ПОСЛЕДЊИХ десетак година је потенцирано од актуелних власти инсистирање да Србија што пре уђе у Европској унију (ЕУ). На томе су инсистирали и влада Мирка Цветковића (од јула 2008. до јула 2012.), као и председник Србије Борис Тадић (од 2004. до 2012).
Али, пут Србије ка ЕУ је спор, скоро да се тапка у месту и већ десетак година видљивијег напретка нема. У међувремену је ЕУ као заједница запала у кризу која и даље траје и њена будући облик је под великим знаком питања. Најављују се од стране главних земаља реформе ЕУ, нарочито после изласка из ње Велике Британије. И више од тога, многи чак доводе у питање опстанак ове заједнице на дужи рок!
Званичници Србије опијени ЕУ
Без обзира на то, у Србији су власти толико фанатизоване у својој одлучности и запињу свим снагама да се Србија придружи ЕУ као да од тога зависи опстанак отаџбине и свих грађана.
Еврофили, еврофанатици из Србије сматрају да је то једини пут Србије, да он нема алтернативу и такав став покушавају годинама да наметну свим политичким и пропагандним средствима која имају на располагању, јавности и свим сегментима друштва.
Једноставно, у питању је једна скоро необјашњива опсесија.
Као и свака фатаморгана, као и свака идеализована слика нечег што је врло удаљено – ЕУ изгледа нашим државним званичницима лепо, чаробно, има магнетизам који их опија, а све је у ствари годинама из ЕУ обавијено сумаглицом, маглом, да не кажемо великом тамом.
Већ две пуне деценије, од касних деведесетих година 20. века, траје разматрање ЕУ о проширењу своје заједнице на остатак Балкана.
Да подсетимо, преговори су постали озбиљни, када је Србија започела процес спровођења реформи после пада Милошевићевог режима 2000. године (тада као део Државне заједнице Србије и Црне Горе), а ЕУ је званично саопштила да су балканске државе потенцијални кандидати. Затим, у новембру 2005. године Србија је започела преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању.
И од тада ЕУ стално уверава и обећава да су Балкан и Србија у фокусу, да рачунају на пријем земаља З. Балкана у ЕУ, али се увек нешто чека, због нечега одлаже, помера тај већ имагинарни рок… Сада се већ помиње 2025, или 2027. година као најранија година када ће бити могуће да Србија постане члан ЕУ! Али, ни то није баш сигурно, ко зна…
Дописник „Вечерњих новости“ из Брисела Горан Чворовић најубедљивије одсликава та стална обећања ЕУ и истиче: „Загреб 2000, Солун 2003, Софија 2018. Још једно у низу европских обећања стићи ће на адресе Западног Балкана током предстојеће седмице из главног града Бугарске. Али, Србија је, временски, и даље далеко од ЕУ, исто, ако не и више, као што је била удаљена после првог обећања датог двехиљадите, када смо се узалуд надали да бисмо за највише десетак година могли да постанемо пуноправна чланица. Време на бриселском часовнику, за нас, као да стоји“.
У овом дводеценијском чекању Србија је десетак пута од стране ЕУ уцењена, постављани су јој ултиматуми, замрзавани су преговори… Услов је био да Србија испоручи суду у Хагу све оптужене Србе за ратне злочине. Уз то, и појединачне земље – Холандија, Белгија, Румунија… – блокирале су и замрзавале преговоре са ЕУ и стопирале процес придруживања Србије у разним фазама, још од 2006. године због разних политичких питања! И због проблема са Косовом и Метохијом процес придруживања је успораван, одлаган. Србији су стално стизале и данас стижу нове уцене, ултиматуми…
Цобел још 2007.: „Србија у ЕУ можда 2027, или 2032“!
Старији читаоци се вероватно сећају немачког амбасадора у Србији, историчара Андреаса Цобела. Тај бивши амбасадор Немачке у Србији био је међу првима који су прогнозирали потенцијални датум уласка Србије у ЕУ. Овај дипломата је још 2007. поручио да „уместо инсистирања на томе да границе Косова буду део граница Србије, боље је радити на томе да и Србија и Косово буду за 20 до 25 година у ЕУ. Дакле, између 2027. и 2032. године”.
