Спремност Александра Вучића да и буквално зарије нож у срце српској државности је потпуна и у то већ одавно нико не сумња. Његов главни преговарач на терену који је до сада био задужен да „испослује“ сваки договор са албанским сепаратистима, Милан Радојичић човек без званичне функције при било ком Владином ресору али коме је потчињен сваки од „представника Срба“ на КиМ, 28. марта, у среду увече, састао се са Рамушем Харадинајем у северном делу Косовске Митровице. Састанку су присуствовали још неки од чланова „Српске листе“ а према доступним сазнањима верује се да су у питању следећи кораци у предаји српских интереса.
Уколико се оствари оно што сада најављују из врха државе, сасвим је извесно да ће Косово и Метохија бити даље од Србије него што је то икада било од обнављања државности након отоманске окупације. Колико ће тај период трајати то нико не може да претпостави али последице ће бити фаталне: сваки утицај државе Србије биће сведен на минимум а временом и потпуно угушен.
Срби са КиМ ће врло брзо напустити покрајину а мањи део њих ће асимиловати Албанци у нову, измишљену нацију за коју се, као што ће се видети, припрема и нова црква. Топоними ће се албанизовати или измишљати нови, организација живота и функционисања друштвеног уређења настојаће да буде што различитија од оне у остатку Србије…Косово и Метохија као историјско срце српске државе биће на свом путу да и коначно оде у историју.
Мимо Устава над којим се уз Мирослављево Јеванђеље заклео Вучић, ступајући на дужност председника Републике Србије, захваљујући гласу посланика „Српске листе“ у сепаратистичкој „скупштини“, усвојен је споразум о демаркацији којим је као државна граница званично дефинисана линија разграничења КиМ са Црном Гором. Покушали су да се сакрију иза имена Адема Хоџе, Горанца који прилично вешто плива уз СНС али без правца показаног Вучићевим прстом брзо би се удавио. Далеко од тога да је могао и да помисли да сам донесе такву одлуку.
Већ три дана касније, на дан годишњице НАТО агресије, на Косову и Метохији је укинут позивни број за Србију +381 и дефинитивно замењен засебним међународним позивним бројем +383.
А, онда, онолико најављивани унутрашњи дијалог, чије прве фазе нисмо ни били свесни и пропустили је ишчекујући да до ње дође па одмах прешли на другу, имао се догодити у Косовској Митровици. Једно од најважнијих националних питања најављено је дан уочи догађаја – округли сто у оквиру унутрашњег дијалога о КиМ сутра у Косовској Митровици, јавили су медији.
Као добро уиграни оркестар чланови Владе Србије и албански сепаратисти почели су игранку од раног јутра. Ови као хоће да уђу на Косово, они им као не дају. Али, уђоше…Толика медијска ујдурма, слике јаких снага „косовске полиције“ на северу КиМ, са администативног прелаза враћен министар који је баш тог дана пошао у обилазак манастира, са њим и министар војни који пошао тек да обиђе породицу Вучетића. Али Марко Ђурић и Никола Селаковић уђоше. Како, то нико није могао да схвати осим што је у једном тренутку Селаковић поменуо да су дошли пешице – одакле, не зна се.
Видели смо шта је уследило, Ђурић је ухапшен, понижаван и експресно пуштен. За то време у јавности је намерно пренебрегнута једна од најважнијих чињеница. Ђурић и Селаковић били су у друштву Срба али – искључиво посланика сепаратистичке „владе“ и њихових квази-институција. Није било, барем не у првом плану, ниједног јединог учесника са КиМ који би представљао државу Србију а не лажну албанску државу. О каквом онда „унутрашњем дијалогу“ уопште може бити речи, без обзира на сву накарадност те идеје?
У Косовској Митровици током обраћања народу након хапшења Ђурића, од којих је по сопственом сведочењу највећи број њих дошао јер су позвани или доведени с посла и били приморани да се потпишу да су присутни, Генерални секретар Председника републике Селаковић је без икаквог ваљаног разлога на импровизовану платформу уз себе подигао и представнике сепаратиста, тачније квази-министра Далибора Јевтића!
