ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКА „платформа за Косово и Метохију“

Евроинтеграције Србије су од почетка биле велика заблуда, чија се контрадикторност најбоље очитавала у пароли „и Косово и ЕУ“. Управо су земље ЕУ, као партнери САД у НАТО, биле ангажоване на насилном и противзаконитом одвајању аутономне покрајине Косова и Метохије.

Скупо плаћене заблуде

Демократе су биле убеђене да ће се њиховим доласком на власт након рушења Милошевића, променити однос ЕУ и САД према Србији и да ће се он даље развијати на бази међусобног уважавања. Политика европских интеграција је од почетка подразумевала да Србија треба да се сагласи са отимањем дела своје територије и да то уопште не треба да доводи у питање. Вешто успевајући да превазиђу све препреке које су претиле такозваној независности Косова, САД су реализовале многобројне кораке који су овај процес довеле пред сам крај. Нажалост, такав успех никада не би постигле да нису успевале да пронађу сараднике међу српским политичарима, који су на рачун државних и националних интереса земље којој треба да служе, обезбеђивали власт и уз њу многобројне привилегије.

Нема никакве дилеме да је Косово неуспели пројекат. То нерадо признају и бирократе из ЕУ, али само на незваничним састанцима.

Јасно је да на Косову не постоје ни демократија ни владавина права, а сада више ни ентузијазам да ће ситуација постати боља него што јесте. Албанци са Косова чекају могућност да потраже бољи живот у ЕУ. С нестрпљењем чекају визну либерализацију, у договорима које ЕУ води са Косовом као независном државом.

Наравно процес европских интеграција Србије иде паралелним колосеком, а ЕУ јасно захтева од Србије да призна део своје територије као независну државу, како би могла да приступи ЕУ. Посебно треба подвући чињеницу да је такозвано независно Косово створено НАТО агресијом на Србију којом је најгрубље прекршено међународно право. Званичници ЕУ воле да истичу како је Косово специјалан случај, јер не желе да доводе у везу пораст сепаратизма у ЕУ са косовским проблемом.

Косово није никакав посебан случај, већ једна у низу америчких интервенција, која је произвела хаос и нерешиве проблеме.

Чињеница да пет држава чланица ЕУ не признаје Косово као независну државу, додатно отежава намере САД да доврше започети пројекат изградње „независног Косова“ као део ширег пројекта „велике Албаније“. Иако је независно Косово у великој мери пројекат породице Клинтон која није освојила нови мандат у Белој кући, ми за сада нисмо чули дисонантне тонове из Вашингтона по овом питању. САД сада имају далеко важније проблеме које треба да решавају, а показује се да је председник Трамп паралисан и да није у позицији да води политику ван задатих оквира.

Косово за власт

Решавање косовског проблема би за САД значило скидање једне тачке с дневног реда, који је и онако сада постао предугачак. Због тога САД врше притисак како на Београд тако и на Приштину, да 2019. године ово питање буде затворено. Србији се нуди оквиран датум за приступање ЕУ, иако нико не може да понуди гаранције да ће ЕУ уопште и опстати до 2025. године у овом облику, без озбиљних реформи.

Контрадикторна је изјава председника Француске који је нагласио да се противи проширењу ЕУ без унутрашњих реформи ове организације и да није време за пријем нових чланица. У сваком случај чланство у Унију која се бори са економским, политичким и другим проблемима, и која ни изблиза није тако добра прилика као што је била, не може да буде предмет мотивације. Посебно не под условом губитка дела територије. Србија не може да гледа на Косово само као на територију, већ мора да узима у обзир духовну компоненту, историјске чињенице и економске рачунице.

Али чак и да занемаримо ствари које никако не могу да буду занемарене, Србија би стављањем потписа на свеобухватни договор о нормализацији односа са Приштином легитимисала злочин који је почињен од стране западних земаља као и злочин албанске стране. То би био преседан и имало би озбиљне и далекосежне последице по Србију и српски народ.

Александар Вучић је свестан тога какве би последице оставила одлука да потпише договор са Приштином и тиме призна независност Косова. Иако већ дуго времена најављује тешке одлуке и болна решења, не усуђује се да их тек тако донесе и реализује. Што не значи никако да се то на крају неће и десити.

Постоје аргументоване чињенице које говоре у прилог томе да је Српска напредна странка обећала западним земљама да ће решити проблем Косова и да је долазак на власт обезбедила управо таквим обећањем. Шта Запад подразумева под решењем није никаква тајна, они о томе отворено говоре. Велики фактор у свему наравно игра време и Александар Вучић покушава да одложи моменат доношења одлуке, али ствар је у томе да САД диктирају темпо који њима одговора. Њему је јасно прецизирано који су рокови за доношење одлука, односно за испуњавање преузетих обавеза. Сада све иде ка томе да се јавност у Србији припреми за признавање Косова кроз уговор о нормализацији односа. Ако је јасно да САД имају зацртане планове, велико је питање који је план Србије?

