Пре тачно 20 година, терористи “ОВК” киднаповали су и убили седморо цивила српске националности. Ово је био први случај масовних отмица Срба на Косову и Метохији.
Данас се навршава пуних 20 година од првог масовног злочина и киднаповања седморо српских цивила из села Горњи Ратиш и Дашиновац код Дечана. Са болом и тугом сећамо се Вукосаве Марковић(62), Даринке Ковач (67), Милице Радуновић (61), Милке Влаховић (66),Милована Влаховића (64), Милоша Радуновића (61) и Слободана Радошевића (56).
Тела неких од њих до данас нису пронађена иако се поуздано зна да су сви убијени на врло свиреп и окрутан начин. Ове невине људе убили су припадници тзв. “Ослободилачке војске Косова” само из разлога што су припадали српском народу и исповедали православну веру. То им је била једина кривица!
Почетком 1998. дошло је до пооштравања напетости између српских власти и тзв “Ослободилачке војске Косова” на подручју око Глођана, родног места ратног злочинца Рамуша Харадинаја. Подручје између Глођана и Дечана било је од кључног стратешког значаја за тзв “ОВК” јер је повезивао штаб терориста “ОВК” у Глођанима и границу са Албанијом, одакле је тзв “ОВК”током целе 1998. добијала наоружање и остале потрепштине.
Глођане је такође постало важан регрутни центар ОВК за подручје јужног дела Метохије (шиптари га називају још и “Дукађин”) и оперативне зоне Шаља, Лап и Дреница. Снаге тзв “ОВК” су нападале српску полицију на подручју Метохије, као и оближњи прихватни центар за Србе избегле из Хрватске који се налазио у селу Бабалоћ.
Након 24. марта 1998. терористи “ОВК” под командом и контролом Рамуша Харадинаја организовале су систематску кампању преузимања контроле над подручјем између Глођана и Дечана, нарочито над селима Дубрава, Рзнић, Ратиш и Дашиновац, како би Србе истерале из села у којима су живели. Такође су наставили с нападима на избеглички центар у Бабалоћу код Дечана. Тај центар био је мета сличних напада тзв “ОВК” још од 1997.
Снаге тзв “ОВК” под командом и контролом Рамуша Харадинаја, укључујући “Црне орлове”, који су били под директном командом Идриза Балаја, малтретирале су, тукле и на други начин терале српске и ромске/египатске цивиле из тих села, а цивиле који би остали или одбили да напусте своје домове су убијале. У другој половини априла 1998. терористи тзв “ОВК” под командом и контролом Рамуша Харадинаја успеле су да блокирају делове Дечана на отприлике три недеље.
Српски форензички тим за увиђаје спровео је истрагу у близини канала Радоњићког језера, на пољопривредном добру Економија у Рзнићу и на путу ка селу Дашиновац. Дана 12. септембра 1998. тај тим је пронашао најмање 39 тела или остатака тела на подручју канала Радоњићког језера, шест тела на пољопривредном добру Економија и најмање три тела на путу ка Дашиновцу. Форензички преглед тела и остатака тела извршен је у провизорној мртвачници у Ђаковици. За неколико тих тела или остатака утврђено је да припадају српским, ромским и албанским цивилима који су нестали од априла до почетка септембра 1998. на подручју “Дукађинија”.
Током сукоба 1998. и 1999. године оперативни центар Рамуша Харадинаја налазио се у његовом селу Глођане у општини Дечани. Био је смештен на отприлике два километра од канала Радоњићког језера и пољопривредног добра Економија, где су нађена тела и остаци тела, на једном од само два мала прилазна пута тој зони. Село Дашиновац, у којем су нађена још три тела, удаљено је девет километара одатле. Тачан број тамо покопаних тела се не зна, јер су остаци тела измешани. Форензичком проценом тих остатака утврђено је да је на локацији на ободу језера остављено најмање 39 тела.
