Дан када је у новембу 2012. године Хашки трибунал, међународни суд за ратне злочине, ослободио сваке одговорности хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача, свакако ће ући у историју – као јасан сигнал распада међународног правног поретка.
Апелациони суд овог трибунала је поништио првостепену пресуду којом су они осуђени на вишегодишње казне због протеривања 250.000 Срба из Хрватске и велики број убијених и несталих српских цивила – па је тако одговорност за ово остала на самим избеглим Србима.
Отимање животног простора
По први пут од Другог светског рата, један суд је протеривање мањинског становништва прогласио оправданим и тако легализовао ‘Лебенсраум’ стратегију од пре осамдесет година. За оне који то нису учили у школи, кратко подсећање из енциклопедије:
“Лебенсраум” (немачки – за “животни простор”) је био један од геноцидних политичких циљева Адолфа Хитлера, и важна компонента нацистичке идеологије. Она је послужила као мотивација за експанзионистичку политику нацистичке Немачке, са циљем да се обезбеди додатни простор за раст немачке популације, за Велику Немачку.
У Хитлеровој књизи Меин Кампф он детаљно образлаже уверење да је Немцима неопходан Лебенсраум (“животни простор” то јест земљиште и сировине) и да се они налазе у Источној Европи. То је била утврђена политика нациста, да се побију, депортују, или поробе Пољаци, Украјинци, Руси и други словенски народи које су они сматрали инфериорним, и да се на њиховој земљи насели немачко становништво. Укупно градско становништво требало је да буде истребљено глађу, да би се на тај начин створили пољопривредни вишкови за исхрану Немачке, и да се тако омогући њихова замена са немачком вишом класом.
(хттп://ен.wикипедија.орг/wики/лебенсраум)
Колоне избеглица из Хрватске, после ‘Олује’ и погрома српског зивља средином деведесетих, подсећају на сличан погром Срба са почетка Другог светског рата. То има много сличности и са скорашњим протеривањем Срба са Косова, које опет подсећа на сличне догађаје на том простору од пре седамдесет година.
Заједничко за њих је да се заправо ради о старој или нешто ‘модернијој’ верзији рата развијених земаља Запада за природне ресурсе који су потребни њиховој привреди. Научна и технолошка развијеност Запада ипак се показала само као лажни мит – развијене индустријске земље у још већој мери данас зависе од необновљивих природних ресурса, које троше огромном брзином.
Поменута инфериорност Срба данас се нажалост огледа у неспособности њихове политичке и интелектуалне елите да јасно распознају циљеве рата на простору бивше Југославије, као и да разумеју исход и разлоге сталних притисака Европске уније на Србију.
У трагању за разлозима овакве хашке пресуде
Образложење за овакву пресуду Хашког трибунала данас се у Србији тумачи политичким разлозима и сумом од тридесетак милиона евра које је Хрватска уложила за одбрану својих генерала. Можда би ипак требало рећи да се израз ‘политички разлози’ користи углавном у случајевима када аутор не зна или не жели да открије који су прави разлози некаквог политичког акта – политика је ипак само средство за постизање неког практичног циља и није, сама по себи, некакав циљ.
А што се тиче цене за ослобађење хрватских генерала – она је била много већа, али је Хрватска није платила из свог џепа.
Можда је, у случају српских елита, заиста реч о неспособности да се повежу неке чињенице, објављене чак и у српској штампи:
– Српске избеглице из Хрватске, које су се бавиле пољопривредом, оставиле су тамо имања од укупно скоро милион хектара ораница;
– Неколико дана пре ове пресуде у Хагу, хрватска држава је најавила да ће одузимати пољопривредно земљиште које стоји необрађено. Реч је, углавном, о земљишту које припада избеглим Србима који се нису вратили у Хрватску;
– Хрватска је, пред улазак у Европску унију, донела одлуку да не дозволи продају својих ораница странцима за наредних десетак година – али то не искључује могућност давања тог земљишта у закуп, својим грађанима или странцима;
Да би се сложиле коцкице око будућности тог пољопривредног земљишта у Хрватској, потребне су додатне информације о томе – коме је потребно овакво плодно земљиште. Хрватски сељаци једва да успевају да обраде своје сопствене оранице па је Хрватска заправо увозник пољопривредних производа.