На свој начин то је била званична инаугурација људи којима до тог момента није падало на крај памети да се појаве у српском делу града, будући да отворено учествују у изградњи нове српске гробнице, независног Косова! Тако су у свој тој гужви на највиши степен постављене и озваничене институције управо те гробнице, такозване „републике Косово“, кроз истицање и промоцију њених представника.
Касније, током вечери, под јаким личним обезбеђењем, док су изгледали готово сасвим искарикирано, кретали су се поменути сепаратистички „министар“ Јевтић и „градоначелник“ Штрпца по систему албанских сепаратиста, Братислав Николић, са њима и остали. Ова двојица по први пут на улицама северног дела Косовске Митровице. Управо то је највећи искорак који је тог дана учињен.
Тајни састанци Александра Вучића и Хашима Тачија, прво у Паризу а потом у Њујорку, сведоче о томе да око самог хапшења много тога „смрди“. То је био начин да се понизи држава Србија и њен народ а не само Ђурић. „Смрад“ хапшења доказан је из више углова али на једном телефонском видео запису на коме припадник обезбеђења, иначе из Косовске Митровице, особи која држи телефон каже „ту су, ту су“ и у знак споразумевања подиже палац.
Понижење које је затим приређено Марку Ђурићу, на примитиван и начин племенског ликовања какав нисмо веровали да ћемо видети у наше доба, као да није имало никакав ефекат на његов став.
Већ сутрадан он је показао да нема тог понижења које није у стању да поднесе како би остварио вековни албански сан о независном Косову. Не само да је након понижења пред очима светске јавности, Ђурић испред Владе Србије изјавио да је наставак политике коју воде према КиМ заслуга Александра Вучића већ је и сам подржао представнике тзв. „владе“ албанских сепаратиста и то не негде на Косову и Метохији већ у Београду, центру српске државности! Одатле је послата порука о одлуци да се оснује Заједница српских општина са надлежностима какве су предвиђене Бриселским споразумом.
То конкретно значи да ће „Српска листа“, по инструкцијама које Вучић преноси са Запада на њих, чак на силу и против воље албанских сепаратиста српски народ у потпуности потчинити сепаратистима уз пуну подршку државе Србије.
Наиме, члан 4. и 5 Бриселског споразума који предвиђа оснивање ЗСО недвосмислено одређује да ће „…Општине чланице, у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законима биће овлашћене да сарађују вршећи своје надлежности колективно преко заједнице. Заједница ће имати пуни надзор у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања. ЗСО ће имати и додатне надлежности, које ће на њу пренети централне власти у Приштини…“.
Чак и образовање које је до данас остало искључиво под српском надлежношћу, подредиће у потпуности надзору и одлучивању сепаратистичким органима а ту не треба трошити речи о томе какве ће то последице имати пре свега по опстанак српског народа када студенти буду престали да похађају овдашње факултете а родитељи своју децу буду одводили како не би учила по албанском плану и програму.
Још раније, као „предност“ Заједнице српских општина, српски преговарачи су наглашавали да ће то бити „кровна институција“ која ће контролисати средства која из буџета буду стизала за Србе на КиМ. Та средства, што је нешто ређе помињано, држава Србија ће уплаћивати на рачун албанских сепаратиста како би имали пуни увид али и контролу над протоком тог новца.
Један од адута лицемерног Запада, који не престаје да упозорава Београд без обзира на уступке да „без нормализације односа са Косовом нема напретка Србије“, овде је и то што се Влада обавезала Бриселским споразумом да неће ометати „Косово*“ (са звездицом у горњем углу!) у међународним организацијама, а ова такмичења јесу међународна.
Државни врх, тачније Вођа, оглашавао се марта месеца којекуде разним поводима. Тако је на извештавање телевизије Н1 о неефикасности рата објављеног мафији и броју убијених у Србији прошле године, Вучић помало панично повукао чудну паралелу рекавши да је у 2001. години у Србији убијено 215 људи док је прошле године убијено само 76 те да је то троструко побољшање.
