У канџама људи-животиња: Министарство пољопривреде трује нас смећем и отпадом из увоза

Делегација министарства пољопривреде ове недеље је у Бриселу.Отпутовало је њих 35 и то о трошку грађана Србије. Зашто се уопште иде тамо, пита се стручна јавност, с обзиром да нема помака, у програмима које је Министарство требало да спроведе. Ако ништа није одрађено, односно усаглашено, које ће објашњење дати и Бриселу а и грађанима Србије. У Брисел се иде од 2005. године и увек путују исти службеници из Управе за ветерину. Подносе извештај о напретку Србије?! Исте приче причају сваки пут и сваки пут се добијају рокови и опет се ништа не уради. Да ли је њихов задатак да се не уради ништа, питају се данас многи упућени ветеринари и кажу да нису ни битни они који иду тамо да лажу како они предузимају све, али да нешто није уреду са грађанима Србије.

Службеници Министарства пољопривреде попут Тамаре Бошковић су дуже од десет година у Министарству, а здравље животиња и људи, су све гори. Све су чешће вакцинације животиња и све је више болести против којих вакцинишемо наш сточни фонд. Правилници који ваде се не примењују, а свака живинарска фарма у Србији гори од салмонеле! Битан је и правилник о малим произвођачима који су доведени у заблуду а обећавало им се све одједном. Битно је да је Тамара и Слободан Шибалић лепо живе и стално путују. Поједини у Влади Србије се одавно питају да ли се министар Бранислав Недимовић уопште занима за област у којој је министар и за напредак Србије, односно стагнирање Србије у области за коју је надлежан…

У Србији по стоти пут вакцинишемо сва говеда вакцином за нодуларни дерматитис, а због чега је извоз могућ само у друге заражене земље, ван Европе. Хрватска на пример само годину дана од појаве болести већ тражи да буде скинута са земаља у којој је зараза, да се третира као земља слободна од нодуларног дерматитиса. Хрвати сада одбијају да вакцинишу своје животиње, док Србија трчи да то учини по ко зна који пут.

Вакцинисање значи да ће Србија да продужи у недоглед статус земље са свим могућим болестима. Све ово намеће и питање: шта ради Будимир Плавшић, начелник одељења за здравствену заштиту и заштиту добробити животиња, осим што можда размишља колика му је провизија од сваког комада увежене вакцине?

Овако почиње допис који је Александру Вучићу послала недавно гупа ветеринарских стручњака: “…Председниче, предузмите нешто јер се народу продаје храна која има храњиву вредност као “говна” која теку канализацијом. Имајте у виду да се и вашој деци може десити да негде на киоску у Србији купе виршлу или пљескавицу које су сачињене од отпадака из Европске уније…”

У допису се медутим након оваквог сликовотог увода наводе чињенице због којих би се сваки нормалан човек забринуо и то: у Србију се увозе живе животиње, храна животињског порекла, храна за животиње, споредни производи животињског порекла, тако лошег квалитета да би у свакој нормалној држави они који такав увоз дозволе завршили иза решетака.

У нашој земљи медутим постоји такса од 7.400 динара, која се уплати у буџет приликом таквог увоза и привреднике-троваче после такве уплате углавном нико ништа и не пита. Најбољи доказ да то није нормално су и примедбе које последњих десет година константно стижу из Европске уније. Почетком 2011. године начелници из Управе за ветерину Синиша Котур и Сања Челебићанин дозволили су чак и увоз живих јуница из Немачке које су биле заражене бруцелозом. Ово двоје службеника су у наредном периоду такође болесне животиње увозили из Немачке, Аустрије, Мађарске, па су тако увезене и у храну прерађене болесне свиње, овце и речна риба.