Очигледно је да руководство Србије нема никакав план осим да купи што више времена и да пребаци одговорност на неког другог. Онда се поставља питање због чега Србија нема план?

Нормално би било да државно руководство Србије одавно има план и да делује на његовом остваривању. СНС је од 2012. године на власти, на коју је дошла са предизборним обећањима да ће поништити све штетне договоре које је претходна власт потписала са Приштином. Међутим то се није десило већ је СНС отишла даље и потписала договоре које претходна власт није била спремна да потпише. О томе је говорио и бивши председник Борис Тадић који је навео да је изгубио влат због тога што није желео да пређе црвену линију. Сетимо се да је Томислав Николић за време свог мандата, неколико пута најављивао платформу за КиМ, али да од ни од тог обећања није ништа било. То је само још једна чињеница која говори у прилог томе да Томислав Николић и Александар Вучић нису могли да изнесу план за решење косовског проблеме, јер су се обавезали да имплементирају план САД још пре доласка на власт.

Најевропљанин

У испуњавању те обавезе српска власт има безрезервну подршку Запада и дозволу да по другим унутрашњим питањима поступа у складу са својим интересима. Иако Србија назадује и у политичком и у економском и у сваком другом погледу, ЕУ затвара очи пред тим чињеницама, јер јој суштински није стало ни до демократије ни до Србије, већ до остваривања сопствених политичких и економских циљева. То је засигурно лицемерје да заједница која говори о демократским вредностима, слободи говора, људским правим и сл. подржава диктаторске и криминалне режиме попут Вучићевог, Ђукановићевог или Тачијевог, али то за њих не представља никакав проблем. Они заједно са диктаторским режимима које подржавају учествују у обмани грађана. Због тога су имали стратегију да договоре у Бриселу формулишу тако да могу да се тумаче на разне начине за потребе манипулиња јавношћу (како српском, тако и албанском). Српска страна је имплементирала те договоре тумачећи их по својој потреби.

Иако је између Косова и Метохије и остатка Србије постављена класична граница са царином, српска власт и даље убеђује своје грађане како се ради о прелазу. Чак и онда када косовске структуре хапсе представнике Владе Србије због нелегалног или недозвољеног преласка границе. Иако је српска власт доделила Косову међународни позивни број +383, она и даље обмањује своје грађане да је то позивни број за „регију“. Много је још таквих примера, али је суштина у томе да власт у Србији свесно обмањује своје грађане уз пуну подршку „демократског“ запада. Оваквим поступањем је јавност у Србији већ стављена пред свршен чин, што је сада више него јасно.

За прикривање очигледне предаје државних и националних интереса, СНС је ангажовала све могуће ресурсе. Од „независних“ аналитичара, лажних опозиционара, ријалити програма, лансирања разних сензација попут државних самоудара, измишљања нових тема које би заинтересовале јавност и скренуле фокус са КиМ, коришћења свих медијских ресурса које користе за довођење контролисаних активиста, затим за сукобљавање наизглед различитих мишљења али искључиво оних који имају договор са властима о ненападању и добром разумевању и др. Циљ је да се на све могуће начин јавност дезинформише и збуни.

Александар Вучић је у својом драмским наступима упорно мења улоге народа и власти, представљајући народ као лењ, бахат, неодговоран, недорастао, корумпиран, неспособан, а себе као жртву која чини све какао би спасила тај гадан и незахвалан народ. Вероватно је Александар Вучић прошао кроз неку психолошку обуку како би што боље глумио страдалника и тиме изазивао сажаљење људи, јер се у томе показао као озбиљан професионалац. Мада је реално говорећи озбиљан таленат.

Додатне ефекте постиже тврдњама да Запад врши велики притисак на Србију, али да је он преузео на себе тај притисак и да чини све што је у његовој моћи да „спасе што се спасти да“. Те тврдње наравно немају везе са реалношћу, јер је за време владавине СНС предато све што се могло предати, и сада смо остали без и једног адута у рукама. Пре свега, у међународним односима постоје дипломатска правила понашања, а вршење притиска на другу државу није нешто што је дозвољено. Уколико се западне земље не понашају по правилима дипломатије, председник Србије је дужан да то јавно изнесе и да затражи подршку грађана у супротстављању таквом недипломатском опхођењу. Али, уколико носилац власти у Србији има преузете и договорене обавезе и уколико га Запад притиска да испуни те преузете обавезе, он о томе наравно не може да обавести јавност.

