Ана ФИЛИМОНОВА | 27.11.2012
Уочи заседања СБ УН о Космету (27. новембра текуће године), на коме треба да учествује и Министар иностраних послова Србије Иван Мркић, издвојићемо магистралне правце у раду међународних институција, Приштине и Београда и перспективе њихове реализације.
У периоду по окончању избора у Србији (мај 2012) представници главних међународних институција по питању Космета, у суштини су ставили на дневни ред питање о територијалној консолидацији “независног Косова” и интеграцији севера покрајине у састав приштинске власти. Тако је Специјални изасланик Генералног секретара УН и шеф мисије УН по питањима привремене администрације на Косову Фарид Зариф отворено ишао на руку интересима САД и Приштине. Он је подржавао контакте са српским лидерима на северу Космета, упорно их позивајући на “стварање приснијих контаката” са Снагама на Косову [НАТО и ЕУЛЕКС, с тим да се последњој да слобода кретања и да се пронађе “узајамно усаглашен” приступ за решавање проблема (који би задовољио тзв. Међународну заједницу и Приштину – А.Ф.), који би водио рачуна о “демократској заступљености” (Приштине – А.Ф.) у северном делу покрајине.] Ни друге међународне организацијее нису одступале од таквог принципа. Тако је 15. јуна ЕУЛЕКС приступио реорганизацији свог приступа1, усмереног на достизање бољих резултата у кључним областима – у правосуђу и у северном делу Космета. Такозвана Међународна управљачка група2 је 2. јула у оквиру процеса окончања “надгледане независности Косова”, донела одлуку о прекиду мандата за крај 2012. године, тзв. Међународног цивилног управљања (мисија је затворена 10. септембра на дан званичног проглашења “завршетка надгледане независности”).
Усред формирања нове владе Србије, сам Генерални секретар УН је одлучио да се управо тај тренутак искористи за давање подстицаја у решавању косметског проблема. Његова прва званична посета Балкану (23 и 24 јула), дала је подстицај “енергичнијем” приступу у решавању кључних питања у најскоријој будућности. Убрзање и усмерење такође су задати са самог врха. На заседању СБ УН 21. августа, Генерални секретар је честитао Томиславу Николићу на избору за Председника Србије, поздрављајући “његове недвосмислене изјаве које потврђују спремност његове земље да испуни све договорене обавезе у току дијалога са Приштином, организованом уз посредништво ЕУ” и указао је властима у Приштини да је неопходно да побољшају односе са становништвом на северу.3 Фарид Зариф је развио тему: неопходно је “привући северни део покрајине на конструктивно учешће у свим пословима на свим нивоима”; прекинути са “оштрим изјавама, било да долазе из Приштине, Београда или севера покрајине” (“пузећа” инфилтрација Приштине на север треба да иде тихо – А.Ф.) у целости приметивши да север Космета треба да постане приоритет у решавању проблема.
Заменик сталног представника САД у УН Розмари Дикарло, у чијем дипломатском речнику се огледала очигледно осветољубива жеља да се противник понизи (пошто се у односима према Србији САД понаша управо тако), указала је да постоје “рушитељи” плана: “две српске општине на северу Космета грубо игноришу законодавство Косова и Србије и организују паралелни процес гласања” (ради се о изборима који су одржани на северу покрајине у српским општинама Звечан и Зубин Поток, упркос противљењу Београда, Приштине и међународне заједнице), похваливши Београд “што није подржао та дејства паралелних структура која немају легитимитет на Косову и које су већ одавно требале бити укинуте”, указала је на главне правце удара – пресецање алтернативних путева који повезују Космет са Србијом и уклањање барикада – “да СДК и ЕУЛЕКС појачају напоре како би затворили незаконите пунктове пресецања граница и уклањање барикада, што несумњиво спада под њихов мандат”.4Хашим Тачи повлађује Дикарловој: “Први пут после завршетка рата Србија је пристала да не организује изборе на Косову, самим тим признавши законитост уставног поретка у мојој земљи”.5
Розмари Дикарло је још док је била заменик америчког Државног секретара по питању Балкана, руској агенцији Интерфакс у марту 2008. године, недвосмислено изјавила да је “наш циљ на Балкану да регион постане део Европе и ако становници региона направе такав избор – и део НАТО пакта”. И нама је апсолутно јасно да се ти проблеми неће решити све док ми не решимо основни проблем – одређење статуса Косова”. “Када ми кажемо да желимо да читав регион укључимо у јединствену Европу и евроатланске структуре, ми пре свега имамо у виду Србију”, а уколико то Срби не желе – “постоји низ ствари које Србија треба да пређе”. По њеним речима, САД ће безусловно подржати одлуку Косова да ступи у УН. То јест, још тада је била јасно формулисана позиција по питању севера Космета – деоба је недопустива – “за нас је веома важно да интегришемо општине на северу покрајине у живот нове државе”.6 То није никаква тајна, САД су приликом сваког развоја догађаја јасно истицале да је њихов следећи циљ – север покрајине и на тај правац Србија би требала (ако још има времена и могућности) да уложи све своје напоре – дипломатске, институционалне, друштвено-политичке и економске. И исто тако треба рачунати да ће сада сва пажња бити усмерена на гурање “независног Косова” у међународне институције, затим у ЕУ и на крају у НАТО.
