Вашингтон – Роберт Гејтс, бивши секретар (министар) одбране у влади председника Барака Обаме (који је то био и за време Џорџа Буша), на једној конференцији у Чикагу прошле недеље је испричао занимљив детаљ о томе како је решавао у ово доба године уобичајени проблем доброг броја Американаца који станују у кућама уместо у становима – проблем уклањања опалог лишћа.
У приградским насељима, то су обично кампање од неколико недеља које се завршавају тако што свако свој јесењи отпад, уредно спакован у папирне џакове, у заказани дан изнесе на тротоар, да би га преузеле комуналне службе.
Гејтс је међутим живео у службеној кући намењеној министру, у насељу које је део војне базе у предграђу Вашингтона, где је то организoвано другачије, мада опет подразумева употребу папирних џакова. Према сопственим речима, он док је тамо био џакове није користио: сваког новембра лишће би једноставно прегурао у двориште првог комшије.
А комшија му је био адмирал Мајкл Мален, у то време највиши амерички официр, начелник Здруженог генералштаба оружаних снага САД. Комшија се није љутио, јер је бригу о уклањању лишћа и одржавању травњака око његове куће водила чета војника.
Гејтс се у шали пожалио и да је он своју вечеру подгревао у микрорерни, док је комшија на располагању имао и службеног кувара и личног ађутанта – између осталих.
Повод за ове опаске била је прошле недеље незаобилазна тема у готово свим разговорима: секс-афера директора ЦИА Дејвида Петрауса, који је на чело најпознатије шпијунске службе света дошао као прослављени генерал са четири звездице, што је највиши мирнодопски чин (мада је својевремено било разговора да му се на еполете ипак пришије и пета, јер командовао је у два рата, ирачком и авганистанском).
О Петраусовој генералској слави сада се говори у прошлом времену, и чини се да је она из дана у дан све мања. А сем тога, постала је и повод да се под лупу ставе привилегије америчке војне елите, навођењем примера који на моменте изгледају подједнако пикантни као и детаљи из Петраусовом ванбрачног излета (којих, узгред, у јавном оптицају нема баш много).
причама које су постале штиво у свим медијима, генерали су истинско племство у „Пентагонленду”, што је метафора коју је један овдашњи блогер ових дана употребио за војни комплекс највеће силе света. „Они живе подједнако екстравагантно као један одсто најбогатијих Американаца”, преовлађујућа је оцена генералског стандарда.
Нису међутим милионери – генерали са четири звездице имају годишњу плату од 180.000 долара (и после престанка службе пензију од 236.000), али зато има много тога што „иде уз чин”.
Према ономе што је изнео „Вашингтон пост”, генералима поред раскошних резиденција припадају аутомобил са возачем, обезбеђење, ађутанти који им носе кофере, пеглају униформе и воде рачуна о њиховом дневном распореду, лични кувар, помоћ у кући и штошта још.
Шта све може да се сврста у ставку „остало”, потврђује баш пример генерала Петрауса, који је, док је био на челу Централне команде у Тампи, на Флориди, на један приватни пријем стигао у аутомобилском конвоју који је пратило 28 мотоциклиста војне полиције.
Ако му је до „живе” музике на сопственој кућној забави, неком генералу су на располагању војни оркестар и војни хор.
Регионални команданти, надлежни за поједине делове света, за своја путовања имају авионе Ц-40, војну верзију „боинга 747” који нису додуше за поређење са „ерфорс 1”, председничким авионом, али нису ни тесни корпоративни млазњаци: поједини имају и кабине за спавање.
Генералске привилегије су, констатује се овим поводом, одувек постојале, али оно што је сада актуелно јесте дилема да ли се можда претерало? Стандард менаџера великих корпорација који годишње инкасирају по више десетина милиона долара на име „компензације”, што је еуфемизам за огромне плате и бонусе, не може при том да буде мера, јер трошкови генерала иду на рачун буџета Пентагона, што значи да су то паре пореских обвезника.
Да ли, затим, та раскош може да утиче и на карактер припадника генералске елите? Судећи по ономе што показује повлачење кроз блато Петрауса од стране истих медија који су га донедавно уздизали у небеса, може. Као пример се наводи да је као директор ЦИА на један пријем дошао у цивилном оделу, на које је прикачио све медаље са униформе на коју више није имао право, јер је демобилисан.
Поред плате директора ЦИА која је иста као генералска, 180.000 годишње, Петраус је примао и овде већ поменуту војну пензију од 236.000.
Све наведемо је додуше стриктно регулисано војним правилницима и протоколом, али да нешто са системом није у реду, потврђује низ примера генералских ексцеса који су озбиљнији од Петраусовог ванбрачног шврљања.
Истрага спроведена ове године у Пентагону утврдила је на пример да је бивши шеф Афричке команде, генерал копнене војске Вилијам Вард спискао стотине хиљада пореских долара на приватна путовања. Службене рачуне је испостављао и за успутна задржавања на Бермудама, где је, опет на државни рачун, са супругом одседао у хотелима где је соба 750 долара за ноћ.
Приликом службених долазака у Вашингтон узимао је више дневница него што је оправдано и слично.
Садашњи амерички командант за Европу, адмирал Џејмс Ставридис био је мета генералног инспектора Пентагона због коришћења војног млазњака за лет до Бургунди региона у Француској, на вечеру коју је организовала група љубитеља доброг вина, што је покушао да оправда чињеницом да се тамо „срео са важним људима”.
Генерал Вард је због поменутих злоупотреба одлуком садашњег секретара за одбрану Леона Панете превремено пензионисан, уз скидање једне звездице са еполета. Слично је прошао и ваздухопловни генерал Томас Фискус, који је 2005. такође послат у пензију, у чину пуковника, због „недоличних односа” са неколико жена, од којих су му неке биле потчињене.
Листа сличних случајева је подужа. У генералско-адмиралским редовима (са четири звездице у активној служби данас их је 38, а са звездицом или две мање још око 900), привилегије се оправдавају „тежином посла” и великом одговорношћу, уз став да већина поштује правила, док ексцесе праве изузеци. Сваки покушај да се систем промени при томе наилази на велики отпор.
Панета је међутим недавно наредио да се направи детаљна анализа о томе зашто су врхунски официри све више упетљани у легалне и етичке проблеме, „који имају потенцијал да подрију поверење јавности у оружане снаге”.
Што се тиче главног јунака ових прича, генерала Петрауса, њему је већ скинут ореол, не само у медијима. Мада је баш тамо постављено кључно питање: како је могао у толикој мери да буде слављен командант који није победио ни у једном рату?
Јер начин на који је америчка војска после осам година напустила Ирак, и како ће, после 12-годишњег војевања отићи из Авганистана, само у нечијој машти може да се опише као победнички.