За оне који прате пољопривреду ЕУ – није тајна да Европи требају додатне оранице. Она сада извози пољопривредне производе за чију производњу користи 14 милиона хектара ораница, али и увози исте – за чију производњу је потребно око 49 милиона хектара ораница. Нове мере Заједничке пољопривредне политике ЕУ (ЦАП) траже да европски фармери оставе необрађено 7% ораница – укупно око 7 милиона хектара – да би се опоравило земљиште исцрпено вишегодишњим инсистирањем на што већим приносима.
Међународна организација Оксфам (Оxфам) каже да су у току последње деценије богате и развијене земље јефтино покуповале, или дугорочно закупиле, у више хиљада полујавних и тајних споразума, преко 200 милиона хектара плодног земљиста у сиромашним земљама.
Наравно да нико не брани избеглим Србима да се врате на своја имања у Хрватској, уколико нису починили некакав ратни злочин. Нажалост, на терену је ситуација мало другачија – после ове хашке пресуде ни Срби-повратници у Хрватској се не усуђују да изађу из својих кућа, једва да оду до продавнице, а чак и њихову децу у школи данас зову ‘четницима’.
Колико ће српских избеглица-сељака после овога желети да се врати у Хрватску?
Необавештеност српских елита
Тешко да је икад раније српска елита била мање обавештена о кључним стварима које се дешавају у свету па зато више не обавља своју основну функцију обавештавања народа и прибављања информација за изградњу националне стратегије развоја. Она није разумела на чему стоје привреде развијених индустријских земаља Запада, нити да је у току нови рат за природне ресурсе – па зато није ни разумела шта је био прави разлог рата у некадашњој Југославији, а ни до данашњег дана није схватила разлоге подршке Запада за отцепљење Косова.
Нису догађаји у Хрватској и на Косову јединствени у свету – има још много таквих примера.
Домаће елите заправо не знају да су необновљиви природни ресурси – а посебно плодно земљиште, фосилна енергија, руде, питка вода – кључни за привредни развој неке земље. Очигледно је да су превиделе да су развијене индустријске земље највећи потрошачи природних ресурса, као и да су њихове домаће резерве ових ресурса драматично опале. Чак и када их имају довољно, велике земље се боре за контролу над преосталим природним ресурсима у свету. То се иначе зове геостратегија, или једноставније – оне желе да одлучују ко може да поседује или купује ове природне сировине и по којој цени, што исто тако доноси профит.
Борба за природне ресурсе је кроз историју заправо била главни узрок ратова, још од времена старог Рима, па и пре њега.
Домаћа јавност је, захваљујући приватизацији издаваштва, остала прикраћена за књиге које су писали Рицхард Хеинберг, Мицхаел Кларе (Ратови за ресурсе), Јосепх Таинтер као и низ других истразивача који се баве последицама кризе природних ресурса. – (3)
Као и у случају распродаје штампе странцима, ова приватизација издаваштва је, уместо упознавања грађана са кључним дешавањима у свету, донела само повез преко очију за српску јавност.
Мора се признати да су ратове за природне ресурсе кроз историју већим делом водиле земље Запада. Њима је некако било урођено да кроз историју, без обзира на владајуцу религију, систем владавине или научно-технолошки степен развоја, ове дарове природе увек троше немилице, не мислећи о сутра, или како би се то данас рекло – да их троше на неодржив начин.
У прилогу на сајту Организације за храну и пољопривреду УН (УН ФАО), насловљеном са ‘Спасавање земљишта’ у делу ‘Ерозија и исцрпљивање: непријатељи од давнина’, стоји: “Деградација земљишта није новост. Стари Римљани су тако исцрпели земљиште на већем делу Италије да су били принудјени да увозе житарице из Северне Африке. Али су убрзо исцрпели и то земљиште. Модерна механизована пољопривреда је имала велики утицај… са знатним повећањем приноса – али, само за извесно време… а тада је природа испоставила рачун у облику ерозије, губитка плодности земљишта и опадања приноса…” – (4)
Једино што је Запад усавршио, уз своју науку и технологију, били су методи отимања природних ресурса од оних који их имају – оружјем, корупцијом, преваром, подстицањем сукоба и ратова за ресурсе међу разним локалним племенима, народима и религијама.
