Ричард Кук: Иза ратног плана Запада стоје Британци

Aко Тереза Меј и њени пајташи, заједно са Макроном, успеју да започну рат са Русијом, САД ће бити те који ће понети највећи терет: исто као што су то чиниле у оба светска рата при епској британској кампањи да сруше свог највећег континенталног ривала, Немачку

(Global Research, 19. 4. 2018)

У последња два месеца вестима доминирају два бизарна али повезана догађаја:

1) наводно тровање нервним гасом размењеног руског контраобавештајца Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије у Сализбурију у Енглеској, и

2) наводно тровање гасом цивила од стране владе Асада, који је довео до „узвратног“ ракетног удара 13/14. априла против сиријског народа од стране САД и Велике Британије, који су наредили председник Доналд Трамп и премијерка Тереза Меј.

Овај напад је био чин напада на суверену нацију изведен без одобрења Савета безбедности УН, Конгреса САД или Британског парламента, и поздравио га је француски председник Емануел Макрон.

Растући докази показују да су оба инцидента у ствари биле лажне провокације, вероватно извршене или испланиране од стране западних обавештајних служби. Мета обе провокације је несумњиво била руска држава и њен председник Владимир Путин. Наравно, и Сирија се већ дуго налази на списку блискоисточних нација одређених за „промену режима“ од стране америчких неоконзервативаца после 11. септембра, са Израелом као главним корисником.

Бројни новински извори показују лажну природу ових инцидената које нећемо овде понављати. Ваља приметити, међутим, да су Британци ти који најгласније цвиле у оба случаја. Па ипак, ако Тереза Меј и њени пајташи, заједно са Макроном, успеју да започну рат са Русијом, САД ће бити те који ће понети највећи терет: исто као што су то чиниле у оба светска рата при епској британској кампањи да сруше свог највећег континенталног ривала, Немачку.

Мало коментатора је јасно приметило да је кључна нација која гура ратне планове против Русије у ствари Британија, не само САД. Што се тиче Израела, та нација дугује своје порекло и статус британског заступника Британији, који га подржава као азијски мостобран за контролу блискоисточне нафте. Савремени Израел је британски пројекат барем исто толико, ако не више, колико и амерички.

Ционизам у ствари води порекло из Британије у 19. веку. Његови водећи финансијери су били британски Ротшилди. Балфурска декларација из 1917. године је прогласила британску подршку „националном дому за јеврејски народ“ у Палестини. Декларација се налазила у писму британског министра спољних послова, Артура Балфура, Барону Лајонелу Валтеру Ротшилду, тада приватном грађанину али наследнику богатства које му је оставио отац Нејтан Ротшилд.

А од кога Тереза Меј добија наређења? Опет, мало коментатора је приметило да их добија преко Тајног савета Уједињеног Краљевства (UK Privy Council), којем припада од 2002. године. Чланови Тајног савета полажу заклетву краљици коју је 1998. јавно објавила влада Тонија Блера, и сада се налази на Википедији.

Нови чланови Тајног савета пролазе кроз свечану церемонију иницијације која подразумева клечање на столици пред сувереном и љубљење њених руку. Тајни савет се састоји од вођа свих главних британских институција које управљају Уједињеним Краљевством и Британским Комонвелтом, укључујући ту и ширу краљевску породицу, део европског племства, британске политичке партије, оба дома Парламента, политичке лидере Аустралије, Канаде, Новог Зеланда и водеће бискупе Англиканске цркве.

Тајни савет је у ствари управни одбор британске олигархије.

Кључ разумевања свега овога је да је Британска империја више него жива ове, 2018. године, иако не користи више то име и углавном се крије иза америчке војне песнице.

Империја је данас у великој мери финансијска, организована око банкарских и других финансијских институција у лондонском Ситију и разграната у другим финансијским центрима широм света, нарочито Њујорку, Паризу, Франкфурту, Милану, Токију, Хонконгу итд. Један од разлога зашто британска улога у светској политици не добија толико публицитета као САД је дубока тајност која окружује делатност Тајног савета, где се откривање истине сматра великом издајом.

Једна од најважнијих ствари овде је да су Британци успели поново да успоставе контролу над САД, иницирајући стварање Система федералних резерви по моделу Банке Енглеске, преузимајући водеће америчке новине да би се остварила про-британска пропаганда, повлачећи САД у Први светски рат да би поразили Кајзера Вилхелма, и успостављајући Савет иностраних послова (Council of Foreign Relations) по моделу Британског краљевског института међунардних послова.

