Мирослав Мишковић је после 17 година коначно проговорио о отмици земунског клана. Мишковић је о детаљима напада писао у својој новој књизи „Ја тајкун“. Како каже отет је из свог аутомобила, а 18 сати је био у рукама земунског клана.
Исечак из књиге који говори о отмици преносимо у целости:
У понедељак 9. априла 2001. у 8.15 ујутру, у близини Генексове зграде у којој се тада налазило седиште Делте, био сам отет из свог аутомобила. Долазио сам на посао и отприлике на двеста метара од гараже један тамноплави ауди препречио је пут алфа ромеу у којем смо били мој возач Крле и ја. Из аудија су изашла тројица мушкарца са фантомкама, наоружани аутоматским пушкама. Четврти отмичар остао је у аудију, за воланом. Један је отворио врата мог возача, други моја. Почели су да нас извлаче из кола. Покушао сам да се одбраним, али добио сам најпре неколико удараца у груди, а онда и један у потиљак. Тај ударац у потиљак био је врло јак, по свој прилици је изведен кундаком пушке. Крлета, иначе врло крупног човека, убацили су у гепек нашег аутомобила, а мене су угурали у њихов ауто и ставили ми широку лепљиву траку преко очију и уста. Кратко су ме возили тим аутомобилом, а онда пребацили у друго возило и одвезли ме на непознату локацију. Када је све прошло, генерал Миле Новаковић ми је предложио да тачно видим где сам био, али нисам хтео да идем.
У сваком случају, била је то нека гаража с каналом на средини. Док смо јој прилазили, осећао сам како ми се блато лепи за ципеле. Када смо ушли, рекли су ми да идем уза зид. Онда сам чуо како отварају неки гвоздени поклопац. Испоставило се да је то био поклопац од шахта. Морао сам да се спустим у канал за поправак аутомобила, а онда и у шахт на његовом дну. Спустио сам се металним мердевинама, неко од њих сишао је са мном, а онда сам га чуо како се пење назад. Када је изашао из шахта, чуло се затварање поклопца.
Осећао сам да ми је само једна рука слободна, али нисам схватао шта се тачно догодило. Друга рука везана је лисицама за алку на зиду. Просторија је била минијатурна, можда метар са метар и по и била је слабо осветљена жућкастом сијалицом. Одозго је капала вода, а поред мене је била нека поломљена столица. Све је то – касније ће се сазнати – прављено да би се доводили отети. Морам да кажем да су се отмичари коректно понашали.
Није било додатног злостављања. Али упозорење је било више него јасно: „Не скидај траку са очију. Потруди се да нас не видиш. За тебе је боље да нас не видиш.“ У таквој атмосфери, у скученом, полумрачном, влажном и хладном шахту тешко је да се човек не уплаши. Било је јасно да имам посла са опасним људима. Покушавао сам да рационално анализирам ствари, али ништа што ми је падало на памет није уливало нимало оптимизма. У шахту је било ужасно хладно. Кад сам се пожалио, донели су ми вунене чарапе, оне беле, плетене. Нешто касније и два ћебета да се у њих умотам. Доносили су ми воду у флаши, дозвољавајући да флашу држим у рукама.
Један од киднапера говорио је босанским акцентом. Хтели су да помислим како траже паре за Радована Караџића и Ратка Младића. Али нису то баш највештије радили. Одмах сам посумњао у ту причу. Испоставило се да ме је киднаповао земунски клан, у том тренутку најмоћнија српска и једна од најјачих европских криминалних организација, која је годинама имала заштиту државе и несметано отимала људе, трговала дрогом, и радила ко зна шта још. Отмицу је видео и пријавио један пензионер који је гледао с прозора свог стана.
Када се Милан јавио, рекао сам му да спреме новац. Откуп ми је, иначе, први пут поменут тек кад се појавио човек којег су остали звали „шеф“. Захтевао је десет милиона марака. Одговорио сам да је то немогуће. На крају смо се споразумели да се плати пет милиона. Чак смо се и руковали. Пристао сам јер, ма колико чудно звучало, мој највећи страх није био да ће ми отмичари нечим наудити. Уосталом, почели су да преговарају, па сам барем знао који су им мотиви. Мој највећи страх, готово паничан, био је да полиција може да крене у акцију, да ће они побећи, или могу чак бити убијени на овој или некој другој локацији – у том случају, мене у том шахту, у ко зна каквој забити, нико неће пронаћи.
10 ЕВРА ЗА ТАКСИ
После исплате откупа, поново сам убачен из кола. Отмичари су ми дали капу, јер је падала киша. И 10 евра, како бих могао да платим такси, јер сам био без ичега, без докумената, новца, телефона. Помислих, какав посао: узели су ми седам милиона марака, а оставили 10 за такси. Било је око два сата ноћу, а ја сам схватио да се налазим на неуређеној ливади, негде у близини Прокопа. Изашао сам на улицу чекајући да наиђе такси возило, којих нема баш превише у ово доба ноћи. Негде код Рудог коначно је наишао један таксиста – није ме препознао, нити је приметио нешто необично – и ускоро сам био код куће. После 18 сати у заточеништву, био сам на слободи. Следећег дана око подне био сам на Сајму аутомобила са Зораном Ђинђићем. Нисам могао ни да помислим да ће га две године касније убити управо земунски клан, Легија и Звездан Јовановић.
Извор: Дневна Газета/ Мирославмисковиц.рс
