Никола Варагић: Смена режима (система)

Окупатор и режим желе да се питање статуса КиМ реши што пре, на штету Србије. Остало је мало времена да се православни, родољубиви и/или русофилски део опозиције окупи и организује, и да осмисли конкретан план за смену режима и промену система

Српска напредна странка дошла је на власт 2012. године тако што је, пре избора, обећала да ће прекинути преговоре са ЕУ – да ће се борити за повратак Косова и Метохије у састав Србије – и да ће искоренити корупцију (тада је председник СНС био Томислав Николић). Тако је добила подршку националиста. А после избора (и сваких наредних, редовних или ванредних избора), наставила је преговора са ЕУ и издала је Србе са Косова и Метохије, посебно оне са севера (тада је председник СНС постао Александар Вучић). Тако је добила подршку еврофила. Напредњаци су наступили, истовремено, и као највећи националисти и као највећи еврофили. Међу својим члановима имају и првосрбијанце (који су били део „црвено-црне коалиције“), и другосрбијанце или „жуте“ (бивше чланове странака које су чиниле коалицију ДОС). Русофили су поверовали да је СНС искрено за савез са Русијом. Националисти су поверовали да СНС никада неће продати Косово и Метохију. Еврофили су поверовали да је СНС искрено за европске вредности и слободно тржиште. А када је ухапшен најпознатији српски тајкун, многи су поверовали да је СНС искрено ушла у борбу против криминала и корупције. Тај тајкун је одавно на слободи, док су сви остали тајкуни, политичари, генерали и државни функционери, који су учествовали у шверцу и приватизацији, блиски са или су чланови СНС (исто се односи и на оне који су богатство стекли током ратова у СФРЈ). У овом режиму, окупили су се и своје место су нашли и они који су се обогатили деведесетих 20. века (за време „црвено-црне коалиције“), и они који су се обогатили после 2000. године (за време коалиције ДОС). Ујединила их је потреба да штите своје интересе и да нико од њих не одговара за криминалне радње у привреди.

СНС је 2012. године имала подршку вођа и дела гласача и „прве Србије“ и „друге Србије“ разочаране владавином ДС; и Русије, и Европске уније, и САД. Међутим, поред подршке најбогатијих тајкуна у Србији, и највећих криминалних или мафијашких група на Балкану (посебно оних из Црне Горе), и центара моћи из света, СНС мора да краде на изборима, да купује гласове и слично. Напредњаци су, до сада, то радили лако и успешно, пошто имају на својој страни војску, полицију и тајне службе, и контролишу све медије и све главне токове новца и све највеће послове у Србији. СНС на изборима искрено подржава мање од петине грађана са правом гласа. За СНС, њене коалиционе партнере и опозиционаре, на изборима „гласа“ и око милион мртвих људи, апстиненти и они који живе у расејању и нису изашли на гласање. Режим полако губи подршку Српске православне цркве и њених верника. Све више родољуба схвата да су напредњаци између Русије и Запада изабрали да буду на страни ЕУ и Нато алијансе; напредњаци Србију воде у ЕУ, а Косово и Метохију ван Србије. Српски „џет сет„ је под контролом оних који су окупирали Србију, још у 20. веку. Окупатор спроводи негативну селекцију деценијама уназад. Српски „џет сет“, поред политичара, тајкуна, генерала, судија, новинара и интелектуалаца, чине и разни уметници, редитељи, глумци, певачи и певачице… Они су доказ да новац влада светом, и пример људи који служе Мамону.

Напредњаци губе националистe а не придобијају другосрбијанце

Наравно, већина у српском народу је за одбрану Косова и Метохије, и за савез са Русијом. Такво је било расположење народа и пре доласка СНС на власт. Напредњаци су, због своје радикалске прошлости, и због тога што су наступили као националисти, имали подршку дела народа или деснице, али, из истих разлога, нису имали подршку целог народа, тј. и грађанског дела народа. Да би придобили и тај грађански део становништва или гласача на изборима, напредњаци су наступили као националисти, који су се покајали за све лоше што су радили у прошлости као радикали, спремни и одлучни, да са променом самих себе, „промене свест“ и свима око себе у Србији, а због „мира и љубави“ међу свим народима на Балкану, и „боље будућности“, у којој „наша деца неће ратовати“, прихватили су политику другосрбијанаца, титоиста или еврофанатика. Тако су напредњаци, који су годинама били против одржавања парада поноса, почели сваке године да организују параде поноса, а сада и по две годишње, док забрањују скупове родитеља који се боре за права своје деце и за породичне вредности, и критикују СПЦ због става у вези КиМ. Са друге стране, СНС (још увек, као) неће да уведе санкције Русији. Напредњаци полако губе подршку националиста и верника због тога што продају Косово и Метохију и служе окупатору, а не добијају нове гласаче међу другосрбијанцима (није им пуно помогао ни избор хомосексуалне жене за председника владе), због тога што не уводе европске вредности (иако имају подршку ЕУ и САД), напротив, створили су аутократију са лошом бирократијом. СНС више није толико јака, колико је опозиција слаба, без алтернативе за овај режим и за овај систем.