Заиста је право чудо како то остатак света још није разумео – можда зато што су те стратегије стално обнављане и усавршаване.
‘Лебенсраум’ у новом кључу – стратегија неодређености
Ђаци у Србји су некада учили у школи да је Први светски рат био рат за колоније, а да је Други светски рат био рат против немачког фашизма. Тешко да су ђаци успели да повежу да су заправо оба рата били ратови за природне ресурсе – руде, плодну земљу и нафту пре свега – које је покренула Немачка у борби за ресурсе који су били потребни њеној индустрији.
Свакако да постоји извесна разлика између претходних светских ратова и ових данашњих:
Први и Други светски рат вођени су уз претходне објаве рата, а Хитлеров ‘Меин Кампф’ је, по данашњем, био прави ‘План о намерама’. После војних освајања следила је дуготрајна окупација у којој су окупационе власти успостављале законе, контролисале освојене народе и црпле њихове ресурсе и привреду.
Без обзира на сву суровост, ови ратови су имали некаква ратна правила, правила о третману заробљених (који је додуше Немачка поштовала само у случају заробљених западњака), а окупационе власти су строго кажњавале криминал. Ратови су, другим речима, вођени уз велику дозу унапред назначене одређености – јавно су прокламовани циљеви рата и знало се шта вас чека ако сте словенског порекла или ако сте Француз или Енглез, например.
Данашња борба западних земаља за природне ресурсе, после кратких и прецизних војних удара без званичне објаве рата, више не користи скупе методе класичне окупације. За те сврхе показало се ефикаснијим успостављање локалне власти уз помоц дела становништва које жели да спере грехе учешћа у претходном режиму, коришћење људи који су склони корупцији или просто некомпетентних а амбициозних људи који су жељни власти и привилегија које она доноси.
Уз то, наравно, иде и преузимање домаћих медија и уништење домаћих банака – јер се на тај начин успешно контролише народ (ускраћивањем значајних информација или ширењем лажних) а локална привреда се исцрпљује високим каматама.
Као претекст за сам окупациони рат, као и за контролисање послератног развоја невидљиво окупиране земље, користе се методе изазивања националних и верских сукоба међу локалним становништвом, који се само привидно смирују уз одржавање контролисане тензије – што по потреби увек може да прерасте у озбиљније сукобе.
Недавна паљевина српске заставе у Новом Пазару одлично илуструје ову стратегију. Да ли знате да се иначе на Пештеру налазе друге по величини (после Косова) резерве угља у Србији?
Оваква стратегија освајања јасно се може распознати у читавом низу земаља – од данашњег Ирака и резултата ‘Арапског пролећа’ у Африци до низа старијих, скоро вец заборављених сукоба, који су још увек отворени – као што је, например, рат за одвајање Западне Сахаре од Марока.
Проклетство ресурса и “борба за демократију”
Заједничко за све ове поменута земље је да поседују значајне природне ресурсе, којих има све мање у свету, и да се рушење старих режима увек правдало разлозима за успостављањем демократије.
Ирак и Либија располажу значајним ресурсима нафте коју данас ваде западне компаније; Иран, који је на нишану Израела и САД, исто тако располаже великим нафтним резервама; Западну Сахару у Мароку, која се бори за отцепљење, признало је до сада 33 земље у свету. Иако има само 370.000 становника, ова територија располаже са највећим резервама фосфорног камена у свету, по проценама од једне трећине до половине укупних светских резерви. Фосфор је, иначе, неопходан за производњу вештачких ђубрива за пољопривреду, а резервама фосфорног камена располаже веома мали број земаља у свету – међу којима се налази и Сирија. – (5)
На први поглед само каменити, Авганистан располаже значајним резервама руда (посебно бакра) које њихова влада процењује на преко пет билиона долара.