Евроатланске интеграције Космета ће бити у принципу друга етапа и она ће, нема сумње, постати изазов за читав регион Балкана и Европе. Балкану се намеће Велика Албанија (у овој или оној форми), подупрта војном моћи САД, са свим деструктивним последицама које произилазе из неприкосновене “свете краве” Запада, – организованог етничког криминала и нарко-трговине који прелазе преко Космета. Будућност Балкана сада изгледа мрачна – терор од стране Албанаца и колонизација од стране западног фактора.
Позиција Русије о томе да је немогућ пријем Косова у УН остаје непромењена. Међутим, као протутежа, на практичном нивоу, приметна је само реализација плана Ахтисари плус, која учвршћује институције власти “независног Косова”. При том, у односима Београда, Приштине и међународних организација, уочава се упечатљива кохерентност у деловању. “Власти Косова” активно завршавају период “надгледане независности”. Тако у оквиру испуњења ранијих договора са Београдом, претпоставља се да ће читав тај пројекат бити завршен у року од годину дана, укључујући и копирање, верификацију и потврду уноса 14 хиљада књига грађанских аката, које ће бити предате у надлежност Приштине и обухватиће све заједнице на Космету. Влада Србије је доставила предрачун трошкова за копирање катастарских књига, које се налазе у поседу власти у Београду. Асоцијација европских универзитета је 27. јуна потврдила прву групу диплома коју су издале високошколске установе на Косову. Приштинска Административна управа за северни део Митровице почела је са радом 6. јула, она се састоји из 6 одељења, у којима је радило 55 сарадника и оно већ “пружа услуге становништву” приликом формирања грађанских аката, регистрације предузећа и невладиних организација, катастарске регистрације земљишта, издавања грађевинских дозвола издатих од стране општина у јужном (албанском) делу Митровице. По одлуци косовских власти, возачке дозволе које су издате становницима Косова у Србији, проглашене су неважећим од 1. септембра и у складу са тим косовска полиција је одузимала такве документе. Више од 50 хиљада косовских Срба су добили личне карте и пасоше Републике Косово, укључујући и бројне српске религиозне и општинске руководиоце. У септембру је влада Србије издала инструкцију у којој су били побројани услови за учешће делегације Приштине на регионалним скуповима у складу са њиховим договором, који је постигнут 24. фебруара 2012. године, што је омогућило излазак из ћорсокака који је настао различитим тумачењем писмене фус-ноте уз назив Косова и требало је да обезбеди учешће Приштине у будућим регионалним скуповима. Власти у Београду су 25. септембра одобриле технички протокол о реализацији интегрисаног управљања на “граници” са Косовом.