Против овог режима су сви искрени верници међу православним Србима или сви искрени родољуби и русофили, и добар део гласача „грађанског блока“. Ни једни, ни други, у овом тренутку немају праве политичке представнике, а режим нема снажну опозицију. После саопштења са последњег СА Сабора, у вези Косова и Метохије, и реакције режима, СПЦ има добру прилику да поврати углед и ауторитет међу верницима и у народу, има прилику да спречи расколе, и тако постане народна и друштвена снага чији се глас мора поштовати зато што је то глас верника, српског народа, а то значи грађана Србије, гласача и пореских обвезника који имају иста права као и сви други грађани, гласачи и порески обвезници.

Глас СПЦ – глас српског народа

Ако је СПЦ на страни српског народа, и већина у српском народу на страни СПЦ, онда је глас СПЦ, глас српског народа. То не значи да се СПЦ меша у државне послове (или бави политиком), него да глас СПЦ има политичку снагу и друштвену моћ, јер је то глас већине српског народа. Да ли ће СПЦ то постати и да ли ће се појавити политички представници православног опозиционог гласачког тела, и створити алтернативу, остаје да се види. Са друге стране, гласачи из „грађанског блока“ остали су без политичких представника након краха скоро свих тзв. демократских странака, и без подршке центара моћи из ЕУ и САД. Опозиционе странке, из „грађанског блока“, остале су без подршке и гласача и Запада, зато што је њихову политику преузела и подршку из света добила СНС. Те странке немају, и никада не могу да имају, на својој страни већину у српском народу, зато што су оне, ако је избор или Косово и Метохија или ЕУ, спремне да се одрекну КиМ и уведу Србију у ЕУ (друго је да ли би Србија, и тада, била примљена у ЕУ!). Предводници „друге Србије“ су искључиви, одбијају дијалог са православним верницима и свакога ко је верник називају (клеро)фашистом, те остају усамљени (у свом нарцизму, и нико их „не разуме“). Међутим, то што већину у српском народу чине православни верници, то што је већина за одбрану КиМ и Русију, не значи да је већина против културе и владавине права, поштовања других и другачијих, развијене привреде и ефикасне државне бирократије; а то што желе савез са Русијом, не значи да желе да Србија постане „руска губернија“. Оно што спаја гласаче из православног и грађанског дела опозиције, јесте жеља да се уведе владавина права и да се коначно поведе борба против криминала и корупције, да се среди државна бирократија, да школе и болнице буду боље, да људи могу да живе од свог рада (плате), да заиста постоји слобода медија, слобода говора, позитивна селекција и лојална конкуренција. Сви желе да живе у „нормалној држави“, да деца не одлазе из Србије, итд. Но, за сада, разлике су веће, разлике их деле, те не долази до компромиса, и до консензуса, како Србија треба да се уреди и нема сарадње, ни због рушења режима, између православног (десног) и грађанског (левог) дела опозиције или народа.

