НЕМАЧКИ МЕДИЈИ: НАТО је засадио зло у Србији

Пре тачно деветнаест година су авиони НАТО на Ниш бацили стотине касетних бомби. Смртно је страдало 15 људи. Многе касетне бомбе су остале да и данас буду претња. Па ипак, власти у Србији као да су на њих заборавиле, пише Дојче веле.

Седмог маја 1999. Нишлијка Гита Јовић отишла је на посао као и сваког другог дана. Био је петак и дан када је последњи пут била стоматолошка сестра.

– Био је тмуран неки дан – прича Гита (59) за ДW.

„Чули су се млазеви авиона, нека галама. Мислила сам, негде ће да оду. Одједном, у десној нози сам осетила јак бол. Тог тренутка ми ништа није било јасно, а онда сам схватила да нас бомбардују. Видим једну жену која као да плива у ваздуху, и схватам да је погађају гелери.“

– Дозивала сам помоћ, покушавала сам да пузим. Тог тренутка нисам ни знала да сам повређена. А онда сам повукла своју ногавицу, видим само кости. Тада сам схватила, од ноге нема ништа. И даље су падале неке грудве, те касетне бомбе. Једна падне испред мене. Једна колегиница је коначно чула дозивање. После ми каже да ме није препознала јер сам била црна к’о гар – каже ова жена.

Све ово трајало је десет минута када је центар Ниша бомбардован на три локације. Погођена су места где је највећа градска пијаца, зграда Универзитета, нишки кеј и тврђава, градска болница, места са прегршт људи. Погинуло је 15 људи.

– Сутрадан кад сам се пробудила… Нисам знала колико ће морати да ме секу… Завирила сам испод чаршава. Видим умотан патрљак уместо десне ноге. Лева пуна фиксатора. Тада су ми објаснили – друга нога је висила на кожи, они су покушавали да је спасу да не останем у виду трупа. Луда срећа, тело није одбацило ногу – додаје Гита.

Каже да и данас има пуно проблема због много гелера у телу, тешко јој је да користи протезу јер је жуља. Не може да хода ни са штакама дуго, па њих користи само код куће.

Тек је у претходних неколико година почела да излази из свог стана јер су седам степеника у згради у којој живи били непремостива препрека.

– Страшно осуђујем НАТО. И никада нисам волела тадашњег председника Милошевића, његову политику, али то ратовање – шта ће нам то? Ако неког треба да нападају, нек нападају њега, зашто нас недужне људе?! Ми смо радили све исто што и сваког дана, ишли на посао, живели како смо знали и умели – каже ова жена.

Бомба број 107 

Гита Јовић била је једна од бројних повређених недужних Нишлија. Обична грађанка којој је касетна бомба променила физички опис, отежала живот њој и породици. То се међутим десило и искусном деминеру Војске Југославије.

Такође посвећен свом послу, Слађан Вучковић, ваздухопловно-технички заставник прве класе, већ 19 година је у инвалидској пензији, иако има само 51 годину. Вучковић је рањен недељу дана раније, 25. априла.

– Тог дана сам на Копаонику разминирао 106 бомби. Остала је још једна, последња, и након тога нам је наређено повлачење. Чујем експлозију. Лежим на земљи. Устајем, погледам, немам десну руку, крв лије – прича Вучковић за ДW.

„Сећам се да сам устао и трчао, екипа је била на 150 метара од мене. Кроз зујање у глави чујем њихово навијање ‘То Вучко!’ Зато што сам устао. После такве експлозије нико не устаје.“

Након операција био је начисто: ампутирана му је десна подлактица, лева шака, покидани су му мишићи и лигаменти десне ноге, повређена лева страна лица и оглувео је на лево уво.

Касније је чуо да је санитет који га је превозио до болнице имао удес и да су се „тумбали“ и упали у јарак, а да су га до најближе крушевачке болнице превезла полицијска кола. Тог дана је двапут преживео.

Било је дана када је као и Гита живео повучено. Тек 2007. у њему је нешто преломило када је добио позив за учешће на Конференцији земаља угрожених касетном муницијом која се одржавала у Београду, а тада је настала и иницијатива да се покрене Конвенција о забрани касетне муниције.

Слађан Вучковић је тада одлучио да своје време посвети томе да се Србија, али и остале земље очисте од преостале касетне муниције и да се она више никада не употребљава.

– Јер она није одбрамбено средство. Она је дизајнирана тако да може и много година након што је бачена да убије, и то недужне. Има их разних, у зависности од произвођача, али све оне су у бојама, наранџаста, жута, љубичаста да изазову радозналост код људи, посебно деце – каже Вучковић.

„Намерно су направљене да не експлодирају приликом ударца у земљу да би у борбеним дејствима били запрека, дакле минско поље или да страдају недужни људи. Статистике показују да од касетних бомби страдају цивили, више од 90 одсто, а од тога више од 80 одсто деца. Па ви видите које је то зло!“

– Касетна бомба је контејнер у којем се налази до 800 бомбица. Свака од тих бомби покрива површину отприлике фудбалског терена, а никад не баце једну. Отприлике свака од њих има 2.000 малих гелерчића који су тежине до једног грама и развијају невероватну брзину око 2.000 метара у секунди, свака од њих. Шта то значи? Приликом удара сваког малог гелера са великом брзином у тело, на сваки отпор било које кости, он добија увијајућу путању и апсолутно разара комплетан организам – објашњава бивши деминер.

Србија заборавила касетне бомбе 

У оквиру Хандицап Интернатионал из Белгије, Слађан Вучковић је постао заговарач забране и од те 2007. бори се да и Србија потпише Конвенцију о касетној муницији.

– Ни данас му није јасно зашто је ову Конвенцију потписало 120 земаља света, ратификовало 103, а Србија као земља жртва то још увек није урадила. Једине у региону нису потписале Румунија и Србија, а Србија је и даље покривена неексплодираним касетним бомбама: многи земљорадници не могу да обрађују земљу, не зна се колико је бомби у Дунави и Сави као пловним путевима, праве проблем и шумарима. Сматра се да је у Србији три милиона квадратних метара и даље контаминирано касетном муницијом – каже Вучковић за ДW.

Србија се одавно више не бави овим проблемом, а потписивањем Конвенције морала би да очисти територију и престане да складишти заостатке које има из претходних ратова.

– Зашто их чува ако се оне не употребљавају на својој територији за одбрану, већ искључиво на туђој? – пита се гласно.

На то питање нема одговора. Само венци које политичари сваког седмог маја положе у Нишу, као што других дана полажу на другим местима.

Интермагазин.рс