Чудно је да број није упоредио са убијенима током претходних неколико година већ баш са 2001. када је на Косову и Метохији још увек био изузетно висок број убијених и киднапованих Срба.
То неминовно подсећа на изјаву тадашњег шефа цивилне мисије на КиМ, Бернара Кушнера, који је опет марта месеца, али 2000. године, за ТВ Франце 2 рекао: „…Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак.“
Овој двојици заједничко је и то што су успоставили изванредне везе са ратним злочинцима, трговцима органима, оружјем и наркотицима Хашимом Тачијем и Рамушем Харадинајем који је Србију прилично коштао.
Не мало, јавност је била изненађена када је Вучић средином месеца у Прокупљу најавио новчану помоћ мајкама. На друштвеним мрежама су подсећали на његове прошлогодишње критике да „жене рађају како не би радиле“ иако заправо не рађају да не би изгубиле посао што је већ устаљена незаконита пракса са примерима чак и у Влади Србије. Али, већ сутрадан стигао је одговор: „…Албанске мајке из Прешева захваљују Вучићу на 18.000 евра“ обећаних за свако четврто дете уз најаву да тренутно око 100 мајки из Прешева и околине очекује да испуни тај услов.
И то није све. Само у овом месецу Србија коју води Вучић на Косову и Метохији се одрекла два изузетно важна државна прерогатива и најавила трећи, који ће бити и коначни ако до тога дође.
Ништа више није потребно рећи о проблемима који ће тако настати и егзистенцији овдашњих Срба која ће тако бити апсолутно угрожена.
На пример, кућа породице Зајић, прогнаних па решених Срба да се врате у родну Клину, обијена је и опљачкана почетком марта. Неколико дана касније власник куће, седамдесетогодишњи Милорад Зајић, позван је да дође у станицу „косовске полиције“ и преузме покрадене ствари. Уместо ствари уручена му је оптужница за ратне злочине те је ухапшен и одведен у притвор. Породица Зајић се, иначе, вратила у Клину 2008., дакле пре тачно десет година у периоду када косовски сепаратисти проглашавју своју „независност“ на шта би се тешко одлучио неко ко је починио ма какав злочин.
Сутрадан, повратник Благоје Зувић из села Доњи Драгољевац крај Истока у коме живи око 30-так Срба, такође у Метохији, претучен је на свом имању. Напали су га чланови албанске породице који су узурпирали његово имање па им смета присуство власника. Зувић у овом крају поседује 14 хектара обрадиве земље и хектар плаца на коме се налази његова кућа у коју је требало да се врати али је она дан пре него што ће се Зувићи уселити – спаљена. Најновији напад се догодио непосредно по почетку радова на поновљеној обнови.
Нешто раније у оближњем Осојану насељеном Србима, током једне ноћи обијени су један угоститељски и један трговински објекат, и наравно, опљачкани а украден је и један аутомобил. Вербални деликти, непрестане провокације, претње и понижења, не сматрају се чак ни испадима наспрам ужасних размера које то насиље може да достигне.
Задњег дана 2017. године, Златибора Денића, Србина из Угљара крај Косова Поља у његовој кући су, док је био сам, нападачи везали и живог пекли на кварцној пећи. Са опекотинама првог и другог степена по ногама, повређени је пребачен у болницу у шоку који му је привремено одузео моћ говора. Из „косовске полиције“ кажу да су нападачи тражили новац од продате њиве али мештани са подсмехом одбацују ту идеју и тврде да то није могуће јер нико „није луд“ да толики новац чува у кући већ на рачуну у банци.
Срби у овом селу, смештеном између неколико већих албанских насеља, знају да је пљачка у ствари начин да се Србима одузму средства за преживљавање без којих су принуђени да се иселе а напад у Угљару превазишао је уобичајено албанско разбојништво.
„Престрављени смо. Кад нам ово раде по кућама, више ни ту нисмо сигурни…А за претходних 19 година ниједна пљачка није решена али ово није пљачка, то је био покушај убиства“ каже један од мештана за Магазин Таблоид помало изненађен питањем.