Пошто је већина грађана Србије и српског народа против уласка у ЕУ и у Нато, грађански део опозиције може да победи режим једино ако примени сличан трик као напредњаци, тј. режим би могао да победи еврофил (са подршком гласача из „грађанског блока“), који би наступио као српски националиста, који није спреман да се одрекне Косова и Метохије због уласка у ЕУ (или, као еврофил који се покајао због политике „ЕУ нема алтернативу“), да би придобио гласове верника и родољуба. То није реално, у овом тренутку. Много је реалније да се створи критична маса међу православним верницима и русофилима, који би занемарили све разлике и решили све међусобне сукобе, а са том критичном масом да се изнедре политички представници православног опозиционог дела народа или гласачког тела. Такође, могуће је да ће сукоб између СПЦ и режима постати отворенији, ако се СПЦ и режим заиста разилазе по питању решавања статуса Косова и Метохије. У том случају, природно би било да СПЦ пружи отворену подршку политичким представницима (који би се у међувремену појавили) православног опозиционог дела народа. На тај начин, добили би јаку опозициону снагу – православну и русофилску. Русија би, онда, морала да изабере кога ће подржати – православну и русофилску опозицију, или, режим који продаје КиМ и води Србију у ЕУ и Нато. Наравно, суштина је да се то уради тако да се не улази у рат са еврофилима, пошто постоји и оно што спаја гласаче опозиције из оба блока – сви смо исти народ и не желимо грађански и братоубилачки рат. Време је да покажемо да нисмо више толико незрели и поткупљиви да странци овде владају користећи стару методу „завади, па владај“. Такође, питање је и како ће се, у наредним годинама, развијати односи између Русије и ЕУ, и између ЕУ и САД, и САД и Русије. Прави савезник Србије је православна Русија. Православна Русија не жели да прекине све односе са Западом, али Запад не жели било какве односе са Русијом, све док је Русија православна и слободна. Србија мора да одржи везе са Западом – са државним функционерима или званичним представницима (све док они то желе), а посебно са антиимперијалистима, антифашистима, алтерглобалистима, искреним хришћанима и србофилима или русофилима са Запада – све док Запад не крене у рат против Русије. У стању мира у свету, у Србији могу да се окупљају алтерглобалисти и антифашисти из целог света, и левичари и десничари, и они са Запада, и они са Истока (или, Србија може да постане једно од таквих уточишта, или „оаза“, у свету). Срби који живе у расејању могу да играју значајну улогу ако се укључе у политички живот матице.

(За Србију је најбољи развој догађаја у Европи, да Русија и ЕУ имају одличне односе, а да Србија остане неутрална и има добру сарадњу и са ЕУ и са Русијом. Најгоре решење ове кризе између Русије и Запада, не само за Србију, него и за Русију и за Запад, и за цео свет, јесте да се односи између Русије и Запада погоршавају, све док не дођу до војног сукоба, што значи нуклеарног рата. Најреалније је да ће још неко време трајати ово стање између рата и мира. Србија мора да се снађе и у таквим околностима. Можда никада и не дође до рата, него једна од страна доживи пораз у миру због унутрашњих слабости. Ако би Русију победила пета колона, Србија би остала без икакве заштите Русије и то би био, дугорочно, најгори развој догађаја за Србију. Ако би Запад доживео колапс због унутрашњих разлога, Србија би кроз савез са православном Русијом заштитила и остварила све своје интересе.)

Први тест – спречити најављени референдум поводом КиМ

Грађански део опозиције, још неко време, неће бити озбиљна претња за овај режим, јер је тај део опозиције идеолошки најближи режимским странкама (нико од њих није спреман да трпи притиске са Запада и да се жртвује због Косова и Метохије), а представници тог дела опозиције сувише су компромитовани или са превише „путера на глави“, због чега не могу да имају подршку већине у српском народу. Зато православни део опозиције може да постане озбиљна претња за режим, уколико изнедри нове политичке представнике, које ће подржати СПЦ и Русија. Уколико до тога ускоро не дође, овај режим још дуго неће имати озбиљну, праву опозицију. Сада је прилика да се сви православни Срби и сви русофили, из свих странака, покрета, организација и сви појединци (подразумева се, они који нису били на власти или нису чинили злочине и криминалне радње у привреди), окупе, организују и покажу да су заиста браћа у Христу. Ми сада имамо неколико озбиљних странака и покрета, и неколико медија (или сајтова) око којих се окупљају родољуби и интелектуалци који се не плаше да јавно критикују режим, али, не постоји сарадња међу њима, а негде постоји и ривалство. Наравно, ако се постигне саборност у СПЦ, веће су шансе да ће и православне, родољубиве и русофилске политичке странке, покрети, медији и интелектуалци, кренути путем саборности. За почетак, да ће спречити најављени референдум поводом КиМ.