Уместо стратешког јачања уставних, државних граница уздуж читаве “линије фронта”, посебно на најосетљивијим, стратешким тачкама државе, на које су усмерени најјачи напади са Запада, догађа се процес слепог поштовања конвенционалне политичке доктрине, која оправдава диктат воље светских супер сила над слабим регионалним државама. То је довело до наглог заоштравања друштвено-политичке ситуације у Србији. ДСС Војислава Коштунице је 24. новембра организовао акцију потписивања прогласа “Србија је угрожена”. Војислав Коштуница је на следећи начин описао ситуацију: “Територијална целовитост земље и њен уставни поредак су угрожени и не само када је у питању Косово; грађани Србије су подвргнути економским претњама; трка за европским интеграцијама довела је до тога да се интереси ЕУ стављају изнад интереса Србије; бројне уцене и условљавања Београда од стране Брисела су без преседана и нису упућиване ни једној другој држави; срамна одлука Хашког трибунала нанела је још један удар националним осећањима Срба; у првој половини децембра очекује се реализација најопаснијег споразума – успостављања граница између Србије и Србије”. При том, Београд намерава да приступи реализацији споразума и не сачекавши одлуку Уставног суда Србије о законитости споразума са Приштином. Ако, како је указао Коштуница, одлука Уставног суда буде донета после успостављања граница, онда она неће имати никаквог смисла. Једна граница ће, неизбежно, – сматра лидер ДСС-а – довести до успостављања и других граница “унутар Србије”.7
Узимајући у обзир вољу народа (две трећине становника Србије се не слаже да се евроинтеграције “плаћају” губитком Косова8) и чињеницу да “пројекат независног Косова још није у потпуности реализован, Србија има механизме и могућности да га блокира на локалном нивоу и успори на међународном, као што су вишеструко указивали руски представници у УН – замрзавање конфликта на Косову за дужи период, не намећући конкретне рокове за његово решавање, не журећи. Као пример можемо навести јасну карактеристику идеологије и праксе међународне заједнице, коју је изнео Председник Републике Абхазије А. Анкваба, која је више него одговарајућа за Србију: “Од блиставих идеја међународне дипломатије може да се ослепи, иако они нису погодни за Абхазију. Молим вас да нас не учите како да живимо. Ми смо за равноправне и цивилизоване односе… Европске дипломате слабо познају историју Абхазије. Чиновници долазе и пролазе, а друштво остаје. Ми не тргујемо нашом независношћу” – изјавио је он.9 У случају одсуства сличне јасне политичке воље Београда за очување територијалне целовитости земље, уз стварање свих услова за интеграцију севера покрајине под окриље приштинске власти и њеног неометаног функционисања, питање формалног признања независности Косова од стране Србије биће неизбежан и закономеран корак. Даље ће Србија ући у фазу структурног привикавања на систем глобалног управљања, стабилне спољно-политичке контроле и економског слабљења, што ће је осудити на губитак регионалног значаја и истискивања на маргиналну позицију. Тада ће нарастајућа економска сарадња са Русијом носити споредан, а не принципијелан карактер, “смоквин лист” на евроатлантском курсу.
При том је такође нужно узети у обзир позицију САД, која је не једном указивала да Србија не може ући у ЕУ пре 2018. године. До тог времена, ЕУ ће, чак и уколико изађе из кризе (која као да тек прикупља снагу) попримити нову конфигурацију политичких и економских односа. Пошто сада ЕУ не само да не појачава евроинтеграцијске тежње Београда, већ и “одбацује” ситуацију уназад, – разрађује се повратак визног режима за низ трећих земаља, укључујући и Србију.10такође је Запад недвосмислено ставио до знања да приближавање Србије ЕУ мора да доведе до укидања режима слободне трговине Србије са РФ.11
Да ли је могућ други избор Србије? Да ли она има шансу да се извуче из вишедимензионалне кризе и живог песка у коме се заглавила? Одговор лежи или у разрешавању противуречности у потпуном потчињавању захтевима Вашингтона или у прекиду западоцентризма и успостављању односа на међународном нивоу на основама друге идеологије, у другим условима, са другим партнерима и са другим циљевима. Није случајно Самир Амин указао да формирање Евроазије постаје кошмар за Вашингтон…
Попут страственог коцкара, Србија у очајничком пориву ставља све, – али на једну карту, улазак у ЕУ – иако се са друге стране стола налази искусан играч који игра са обележеним картама и овде су њене шансе да забележи победу равне нули. Унитрашњо-политичка и спољно-политичка игра по правилима западног фактора, може буквално довести до потпуног губитка суверенитета.
1 Совет ЕС продлил ее мандат до 14 июня 2014 г.
2 25 государств, признавших независимость Косово.
3 Реферат Генералног секретара УН по питању привремене администрације на Косову // Организация Объединенных Наций Совет Безопасности 3 August 2012 S/2012/603 http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N12/434/65/PDF/N1243465.pdf?OpenElement
4 Реферат Генералног секретара УН по питању привремене администрације на Косову // Организация Объединенных Наций Совет Безопасности 8 November 2012 S/2012/818 http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N12/565/16/PDF/N1256516.pdf?OpenElement
5 6822-е заседање СБ УН, 21 августа 2012 годИНЕ // S/PV.6822http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N12/466/88/PDF/N1246688.pdf?OpenElement
6 http://www.interfax.ru/txt.asp?id=4603&sec=1483
7 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:407445-Kostunica-Ugrozen-teritorijalni-integritet-Srbije
8 http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija-dve-trecine-gradjanja-bira-kosovo-umesto-eu/24766414.html
9 http://www.etpress.ru/?content=article&id=4147
10 http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/272154/EU-radi-na-ponovnom-uvodenju-viza-Srbiji-i-BiH
11 http://www.fakti.org/serbian-point/popovic-vreme-je-za-istorijsku-odluku-okrenimo-se-rusiji
Фонд Стратешке Културе