Цобел је тада конкретно запретио:
„Ако Србија настави да говори да је Косово њено, може да остане и без Санџака“.
Наравно, Србија и њена тадашња Влада, коју је водио Војислав Коштуница, протествовале су против оваквог става немачког дипломате и помињања Санџака и мешања у унутрашња питања Србије. (Цобел је убрзо повучен са ове функције и из Србије).
Но, кључна ствар је у томе што је пре више од деценије било јасно да у ЕУ нема истинске воље за пријемом Србије у пуноправно чланство ЕУ и да се стално вештим маневрима Србија гурала у страну, у запећак… Цобел је само био искренији од других и рекао Србима оно што су други крили.
Чак тринаест година траје само званично бескрајно приближавање Србије „ЕУ рају“, али нам и даље измиче и изгледа да смо још толико година далеко до недостижног циља (ЕУ), ако га тада, после 2030. године уопште и буде.
Да се подсетимо:
• У новембру 2005. године Србија је започела преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању
• Споразум о стабилизацији и придруживању потписан је 29. априла 2008. године
• Тадашња Влада Србије званично изјављује и очекује да припреми земљу за улазак у ЕУ између 2012. и 2015. године!
• Србија је званично поднела захтев за чланство у ЕУ 22. децембра 2009. године
• Србија је добила статус кандидата 1. марта 2012.
Квалитет важнији од брзине
Хронологија одуговлачења се наставља и последњих шест година.
Истовремено, из ЕУ су стизале шарене лаже да ће Србија бити примљена до 2018, па до 2020…Тако је потпредседник Европске комисије Жак Баро дао одавно изјаву „очекујем улазак Србије у ЕУ у наредних 5 до 7 година након подношења формалног захтева за приступање“.
А априла 2014. – приликом посете високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Kетрин Ештон – председник Вучић је поновио да „постоји шанса да Србија до 2020. године постане пуноправна чланица ЕУ! То је циљ који треба достићи због наше земље и унутрашњих реформи, које би требало да буду завршене до 2018. године“.
У овом заморном набрајању за сада бесконачних превара ЕУ, Србија је као држава, а и њени грађани заиста у опасности да изгубе сами себе. Успут им се објашњава са највишег места да су лењи, необразовани, да су превише православни, да се оптерећују својом историјом и прошлошћу, да треба више да гледају у будућност и томе слично!
Бесмисао дводеценијских захтева да се у Србији спроведу и примене реформе које треба да буду засноване на демократији, владавини права, поштовању људских права и права припадника мањина претворила је ове захтеве у излизане пароле којима нико не верује.
Претворила их је ЕУ у празне и отрцане флоскуле које су узалуд испуњавале све владе од 2001. године. Ипак, нисмо по мишљењу ЕУ одмакли у томе много даље од почетка.
Тако да сав труд Србије до сада на путу ка ЕУ, без карикирања, најбоље одражава стара добра дечија песмица „Пачија школа“:
Учио их, учио од среде до петка,
Ал’ се нису одмакли даље од почетка.
Реално је да од Самита земаља Западног Балкана који се одржава 17. маја у Софији не треба очекивати никакве нове и повољне вести за Србију. Према свим валидним документима, информацијама и предложеној Декларацији, биће речено све оно што смо и до сада знали и чули!
ЕУ Србију воли, жели, хоће… али… Гаранција нема, рокова нема… чекајте Балканци!
Јоханес Хан, комесар за проширење ЕУ у том стилу поручује: „Сви схватају да услови морају да се постигну, да је квалитет важнији од брзине!“
И француски председник Емануел Макрон већ је најавио кочење у пријему земаља Балкана у ЕУ заједницу:
„ЕУ ће најпре морати да има јасан систем одлучивања и да спроведе реформе, пре него што нове чланице буду у прилици да се придруже“.
Ако Србију икада и приме, обориће тај неславни рекорд у годинама чекања на пријем у ЕУ (не рачунајући Турску).
Да опстанак Србије као државе и њене привреде и економије зависи од учлањења, уласка у ЕУ, како јавност годинама уназад уверавају еврофанатици, ултрарадикални европејци – наша држава би одавно пропала јер већ исувише дуго чека.
Сваком нормалном и разумном, пристојном грађанину је то јасно.
Пише: Јово ВУКЕЛИЋ
Факти