Исто важи за односе између православних Срба и Руса – време је да покажемо да ли смо браћа по словенској крви и браћа у Христу. Исто важи за односе између свих словенских и православних народа – време је да покажемо да ли смо браћа по словенској крви и браћа у Христу. Време је да Словени и православци покажу да су зрели и да знају сами да штите своје државе, да умеју сами да уреде и организују своја друштва и економије (без страних тутора), према својим интересима и потребама, и према својој традицији, култури и вери. Уколико Србија постане православна држава, то не значи (или, секуларисти, еврофили и атеисти немају разлога да се плаше) да ће у Србији победити шовинизам, ксенофобија, мизогинија и негативни традиционализам или патријахализам, то не значи да ће Србија постати некаква „православна џамахирија“, јер ако је то нечији циљ, то није реално и неће успети. То су циљеви екстремиста, а такви су у мањини међу православним верницима – они немају подршку искрених верника и родољуба, а наишли би и на велики отпор међу атеистима или секуларистима из „грађанског блока“ (нити би добили подршку из света). Дакле, нико нема разлога да се плаши од доласка правих православаца на власт, хришћани никоме не желе зло. Православни Срби не желе своју срећу да граде на несрећи других. Оно што је циљ већине православних Срба, то никога не мора да плаши. Православни Срби не желе у самоизолацију, не желе сукоб са Западом или са светом, православни Срби желе да буду у свету, али, да „не буду део њега“, односно, они не прихватају, некритички, све што долази из света, и зато, између осталог, одбијају „идеолошке“ или „задате“ норме (законе) глобализатора или трансхуманиста. Православни Срби желе, циљ православних Срба је обнова суверенитета и живот у слободној држави, поштовање српске традиције и цркве, неговање идентитета и чување завета, економска независност, здрава породица као „основна ћелија“ друштва, правна држава или „право личности“, поштовање другачијих („богатство различитости“), слобода говора, позитивна селекција, лојална конкуренција, ефикасна бирократија. Режим могу да победе једино они који могу то да остваре.

Само Бог Србију спасава

Овај режим могу да победе једино они који могу да ослободе Србију и промене систем. Овај режим могу да победе једино они који штите интересе свог народа и своје државе и стављају општи интерес испред личног интереса. Овај режим могу да победе једино они који знају и да се прилагоде времену (и да буду иновативни, модерни и космополите) и да негују свој начин живота и своју веру, традицију, културу, језик и писмо (ћирилицу). Овај режим могу да победе једино они који Србију и српски народ виде као место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности. Овај режим могу да победе једино они који су, речима Св. Владике Николаја, попут Св. Саве склони дубокој медитацији као оријенталци и одлучни у акцији као западњаци. И сабрани у име Христа (Мт. 18; 20). Јер, ако је ђаво у нама и међу нама, ми ћемо се делити. Ако је Бог у нама и међу нама, ми ћемо се сабирати и нико неће моћи да нас завади. Само Бог Србију спасава. Ако је воља Божја да српски народ живи, да се сабере и препороди, онда нико не може то да спречи – осим српског народа, ако не служи Богу. Бог прво гледа најодговорније, а то су они који чине духовну и друштвену елиту српског народа. Ко не служи Богу, не служи ни свом народу. Ко служи народу, а не служи Богу, занемарује „благодатну борбу са својим злом„.

Да ли се, у име Христа, могу сабрати сви искрени православци, родољуби и/или русофили у Србији? Да ли се они могу договорити око новог државног и друштвеног уређења, око нове спољне политике, око одбране и ослобађања окупираног дела државе, око дијалога са представницима „грађанског блока“, око нове економске, културне и социјалне политике? Шта, или ко, дели православце, родољубе и/или русофиле? Да ли се, у име Христа, могу сабрати сви православни народи, да штите једни друге, да помажу једни друге – да створе заједницу (организацију) православних држава, православне медије и друштвене мреже?

Сигуран сам да у српском народу постоји (и да ће их са новим генерацијама бити све више и више) довољно искрених православних верника или хришћана, поштених и одговорних људи који могу да победе „сујету света“, довољно оних који су склони дубокој медитацији и одлучни у акцији. Они ће се сабрати у име Христа (или из љубави према Богу), и због осећања љубави и одговорности према свом народу (у супротном, српског народа, можда, више неће бити, јер можда неће бити више времена да се сачека нека нова генерација, да постигне саборност, и поведе борбу за ослобођење). Ако постоји то „семе за племе“, борба тек почиње. Суштина је да у ту борбу, и против друштвеног (унутрашњег) зла (режима), и против страног (спољашњег) зла (окупатора, непријатеља), уђемо са чистим срцем или да је водимо носећи „благодат друштвене борбе за правду и истину Божју“.