Тог 21. априла 1998. убијено је и отето седморо српских цивила, од чега четири жене. Вукосава Марковић (девојачко Вујошевић), рођена 1937, и њена сестра Даринка Ковач (девојачко Вујошевић), рођена 1932, обе Српкиње, нестале су из своје куће у селу Горњи Ратиш, општина Дечани. Село Ратиш се налази на три до четири километра од Глођана. Обе жене су убијене од стране припадника тзв “ОВК” а остатке њихових тела је 12. септембра 1998. пронашао српски форензички тим покрај бетонског канала који води у Радоњићко језеро. Прегледом су на оба тела утврђене ране од ватреног оружја, а на телу Вукосаве Марковић утврђени су вишеструки преломи костију.
Истог дана у селу Горњи Ратиш нестали су и Милован Влаховић (1935) и Милка Влаховић (1933), брачни пар, обоје српске националности. Терористи ОВК под командом Рамуша Харадинаја наисилно су одвели ово двоје старијих људи у штаб ОВК у Глођанима. Тамошњим Албанцима који су покушали да спрече њихово одвођење запрећено је да ће и њих убити ако се буду мешали.
Милован Влаховић је убијен, а остаци његовог тела пронађени су 12. септембра 1998. покрај бетонског зида Радоњићког канала. Форензичким прегледом на њему су утврђени преломи костију проузроковани механичком силом. На зиду канала били су видљиви трагови од метака.Милка Влаховић након отмице више није виђена жива и верује се да је убијена. Постоје чврсте индиције да се и њено тело налази међу неиндетификованим телима есхумираним из масовне гробнице у Радоњићком Језеру.
Два дана касније нестали су и Срби Слободан Радошевић (1943) и његово двоје суседа Милош Радуновић (1938) и његова супруга Милица Радуновић (1938) који су боравили у својим домовима у селу Дашиновац, општина Дечани. Њих су из својих кућа насилно одвели ОВК тероисти.Потом је у локалним српским новинама и у емисији информативног програма локалне телевизије објављено саопштење ОВК у којем је породицама Слободана Радошевића и Милоша Радуновића поручено да оду покрај пута надомак Дечана и покупе тела тих мушкараца. Чланови њихових породица из страха нису отишли на ту локацију.
Српска полиција је 12. септембра 1998. северно од Радоњићког језера на путу ка селу Дашиновац, тачно као што је наведено у саопштењу ОВК, пронашла остатке тела Слободана Радошевића и Милоша Радуновића, покривене слојем земље. Иако су с друге стране тог пута пронађени остаци женског тела и делимично спаљени комади женске одеће, тело Милице Радуновић није идентификовано. Она се званично води као нестала.
– Отац Милош и мајка су остали у селу са још десетак житеља, углавном старих. Желели су да чувају имање, да брину о кући, веровали су да нико неће да их дира. Убрзо после нашег одласка чули смо преко радија да се блокирају села и све што даље знам о мајци биле су само гласине – испричала је за „Политику” Лидија Миленковић, чији су родитељи прве жртве албанског терора на Косову и Метохији.
Пролазили су месеци а Лидија није могла апсолутно ништа да сазна о родитељима. Притиснута невољом, сталним претњама и страхом, њена породица је у јесен 1998. морала да побегне из Ораховца. Уточиште су у годинама које су уследиле, пронашли у Лазаревцу.
– Пријавила сам нестанак Међународном комитету Црвеног крста и дала узорак за ДНК анализу. Уз помоћ ових узорака су касније пронашли и идентификовали мог оца, који је убијен са комшијом и бачен у канал. Ништа о мајци, међутим, ни после свих ових година, нисам могла да сазнам – испричала је Лидија.
За ове стравичне масакре суђено је и Рамушу Харадинају али је ослобођен свих оптужби захваљујући томе што су готово сви сведоци побијени од стране Албанаца.