Завршница

Ради коначне реализације преузетих обавеза , власт има потребу да сада максимално мобилише јавност у Србији, како око теме Косова и Метохије тако и око других тема, како би додатно истрошила енергију друштва. Због тога је покренут унутрашњи дијалог, одржани су многобројне конференције и округли столови, покренуте су иницијативе, апели. Далеко од тога да су грешни они који желе да изложе свој став по питању Косова и Метохије, или још мање они који покрећу или потписују иницијативе и апеле како би спречили предају Косова, ствар је у томе да ће се власт потрудити да искористи сваког појединца и сваку добру намеру како би остварила своје планове.

Ангажовање разних друштвених структура по питању Косова и Метохије и њихово укључивање у такозвани унутрашњи дијалог, ствара утисак да ће одлуке бити донете демократским путем, у сагласности са вољом већине народа. Као што се може закључити и из претходно изнетих ставова,  Запад подржава симулирање демократије. Вучићу је потребно да представи како има широку подршку народа. Поред тога, две основне намере су да пребаци одговорност за предају Косова са себе, као и да пронађе било какав аргумент који би могао да представи као успех.

Што се пребацивања одговорности тиче, истовремено се у јавности истиче улога претходних власти. На њихов рачун се пребацује и оно што су урадиле и оно што нису урадиле.

Неоспорно је да је Борис Тадић спровео кораке који нису били у интересу очувања Косова и Метохије у саставу Србије али и то да је имао црвену линију коју није желео да пређе, а то је потписивање Бриселског договора, постављање границе на Јарињи итд. То су потези које су спровели Томислав Николић и Александар Вучић. Међутим, Вучић те чињенице уопште не коментарише као да се такве ствари нису ни десиле. Управо су потези СНС у вези са Косовом довели до погоршања безбедности Срба и демотивисали их у погледу даљег опстанка на тим просторима.

Срби су изгубили могућност да одлучују о својим судбинама оног момента када је Београд угасио институције државе Србије на КиМ и интегрисао их у косовски систем који функционише под Уставом такозване Републике Косово. То је учинила власт коју предводи Александар Вучић а не неко други.

Такође приморавањем Срба са КиМ да изађу на изборе које организују нелегалне приштинске власти, формирањем „српске листе“ и улажењем у коалицију са Рамушем Харадинајем, власт из Београда је понизила Србе на начин који то нико раније није учинио. Томе треба додати и маргинализацију свих угледних људи са КиМ који нису желели да учествују у изградњи независног Косова, прогон политичких противника попут покојног Оливера Ивановића и давање положаја криминогеним и маргиналним структурама преко којих су спроведени сви понижавајући кораци. Овим је створен велики конфликт у српској заједници на КиМ, који у будућности прети даљој ескалацији.

Други фактор је то да Александар Вучић упорно понавља како ће народ имати прилику да одлучи и да он сам неће донети одлуку која би била у супротности са вољом народа.

Референдум је средство којим може да се пребаци одговорност на народ а такође може да искористи и премијера Ану Брнабић, која нема никакав политички ауторитет па тиме ни одговорност за било какве поступке. Уколико се Вучић одлучи да организује реферeндум око питања Косова и Метохије, бојим се да ће резултати тог референдума бити унапред одређени. Контрола гласања под садашњим условима није могућа као ни утврђивање резултата гласања, што одговара како властима које Запад подржава, тако и самом Западу.

Сагласност и међусобно разумевање се заснива на обостраним интересима једне и друге стране, који немају ничег заједничког са државним и националним интресима Србије. Једини добитак на који Вучић може да рачуна је формирање „Заједнице српских општина“ по Уставу Републике Косово (што је у складу са бриселским договором) која неће имати никакве посебне надлежности у систему независног Косова. То се наравно не може оценити као добитак, већ као део свукупне губитничке позиције у коју је Србија стављена.

Уколико Александар Вучић лично исли посредно потпише свеобухватни мировни споразум са Приштином, то ће имати дугорочне негативне последице и бити нови подстицај даљој дезинтеграцији Србије. Без обзира на намере да одговорност пребаци на претходне власти, народ или било кога другог, остаће забележено у историји да је Александар Вучић одговоран за предају Косова и Метохије и ништа неће моћи да сакрије ту чињеницу.

Уколико постоји и најмања могућност да такав потез Александар Вучић не повуче, то је добра вест за Србију. Међутим, иако су међународне околности далеко повољније по Србију, власт није искористила могућност да преокрене губитничку позицију Србије, иако је имала више прилика да то уради. Очигледно је да је отишла предалеко са ђаволом у шетњу. Шта год да се деси, народ никако не сме да дигне сам руке од себе, већ треба да остане доследан у одбрани својих интереса и да задржи веру, као што је то чинио много пута у својој историји. Истина и правда једине немају алтернативу.

Драгана Трифковић

(Аутор је директор Центра за геостратешке студије)

НСПМ