Победа и њене симулације

Како се приближавао 9. мај, односно Дан победе као и Путинова инагурација, у јавности се подигла велика галама око тога зашто Вучић неће присуствовати Путиновој инагурацији и да ли ће макар присуствовати војној паради у Москви. Као да других проблема немамо, нација је потпаљивана овим сасвим беспотребним тензијама. Наиме, са једне стране, опозициони русофили су потпуно заменивши форму и суштину, мислили, да ако Вучићева посета изостане Москви,  то ће само показати да Путин и Вучић нису у добрим односима. Док са друге стране, режимски русофили,  потајно су се надали и страховали да „судбоносни“ позив Вучићу неће изостати.

Чини се, као да је Вучић вагао, али и детаљно (ис)пратио стање јавног мњења у Србији, с` обзиром да је одлука да се иде у Москву на војну параду, пала у „последњем тренутку“. Кажем одлука да се иде у Москву, јер како је јавности мало познато, по дипломатском протоколу се, у оваквим случајевима, прво Кремљу поднесе молба за позив, па тек на основу те молбе долази позив председника Руске Федерације одређеном представнику у чије име је молба пренета. Међутим, ове детаље у јавности нећете прочитати у жутој штампи нити ће вам медији саопштити, јер, увек добро дође да се у јавности мистификује одређени дипломатски протокол. Са једне стране, он пуни насловнице новина, док са друге, даје „муницију“ аналитичарима да „просипају мудрост“ у разним Марићевским емисијама. Међутим, стварност је тако једноставна, сувопарна и досадна, да када би се широким народним масама на једноставан начин саопштавала, нестао би важан сегмент за њеним залуђивањем и контролом, а тог се ресурса ни један режим не би одрекао.

Али, да се сада вратимо разлозима Вучићеве посете Москви. Ако мало боље размислимо, просто би било незамисливо да Вучић није искористио ову ситуацију, када се његовом посетом Кремљу  јавно  мњење тако моћно хипнотише. У Србији,  која је већински русофилска (како режимлије тако и опозиционари), просто је превелики луксуз прокоцкати можда и последњу шансу за  подизање сопственог рејтинга,  пред коначну одлуку о предаји Космета која се опасно приближила финалној фази.

Вучић је управо захваљујући манипулацији русофилијом, са којом гради култ руског човека и великог пријатеља Владимира Владимировича Путина,  успео да протури огромне уступке странцима на Западу. Осим у режимским медијима, тај култ често и он сам гради у јавности када истиче да је он тај, који је Путина први пут довео у Србију (овде). Иако је то заправо у потпуности нетачно.  Прва посета Путина Србији била је још давне 2001. године када је Војислав Коштуница био председник СРЈ. Путин је у Србију такође дочекан и за време власти Бориса Тадића (овде). Мора се рећи и да се и у том периоду,  русофилијом такође манипулисало у медијима. Подсетићу само на неке од наслова из медија у том периоду: „Састанак Тадића са Путином у Загребу“, (овде) „Путин и Тадић у четири око о Либији и Косову“(овде), „Путин: Русија ће остати савезник Србији“ где се у истом чланку истиче да су: „двојица државника разговарали насамо сат и 45 минута, читав сат дуже него што је планирано“(овде), „Путин-Тадић: стратешко партнерство“(овде), листа је просто бесконачна.

Тако је Вучић, овом посетом, са једне стране пацифизовао опозиционе русофиле, док је са друге стране „нахранио“ режимске русофиле, односно, велики део сопственог  гласачког  тела.

Међутим, обе русофилске екипе, по својим тврдњама, биле су у криву. Нити је Вучићева посета Москви и присуство војној паради значила нешто епохално, нити би се, да није дошао на исту, било шта променио у односима  Русије и Србије. Ова посета није показала суштински ништа, сем наравно форме, која се у медијима и на друштвеним мрежама напумпала до пуцања. Ради даље демистификације треба рећи и ово. Сам узрок мањка страних представника на паради, није  ексклузивност двојице страних представника који су једини присуствовали – Вучића и Нетањахуа, већ  мања заинтересованост страних земаља из једноставног разлога, што годишњица није округла.

Вучићеве разлоге за присуство смо довољно образложили, али шта је онда тамо тражио израелски премијер? Свакако Нетањаху није имао ни сличних разлога за присуство као Вучић. Укратко, сиријска војска као и (пара)војне иранске јединице припремају велику офанзиву на југ Сирије против преосталих исламиста. Позиције на којима се исламисти налазе су опасно близу Голанске висоравни, територије коју контролише Израел. Сукоби који предстоје би на тај начин могли да угрозе инетресе а и саму безбедност Израела, имајући у виду саму близину иранских јединица које су иначе архинепријатељ Израела и ситуација би могла да ескалира. Компликацији додатно доприноси недавна вест да ће руси наставити модернизацију сиријског ПВО система којим је недавно оборено пар израелских ракета и које, ако се модернизују, могу да угрозе израелску ваздушну надмоћ у том делу фронта. То би ова посета израелског премијера требало да спречи или макар ублажи. Дакле, посета Нетањахуа има дубоко државничке побуде. Док са друге стране, како смо већ навели,  Вучићева посета служи да се подигне сопствени рејтинг, пред коначну капитулацију на Космету.

Можда је ово и добра прилика да се повуку паралеле управо између ова два представника која су се нашла на паради. Први је ту да реши проблем у најбољем интересу за његову земљу, док је други ту да реши сопствени проблем звани рејтинг пред издају интереса сопствене земље. Ту долазимо и до суштинске разлике између независности и суверености једне земље, каква је Израел и на жалост, колоније каква је Србија. У овим потезима јасно можемо да видимо разлику између државника и технолога на власти.

На крају, можда је контрадикторно и то, што се код нас и дан Победе користи да би се прикрили сопствени порази. Можда је пут за промену стања управо да мање гледамо на исток, и да се, уместо тога међусобно погледамо у очи и видимо где се налазимо. Јер што рече бесмртни Његош: „Нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке”. У овим речима стоји разлика између оних који побеђују и оних који туђим победама прикривају сопствене поразе. Између оних који су слободни и између оних који исту ту слободу, само симулирају.

Аутор: Никола Павловић, arheofutura.rs