средњовековног мистицизма), малодушношћу и препуштањем судбини. Јер, у једном ширем смислу, како можемо да од било кога очекујемо да сам себе еманципује, ако претходно ми сами нисмо у стању да то учинимо?

Осим ако их, све заједно, и власт и опозицију, нисмо већ отписали. Тада би нам, заиста, било сасвим свеједно шта ће да учине. Ми ћемо ионако учинити оно што морамо.

Иначе, само десетак сати по објављивању Бошковог текста, Александар Вучић је, у директном преносу на ружичастој телевизији, дао за право првој од две његове тезе, и то једном лаконском полуреченицом:

„Не мора обичан човек баш све да зна.“

Да ли мора или не мора, шта је то уопште „обичан човек“ а што то „баш све“ – све те теме за схоластичке расправе типа „Колико анђела може да стане на врх једне игле?“ – оставићемо као инспирацију неком другом аутору (ево, на пример, Бошку?) за неки нови текст.

Ми ћемо се зато задовољити лаконском полуреченицом:

„Нас који знамо сасвим довољно има већ сасвим довољно да ће то свакако сазнати и обичан човек.“

***

Зоран Чичак, НСПМ