Верујем да ће Србија добити нову владајућу елиту, и да она неће занемарити „благодатну борбу са својим злом“, док буде водила борбу и против унутрашњег и против спољашњег окупатора. Верујем да српски народ неће бити сам у тој борби – стизаће помоћ од браће и сестара из осталих словенских и православних народа, од антифашиста и алтерглобалиста из света, од пријатеља са Запада, од пријатеља са Истока. Пре свега, и изнад свега – помоћ ће стићи од Бога. Дакле, први корак српски народ мора да учини сам, па ће стићи и помоћ од савезника из света, од Бога. Српски народ мора да се покаје и изнедри нову елиту. Нова елита мора да поведе борбу за слободу, и да буде достојна. Уз помоћ Бога, и савезника у свету, Србија може да постане место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности; једно од уточишта у свету, за окупљање алтерглобалиста и антифашиста.

Закључак

Једина опозиција и алтернатива режиму који жели да „промени свест“ српском народу и одустане од борбе за Косово и Метохију да би увео Србију у ЕУ, може да буде она која је православна и верна Косовском завету, она која не продајесвоје (су)грађане као „јефтину радну снагу“, и жели савез са православном Русијом. Грађански део опозиције сада неће да подржи ни СПЦ, ни православни део опозиције, у борби за одбрану Косова и Метохије, зато што многи из „грађанског блока“ верују да је Србија „много мала“ и да нема снаге за такву борбу, и да би они са доласком православаца или русофила на власт, изгубили многа уставом гарантована права (и Србију би вратили у време санкција). Већина православних Срба јесте за одбрану КиМ, али, не жели да одузима ничија уставом гарантована права. Грађански део опозиције није озбиљна претња по режим и не може да буде алтернатива систему. Алтернативу може да понуди само православни део опозиције, који једини пружа озбиљан отпор режиму, највише по питању решавања статуса Косова и Метохије.

Један део српског народа, и већину грађана Србије који нису српског порекла, Косовски завет ништа не обавезује. То не значи да су сви они издајници, или да су против решења статуса КиМ у складу са Уставом и интересима Србије, него да неки нису спремни да се жртвују или да се озбиљно баве тим проблемом. Решење мора да пронађе православни део опозиције. Ако је циљ православних Срба да слободна Србија постане место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности, грађански део опозиције можда неће да се укључи у борбу за КиМ, али, можда неће ни да пружа отпор тој борби и можда ће да поштује оне који се боре за КиМ. Ако православни могу да омогуће и добар живот и да КиМ буде део Србије, верујем да би то и неправославни прихватили, и да би водили неке друге борбе за бољи живот и за своју државу (у спорту, култури, уметности, економији, науци…), од којих би и православни (цела држава), имали користи. Ко није против нас, са нама је (Мк. 9; 40). Ако је циљ православних Срба да слободна Србија постане и држава српског народа и место окупљања алтерглобалиста и антифашиста из света, онда Запад неће моћи тако лако да уведе санкције и казни Србију, зато што Србија више не жели да буде део „новог светског поретка“ (ЕУ и Нато). Још теже би владајућа елита Запада нашла разлог, и подршку домаће јавности и међународне заједнице, да бомбардује хришћанску и демократску Србију, односно, европску државу у којој постоји владавина права, слобода говора и слободно тржиште, државу коју воле и посећују угледни људи из света.

Питање статуса КиМ не може се решити, ако се не реши питање статуса Србије, односно, промене система и новог државног и друштвеног уређења целе Србије. До тога се може доћи једино кроз саборност, и друштвени консензус, што подразумева чињење одређених компромиса. Због тога је потребно развијати културу дијалога и правну свест.

Окупатор и режим желе да се питање статуса КиМ реши што пре, на штету Србије. Остало је мало времена да се православни, родољубиви и/или русофилски део опозиције окупи и организује, и да осмисли конкретан план за смену режима (мирним путем, што је више могуће) и промену система (и како водити дијалог са неправославнима и еврофилима), уз успостављање владавине права и доношење стратегије за развој привреде, да укључи што више наше људе из расејања и да нађе савезнике и лобисте у свету.

Никола Варагић, Стање ствари