Срамотно је да о количини природних ресурса Косова данас више знају странци него становништво Србије. Косово располаже једним од највећих светских резерви лако доступног угља и значајним количинама минерала (руда) – неопходним за реиндустријализацију Србије. Кривицу за прикривање ових података свакако носе досадашње српске власти као и медији који су до сада о томе ћутали.
Велико је питање колико земаља у свету, које су већ признале независност Косова, заправо зна да се ту ради о најзначајнијим резервама сировина Србије.
Разговори о будућности Косова сигурно би били успешнији када би домаћа и светска јавност били боље упознати са тим – зато је тешко разумети овакво понашање српских власти.
Иако би то тражило више простора, тешко је прећи преко чињенице да је иницијални разлог интервенције развијених земаља у малим земљама богатим природним ресурсима – заправо ‘борба за демократију’. Тек по ‘ослобођењу’ локални народи увидјају да живе горе него пре њега, да су им природна блага покрадена, да су заправо безакоње и криминал заменили претходни цивилни ред и законе, ма колико да су они можда били дискриминаторни.
Зато би можда требало рећи да је данашњи појам ‘демократије’ заправо виртуелан, неодређен и недефинисан, и да је реч о систему који никад у историји није постојао – осим као пројекција жеља ширег круга људи (као замена за религију) или као систем који важи само за повлашћену мањину: Стари Грци су у демократији имали робове, људска бића истих својстава и знања као и њихови господари; оснивачи модерне демократије, Енглези, су господарили скоро половином света – из кога су извлачили природна блага и тешко експлоатисали колонизоване народе; Французи, Холанђани, Шпанци – исто; у слободарској Америци црнци су доскоро били дискриминисани по више основа.
Овако (не)дефинисана ‘демократија’ представља данас извор конфузије, превара и сукоба међу локалним становништвом док, у исто време, служи као средство манипулације и оправдање за притиске Запада на разне земље. На тај начин он може, по различитим проценама и променљивим критеријумима, да кажњава низ земаља због непоштовања ‘демократије’ код њих.
Српска власт измедју паметних лопова и поштених незналица
У демократској Србији данас на власти паметне лопове смењују поштене незналице, најчешће измешано – али тешко да ће од тога земљи бити боље. Националне елите и власт једноставно не знају на чему стоји држава и не препознају трендове у свету.
‘Приближавање’ Европи је ионако осиромашеној земљи натоварило додатну бирократију која је створена за потребе ‘прилагођавања’ ЕУ, па тако још више изнурује упропашћену домаћу привреду. У процесу прикључивања, већ од 2014. године Србија би могла да остане без последњег ресурса који јој је преостао – плодног земљишта (Споразум о сарадњи и придруживању са ЕУ).
Своје оранице, иначе, може да изгуби и на други начин – све веће дугове држава Србија ће очигледно плаћати остатком природних ресурса којима располаже.
Домаће елите као да више не читају стране књиге па нису упознате чак ни са потпуно отвореним и јасним порукама из света – као што је, например, Хеинбергова порука о стратегији развијених земаља: “Они ће повећати репресију против свих који мисле другачије и повешће рат против сваке земље која има ресурсе који им требају…” – (3)
Референце:
1. – Brussels urges EU countries to stop energy market ‘distortions’
www.euractiv.com/energy/brussels-urges-eu-countries-ener-news-516075
– “Energy is of paramount importance for the economy” – Philippe de Buck, Director General of BusinessEurope.
2. – Summary Presentation for Full Planet, Empty Plates: The New Geopolitics of Food Scarcity
www.earth-policy.org/press_room/C68/fpep_presentation_
“Food is the new oil. Land is the new gold.”
3. – Srbija u kontekstu svetske krize – (1*): O uzrocima svetske krize: Resursi, klima, ekonomija
4. – UN FAO: Saving the Earth
www.fao.org/English/newsroom/highlights/2001/011103-e.htm
5. – Looming shortage of key crop nutrient pushes call for conservation
www.euractiv.com/specialreport-agriculture/looming-shortage-key-crop-nutrie-news-516151
Балкан Магазин