САД су се бориле у Другом светском рату у име Британије да би победили Хитлера. После рата, председник Хари Труман је основао Националну безбедносну агенцију (National Security Council) и ЦИА по британским моделима. По поверљивим изворима, NSA је под контролом Британске обавештајне агенције.

Саветник националне безбедности САД, задужен за саветовање председника о свим питањима безбедности, у ствари подноси извештаје међународној агенцији у Лондону и Њујорку. Водећа таква личност у САД је Хенри Кисинџер.

Британија сада увлачи САД у Трећи светски рат против Русије, континенталне европске силе која је наследила Немачку захваљујући неочекиваној и шокантној победи Совјетског Савеза на Источном фронту 1944–45. Она је била шокантна јер су се Британци и Американци надали да ће Хитлер и Стаљин докусурити један другог. Али то се није догодило.

Пред нашим очима се распламсава Други хладни рат, иако га нико нормалан у САД, Русији, или у Кини, руском савезнику, не жели. Али Британија га очигледно жели, заједно са својом империјалном братијом увреженој у америчкој „Дубокој држави“. Та братија је тренутно ангажована ратом против владе Доналда Трампа да би подрила било какав покушај Трампа да успостави однос са Русијом уместо да земљу гура ка конфликту који они прижељкују.

Људи и влада у САД су сувише слепи и слабо образовани да би ово видели. Њима је лако манипулисати преко медија.

Шкотски писац Роберт Луис Стивенсон је написао пророчанску причу објављену 1921. „Кад је ђаволу било добро“. У данашњем Лондону, Њујорку, Вашингтону, „ђаволу је добро“. Лажи су истина. Рат је мир. Тереза Меј је нарочито задовољна. Њен муж, Филип Меј, један је од водећих људи Капитал групе, највећег акционара произвођача оружја BAE и другог највећег Lockheed Martin-а. Акције су наводно скочиле у небеса од последњег напада на Сирију.

Да би се све ово разумело, треба знати да у Британији влада пелагијанизам, назван по британском монаху Пелагију (354-420). Британци верују да човек није избачен из раја, и људска воља је довољна, без Божије помоћи, да води безгрешан живот.

Британци су стварно „добри“ људи. Они уживају у животу. Њима је „удобно“ у свету. Они обожавају „краљеве“. Они разумеју да је права демократија прилично нечиста – није баш за њих. Зато још увек имају краљицу.

Британци су субјекти, нису грађани. Исто тако и Канађани, Аустралијанци, Новозеланђани, и други у државама Комонвелта у којима је краљица на челу државе.

По уверењу британског пелагијанизма, човек себе оправдава само тиме што је љубазан. За то време, у Британији су на власти манипулатори и убице које раде у мраку иза сцене са становништвом које је окупирано комедијама, криминалним серијама и историјским драмама на BBC-ју, и „Брегзитом“.

Британски пелагијанизам и његови психолошки и духовни еквиваленти отварају врата за злоупотребе свих врста. Оне отварају врата декадентном животу богатих и познатих из британског високог друштва, америчког „једног процента“ и олигарха свуда у свету.

Пелагијанизам такође отвара врата освајању других земаља. Отварају врата америчким фантазијама о „изузетној нацији“, и о уништењу животне околине пестицидима, хербицидима, гасовима стаклене баште да би нафта и хемијска индустрија, и капитални фондови који их поседују могли да убирају бесконачни профит. Исто је са индустријом наоружања којој тако добро иде због бриљантног доношења одлука Терезе Меј.

Коначно, он отвара врата бесконачном рату помоћу лажних инцидената тако провидним да га сад чак и један паметан гимназијалац већ може препознати.

Оригинални текст је скраћен и мало промењен

Ричард Кук (Richard C. Cook, 1946) је бивши аналитичар савезне администрације САД, кога је Бела кућа покушала да инструментализује у прикривању катастрофе спејс-шатла „Челинџер“. Као сведок и учесник потоње истраге, Кук је проследио кључна документа „Њујорк тајмсу“ и сведочио пред комисијом. За своје сведочење добио је награду Кавало фондације за честитост у бизнису и државној управи. Своје успомене на трагедију објавио је у књизи „Challenger Revealed: An Insider’s Account of How the Reagan Administration Caused the Greatest Tragedy of the Space Agе“

Са енглеског посрбио: Светозар Поштић
Опрема и белешка о аутору: Стање ствари
(Стражњи дућан, 20. 4. 2018)