Поред заразних болести животиња у Србију се увози и храна животињског порекла која је најлошијег квалитета у Европи. У питању је у 90 одсто случајева увоза шпанских свиња које су храњене генетски модификованом храном. Ово се лако може и доказати увидом у увозне папире и дозволе, где увозне фактуре указују да је у деведесет одсто случајева у питању месо из Шпаније. У тој земљи је свиње дозвољено хранити ГМО сточном храном, а цена тако храњених свиња је много нижа од такозваних шпански био свиња. Истина у увозним папирима не стоји да су то ГМО храњене свиње, али се из ценовника шпанских продаваца може видети да те свиње коштају онолико колико их наши увозници плаћају, док ове друге био свиње коштају и до три пута више…

Вучићеви стручњаци упозоравају и да ГМО храњењем свиња долази до промена у њиховом ДНК ланцу, а да конзумирање таквог меса изазива потом промене код конзумената. Лабораторијска испитивања на белим мишевима су показала да они који такву храну једу, оболевају од најразличитијих облика тумора на стомаку и дебелом цреву. Претпоставља се да код људи који су озрачени осиромашеним уранијумом, као што је случај код Срба, на које је НАТО бацио неколико десетина тона осиромашеног уранијума, оваква исхрана додатно повећава ризик од појаве карцинома. Статистика говори у прилог овим тврдњама, јер ће ове године и званично од рака умрети 50.000 људи у Србији…

Осим ГМО, храњених свиња и заражених животиња, у Србију се масовно увози и машински сепарисно месо, од животиња закланих у Европској. У питању је превасходно живинско месо, које је у ЕУ декларисно као отпад. Исти тај ЕУ отпад код нас често чини 99 одсто садржаја месних “домаћих” месних прерађевина или роштиљ меса.

Председниче, деца овакву храну купују на киоску, када им дате паре да у граду нешто поједу, наводе стручњаци у овом допису и потом истичу да све ове неправилности пролазе кроз руке запослених у Управи за ветерину Министарства пољопривреде Србије, као и да је министар Бранислав Недимовић одавно о свему обавештен и да је на почетку мандата покушао нешто да промени, али је сада почео да игра исту игру са мафијом из Управе за ветерину. Стручњаци истичу да се фалсификују и лабораторијски налази, а да је то и кључно место на коме би се требало напасти на ову мафију која дистрибуира отрове и ђубре од хране из увоза.

Корумпирани лаборанти напишу да су анализе у реду, и онда су малобројним поштеним ветеринарским инспекторима везане руке. Кажу да све лабораторије које раде контролу увоза хране страдају, односно примају новац од увозничких кућа по основу консултантских услуга. Контролом књиговодствене документације свако може да види да исти људи који увозе храну плаћају лабораторијама и милионе по основу консултантских услуга. Узорковање је на овај начин изгубило сваки смисао и служи само за пуњењем каса фиктивних лабораторија и узимања процената за инспекторе…

Управа за ветерину је задужена и за усаглашавање сертификата са језицима земаља из којих се увози. Министарство Србије преко њих договара облик и модел ветеринарског сертификата, а по прописима ЕУ, када је једном договорен сертификат, дозволе за увоз више нису потребне, осим у случају увоза живих животиња.

Ипак у Србији ситем дозвола и даље постоји, јер се за њихово издавање узимају велики проценти, ветеринарски инспектори узимају и до 5.000 евра по дозволи. Фитосанитарни инспектори некада узимају и 10.000 евра само да пропусте контигент у коме је ГМО храна за животиње, то подразумева онда и потписивање папира којима се привредник касније легитимише да није увозио ГМО. То му омогућава да модификовану соју или кукуруз који су код нас забрањени, а јефтини у иностранству за купити, овде прода као нормалан производ. На тај начин он остварује екстра профит, а народ једе храну лошег квалитета која је чак и нашим Законом забрањена. Важна ствар је да се по Закону дозволе морају издати у року од 30 дана, појашњава се у допису упућеном Вучићу и истиче да им је познато више десетина случајева разних фирми које су поднеле захтев за увоз који никада није добио дозволу.

