Помало чуди што се удворице још нису сетиле да предложе такмичење фудбалских тимова наше земље за пехар Малог Алека, или да се широм Србије носи штафета са поздравима Председнику и жељама за дуг живот
Грађани Србије (а и осталих некадашњих југословенских република) старији од 40 година свакако се још увек сећају времена када им је владар био највећи син наших народа и народности, обожавани диктатор коме су пресрећни поданици сваке године уочи његовог наводног рођендана, 25. маја, носили штафету са поздравима и жељама за дуг живот, фудбалери се такмичили за „Најдражи трофеј” – Куп Маршала Тита, а сви заједно песмом се заклињали да са његовог пута неће скренути. У таквим приликама било је потпуно природно и што су се све републике и две покрајине потрудиле да му „доделе” градове – свака по један, додајући испред дотадашњих назива присвојни придев настао од његовог надимка. Изузетак је била Црна Гора, која је најдаље отишла у маштовитости, па је свој главни град прекрстила у Титоград.
Грађани Југославије, ако већ нису покорно следили општу струју улагивања диктатору (такве је он називао „реакциоњерима”) нису ни имали прилике да кажу шта мисле о његовој владавини у целини или о појединим одлукама, док су сви медији били усмерени ка стварању и ширењу култа личности доживотног владара Југославије. Јавни протести нису се могли ни замислити, а уколико би неки појединац чак и успео да негде изрази своје неслагање са општом удворичком климом, или упути најбезазленију критику неког Вођиног поступка, обично би завршавао у затвору или – уз нешто више среће – потпуним нестанком из јавног живота.
У измењеним приликама у целом свету, нема сумње да се и данашње стање у Србији знатно разликује од медијског мрака између 1945. и 1980. године. Нема више потпуног једноумља, ни страховладе која га је пратила и омогућавала.
После диктаторове смрти дошло је до постепене нормализације политичких прилика, основано је више партија, а једина дотле постојећа, комунистичка – ма како се звала – све је више губила свој утицај и присталице. Сасвим природно, и медији су се ослобађали строге партијске стеге, покретани су и нови, а – што је и најважније – било је све мање забрањених тема.
Иако су данас у Србији најутицајнији медији под непосредном контролом Малог Алека задужени да му певају хвалоспеве а сатанизују његове политичке противнике, наши грађани су, ипак, захваљујући друштвеним мрежама и мањем броју слободних медија прилично добро обавештени о штетним последицама владавине – надајмо се – последњег српског диктатора и „највећег Србина”, како га недавно назва европски апаратчик Доналд Туск.
Уз данашње Вучићу одане медије (за владавине Бравара другачијих није ни било; познато је како је у јесен 1945. године власт експресно угасила Гролову „Демократију”), за стварање и одржавање култа личности председника СНС-а и Србије мора се одати заслужено признање његовим најближим и најоданијим сарадницима, међу којима се посебно истичу г-ђа Зорана Михајловић, г-ца Ана Брнабић, г-ђа Маја Гојковић и господа Небојша Стефановић, Марко Ђурић, Синиша Мали, Александар Мартиновић, Александар Вулин, Миленко Јованов..,.
Кад год се обраћају јавности, без обзира на то о чему говоре, они користе сваку погодну прилику да помену Председника и подсете слушаоце и читаоце како ће он донети најбољу одлуку ,пронаћи најбезболнији излаз из тешкоћа, одупрети се притисцима светских моћника или довести највеће стране инвеститоре у Србију и отворити хиљаде и хиљаде нових радних места.
Шта се из оваквих изјава може закључити? Пре свега, да се удворице налазе под старатељством Малог Алека и да, заправо, немају свој став о било чему везаном за државне послове, односно, да се, уколико неким случајем и имају мишљење различито од његовог, веома успешно труде да он то не наслути. У сваком случају, потребан је веома отпоран желудац за слушање њихових панегирика.
Помало чуди што се удворице још нису сетиле да предложе такмичење фудбалских тимова наше земље за пехар Малог Алека, или да се широм Србије носи штафета са поздравима Председнику и жељама за дуг живот. Она би могла да му се предаје на рођендан на Стадиону некадашње ЈНА (или још боље на Стадиону „Рајко Митић”, пошто он прима више гледалаца, а и AV је од малих ногу окорели „звездаш“ и некадашњи помоћник вође њених навијача).
Исто је тако необично што нема ни наговештаја да ће неки наши градови добити додатак у свом називу у облику присвојног придева од имена Александар, док је, нема сумње, за сваку похвалу креативност одборника у Сврљигу и Жагубици који су Малом Алеку већ доделили титулу почасног грађанина тих места. Што је свакако охрабрујуће, јер – како рекоше стари Кинези – „Раздаљина није ништа. Важан је први корак”.
