Како је један немачки издавач уценама и уз притисак немачке политике променио законодавство Србије

Након притисака издавача и немачке политике, закон о уџбеницима у Србији измењен је тако да омогућава додатни профит издавачима. Тако нешто је могуће само у банана-републикама, пише новинар ДW Немања Рујевић.

Замислите да директор стране компаније премијеру суверене државе напише писмо у којем му прети да ће, ако се донесе закон неповољан по профит те компаније, затворити фирму и оставити стотине људи без посла. Замислите да још тај директор подсећа премијера какве би то ефекте имало по „привлачење страних инвестиција“. Замислите онда да кроз пар година та земља донесе нови закон – баш онакав какав одговара тој страној компанији.

Како се то зове? Лобирање без плишаних рукавица? Уцена? Каква је то власт? Бескичмењачка? Коме она служи? Грађанима или страним инвеститорима? Каква је земља у којој се тако мењају закони? Држава људи или банана-република?

Ако не знате о чему причам, вероватно нисте имали где да прочитате. У четвртак је Балканска истраживачка мрежа (БИРН) објавила једногодишње истраживање (у којем је аутор овог текста имао прилику да учествује) о утицају издавача, посебно немачког Клета, на закон о уџбеницима у Србији. Сазнања су пренели уобичајени сумњивци попут Данаса и Пешчаника и нико више.

А требало би сваког да занима коме и како иду десетине милиона евра од све скупљих уџбеника које родитељи, хтели или не, морају да плате. Ово истраживање је уједно и тужни доказ о томе како се и за кога доносе закони у Србији.

Укратко, Клету се није свидео закон који припремају бивши министар просвете Срђан Вербић и екипа, а којим би се спречило да наставници сваке године мењају комплете књига, да цене уџбеника буду произвољне и све више те да издавачи поткупљују наставнике „знаковима пажње“, као што су путовања и таблети, како би одабрали баш њихове књиге.

И тако је директор Клета, европског дива који у међувремену држи и половину српског тржишта уџбеника, олизао плајваз и априла 2015. написао ситну књигу премијеру Александру Вучићу подсећајући га да је он, Вучић, у некаквом разговору у Штутгарту натукнуо да ће изменити Вербићеве предлоге. Документовано је да се у ствар мешала и немачка амбасада и известилац Европског парламента Дејвид Мекалистер, и он Немац, који се такође расписао тим поводом. Вербић и његови сарадници из тог доба тврде да је било још сијасет притисака, али су закон ипак прогурали крајем 2015.

На Вербићево место дошао је министар Младен Шарчевић који је заједно са премијерком Аном Брнабић у фебруару ове године ишао на промоцију једног Клетовог уџбеника. Коначно, прошлог месеца усвојен је нови закон који као да је писан за Клет.

Укратко, наставничка већа поново могу да мењају уџбеничке комплете сваке године. Док је Закон из 2015. забрањивао поклоне наставницима осим блокчића, оловака и примерака уџбеника, сада опет може да се поклања све што је „мале вредности“, а шта је „мала вредност“ – то се не каже. Прошли закон је налагао да се промоција уџбеника мора одржати у просторијама школе у трајању од једног дана, а сада опет може да буде и по златиборским хотелима или сличним местима где наставнике обично водају издавачи.

Министар трговине Расим Љајић никада није потписао правилник којим би се ограничиле цене уџбеника, а који је Вербићево министарство својевремено предложило. Тако су најскупљи комплети уџбеника управо Клетови за седми и осми разред који стају преко 50.000 динара. Слободно тржиште по систему – наставници бирају, а родитељи морају да плате колико год да кошта.

Да не буде забуне, многи наставници у чије поштење не треба сумњати куну се да Клет за бројне предмете има најбоље уџбенике. Али није у томе ствар.

Тај исти Клет долази из Немачке где су већином школе власници уџбеника који се онда преносе са генерације на генерацију. Временом се нешто раскупуса па се докупи, родитељи нешто ситно доплате. Комплети уџбеника се мењају само када се збиља објави нешто револуционарно. То школу кошта, и наставници добро морају да образложе зашто мењају уџбенике.

Али у Србији ће надаље моћи да се мења и мењка, да се пишу допуњена и измењена издања све боља и неопходнија од претходних, да се поклањају таблети и путовања наставницима који бирају уџбенике, да се дивља са ценама и завлачи рука у џеп родитељима. То је тржиште за које се вреди борити – према проценама, тешко је 50 милиона евра годишње.

На послетку, незамисливо је да се директор једне издавачке куће у онаквом тону обрати канцеларки Ангели Меркел. Али код Вучића то очито може да прође, премда у јавним наступима прекомерно глуми громаду на коју стране амбасаде, лобисти и интересне групе не остављају никаквог утиска. Њему је, каже, меродаван само народ, онај исти који од све јаднијих примања плаћа прескупе уџбенике својој деци.

Дојче веле