Истичу да се у том одељењу нико не јавља на телефон, и да се све договара преко мобилних телефона или у четири ока и то по принципу: “…Ако хоћеш дозволу има да купиш кола за моју ћерку…”

У одељењу граничне инспекције ради иначе 28 инспектора на седам граничних прелаза од којих Батровци и Хоргош раде 24 сата, са појединим инспектором у смени од 12 часова, а са годишњим бројем предмета од чак 39.824. Инспекторима се додељују искључиво стари службени аутомобили, немају право на службене мобилне телефоне и опрему за рад! Просторије у којима раде су неусловне, неке чак и прокишњавају или имају пробушене подове у којима живе мишеви. Инспекторима није плаћен ни сменски рад, правилником је забрањено да се запошљавају нови гранични инспектори. На граничном прелазу Мали Зворник већ годину и по дана ради само једна инспекторка, док на граничном прелазу Ватин не могу да се користе просторије инспекције, све мора да се завршава у Вршцу…

Раније поменуто стање са лажним лабораторијским узорковањем би се можда могло решити, када би Управа за ветерину напокон расписала конкурс за овлашћене лабораторије за контролу безбедности хране. То је један од услова за почетак примене Плана мониторинга узорковања пошиљака за увоз, извоз и унутрашњу контролу хране…

Србија се иначе налази листи земаља где је беснило присутно у великој мери. Због тога трпи наш извоз, а срамота је да су сличан проблем за свега три месеца решиле Македонија, а месец дана касније и Црна Гора. Одељење за добробит животиња у Управи за ветерину годинама не реагује на упите из Европске уније, док ЕУ стално поново пита: ” Када ћете решити проблем беснила?”

Босна рецимо нема сличне проблеме. Обзиром да је задатак тог Одељења да земљи обезбеди повољан статус, а то не успевају годинама, требало би оне који су на целу тог органа одмах, сменити, ухапсити, а потом процесуирати…Због њих на пример кућни љубимци који путују са породицом у ЕУ, подлежу компликованим процедурама, па власници тих животиња то доживљавају као тортуру и кошта их много новца док обаве укупну процедуру. Комплетна Управа за ветерину се понаша као су заборавили да треба да поступају по Законима Републике Србије, и привредницима и грађанима намећу процедуре које су сами осмисли и које су у супротне од одредаба важећих Закона.

На пример додела терена за спровођење програма мера је увек био “уносан”посао за Управу. Кроз овај систем уцене, начелници и директори управе су показивали колико су јаки и моћни и колико су добри у укупном скору, “помажући да поједини добију жељене терене. Прича је постављена тако још из доба Г17, да се државне ветеринарске станице угасе и предају у руке приватницима који имају паре али нису ветеринари. Значи могу да учествују у “надметању” или “лицитирању” за доделу терена. То је систем који одговара и оном ко додељује терен и ономе ко ради на терену. Поједине станице су искључиво и отваране само за програм мера, јер држава за спровођење тог програма дебело плаца.

Оне станице које би требало да као државна институција спроводе државни програм заштите здравља животиња, су протеклих месеци потпуно нестале. Многи ветеринари се питају: “Зашто је струка пристала на ту уцену?” Узрок су сигурно незнање, алавост на новац или глупост, или све по мало. На жалост, таква ситуација траје већ неколико година. Дешава се да неко није добро договорио, па има и тужби а или одузимања терена онима којима је терен додељен. Наравно без употребе одредаба закона, терен се једноставно отима и све се то ради тајно. Укратко речено, правило је да све што се зове државни акт па и тај који се односи на доделу терена за ПМ мора бити јаван, објављен у Службеном гласнику, а не завршен у кабинетима министарства. Када се некој страници одузме терен и то мора бити објављено у службеном гласнику. Али се то не ради, а нема ни реакције МУП-а. Руководство управе користи снисходљивост и незнање ветеринара и државних службеника и тако на свој начин спроводи своје “законе дивљег истока”.

Арпад Нађ, Таблоид