Месец дана касније на зиду школе у том селу осванули су графити албанских насилника са поруком „Убиј Сербије“, „Косово је Албанија“ и још неколико на исписаних на лошем али разумљивом српском.
Један детаљ, којим се нико није бавио, наговестио је ужас скривен од јавности. „Ово је девети инцидент у Угљару у задњих месец дана“ наводи се у саопштењу „Српске листе“ чија је куњава за недостатком одговора међународних фактора на терену и једина реакција.
Међутим, Лазар М. из Угљара са којим смо разговарали каже да он није ни чуо, нити зна за ту њихову изјаву. Ово потврђује да Вучићева „Српска листа“ једино што чини јесте да се промовише у јавности и да не бира ни средства ни прилику. Овдашње страдалнике, од када су носиоци те листе наметнути као „представници Срба“ нико више не обилази, не охрабрује их, не пружа им подршку…
„Они су инспиратори овога. Својим нерадом и незаинтересованошћу за судбину обичних људи, свакако да су инспиратори, тако да њихове рекације само изазивају још већи гнев“ истиче наш саговорник. „Питање је дана када ћемо и ми преостали да одемо. У овом делу Косова је била највећа концентрација српског становништва а сада се и за Божић окупимо испред цркве тек нас десеторо“ каже Лазар.
Једно од најосетљивијих питања јесте и то колико заправо српски народ има и подршку Цркве? Осам је година прошло од насилно и незаконито извршене смене надлежног епископа чиме је уклоњена свака препрека намери која већ извесно време сазрева а сада се већ да се наслутити сасвим јасно.
Представници СПЦ, који су како рече патријарх Иринеј „захвални Богу на Вучићу“, већ неколико година уназад немушто и прикривено раде на оснивању нове „косовске цркве“. За следећи Сабор најављена је промена имена СПЦ у „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. То ће бити још један трик јер је Пећка патријаршија под неком врстом екстериторијалности и у надлежности је Београдско – карловачке епископије а не Епархије рашко – призренске, те ће легално послужити као параван и покриће за присуство СПЦ на Косову и Метохији док ће се паралелно и независно развијати сасвим нова „помесна косовска црква“.
Овај сценарио прикрива неверица али и неспремност да се у овако рањивом тренутку прихвати тако страшан злочин према сопственом народу над којим али све озбиљније, од 2013. када је парафиран Бриселски споразум, расте албанско насиље а напетост почиње да се прелива и на остатак Србије.
Наизглед баналан разлог али последице ни мало, изазвао је најављен сусрет српских и „репрезентативки“ сепаратиста са Косова и Метохије зарад чије немогућности да истакну своје „државне“ симболе то право ускраћено је и Словачкој, Норвешкој али и самој Србији домаћину тог дела такмичења. Потпуно је неиспраћена вест да су представници тима косовских Албанаца најавили бојкот турнира и јасно ставили до знања европској и српској рукометној организацији да они неће играти без својих „државних“ обележја.
Међутим, за исту одлуку која њих ништа није коштала, српски јуниорски тим иако са здравом и правичном основом искључен је из даљег такмичења. Једноставно, требало је казнити Србију што више зато што не жели да угости тим сепаратиста из своје државе. И све тако док не пристане на то.
Сви су у Србији одахнули када је сусрет отказан јер смо поштеђени још једне срамоте, можда чак још једне „афере дрон“… Али, за колико дуго? Од 09. до 13. маја у Новом Саду одржава се Европско првенство за сениоре у каратеу. Албански сепаратисти са КиМ и овде су најављени као учесници!
Домаћин такмичења има обавезу да испред хотела у ком су смештени спортисти и у хали у којој ће они изаћи на борилишта истакне заставе држава учесница. О овоме се не говори, на томе се ништа не ради. Чека ли се опет минут до 12 да би се јавност заморила или да би српски тим био кажњен све док се не „уразумимо“ и прихватимо националну срамоту као саставни део живота – спорта ради?
Иван Максимовић (дописник из Косовске Митровице)
Магазин Таблоид
