Ако икад умре, Александар Вучић ће тестаментом оставити Српску напредну странку у наслеђе самом себи. Топаловићи су се изненадили кад су схватили да је покојни Пантелија крме, напредњаци то о свом родоначелнику мисле у цвату његовог тужног живота. Условљен патолошком потребом да манипулише људима, Вучић не штеди ни најближе сараднике. И њих лаже и вара, као што ради са целом Србијом, тврдси уредник Магазина Таблоид Предраг Попович, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и Вучићев сарадник и пријатељ
Највеће жртве последње његове сплетке су Зоран Радојичић и Горан Весић, које је поставио на водећа места у београдској власти. Иако на први поглед изгледа да би требало да буду срећни због указаног поверења, нови градоначелник и његов заменик огорчени су начином на који се Вучић поиграо њиховим амбицијама.
Радојичићу је, кад га је врбовао за носиоца листе на градским изборима, обећао место министра здравља. Искусни лекар, који је углед стекао као генерални директор Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, пристао је да свој ауторитет трампи за министарску функцију. Основни мотив му је био, бар је тако причао пријатељима и познаницима, да направи још једну дечју клинику. На позицији градоначелника о томе ће морати да машта док гради фонтане, диже јарболе и новогодишње јелке.
По устаљеном обичају, Вучић му је подгревао наду до последњег часа. Уз лична уверавања, преко својих и осталих медија пласирао је најаву смене актуелног министра здравља Златибора Лончара. Постојали су озбиљни политички, професионални и лични разлози за такав потез. Лончар је српско здравство завио у црну, под његовом управом око хиљаду лекара годишње побегне у иностранство, стање у болницама је очајно, а такви су и пацијенти, препуштени на милост и немилост судбине.
Уместо ресорних, Лончар је решавао личне финансијске проблеме. Монтирао је тендер за набавку опреме за Клинички центар у Нишу, вредан више од 18 милиона евра. Исто је урадио и приликом куповине лажног сајбер ножа, плаћеног 8 милиона евра, као и склапањем уговора с фармацеутском кућом „Новартис”.
Вероватно ни Вучић не зна тачно колико се Лончар уградио у те послове, а ако зна, сигурно није задовољан делом који је добио. Смена у врху министарства здравља, макар привремено би амортизовала набујало незадовољство лекара, а и самог Вучића. Такође, размахала се и Златиборова супруга Весна Лончар, чија адвокатска канцеларија је постала заступник многих јавних предузећа и криминалаца најкрупнијег калибра. Ширење бизниса донело јој је огромну зараду, скоро исту колико има њен брат Горан Андрић, нотар који контролише Нови Београд, највећу и најуноснију српску општину.
Још 2014, у оквиру реконструкције своје прве владе, Вучић је намеравао да најури Лончара. Исто је, опет безуспешно, покушао 2016, као и прошле године, кад је место премијера препустио Ани Брнабић. То не значи да Лончар има „јака леђа”, већ да се у врху одржава захваљујући искуству, стеченом дугогодишњом сарадњом с људима с обе стране закона.
О његовој употребној вредности говори и анегдота из времена док је сарађивао с Душаном Спасојевићем, вођом земунског клана. У знак захвалности за извршење о више од 20 убистава, Спасојевић је 2002. године наградио Сретка Калинића, званог Звер. Купио му је стан у једном од новобеоградских блокова. Калинић је већ купио намештај и организовао усељење кад га је Спасојевић обавестио да од тога нема ништа, стан ће поклонити Златибору Лончару, у тим круговима познатом под надимцима Тиби и Доктор Смрт.
– Јебига, Среле, стрпи се, биће и за тебе, али сад ми је Тиби важнији – рекао је вођа Земунаца свом најревноснијем убици.
Калинић је касније осуђен на 30 година робије због учествовања у атентату на Зорана Ђинђића, а Доктор Смрт је постављен на место министра. То доказује да је важан Вучићу као некад Спасојевићу. Дакле, много више него Зоран Радојичић.
Лончар је поверење оправдао ваљањем у политичком блату. Опуштено и смирено, као некад Веска Божовића, на онај свет је испратио седам жртава хелихоптерске несреће, која му је покварила маркетиншку представу. Кад је требало да се Вучић брани од оптужби да је подмићивао новинаре, Лончар је прекршио лекарску заклетву и све законе о заштити приватности пацијената, јавно, на Телевизији Пинк, читајући здравственим картоном Александра Корница, бившег директора Курира. Због неисправних апарата за анестезију, лекари у краљевачкој Општој болници Студеница средином марта одбили су да врше операције и угрожавају животе болесника, а Лончар их је оптужио да су страни плаћеници, који штрајкују по налогу спољних непријатеља Вучића и Србије.
Уличарским речником, недостојним и чистача базена у Шилеровој, актуелни министар здравља недавно је извређао Родољуба Шабића, који је упозорио на незаконито прикупљање података преко апликације преко које грађани бирају лекаре. Чачанска Општа болница недавно је поднела кривичну пријаву Служби за високотехнолошки криминал Полицијске управе против НН лица због злоупотребе корисничког налога. У име гастроентеролога Сунчице Шкапине и одређених неуролога неко је пацијентима заказивао термине за прегледе кад су лекари одсутни или заузети другим обавезама. Пошто се такве непријатности праве искључиво лекарима који не подржавају СНС, у чачанској болници су уверени да је реч о флагрантној саботажи. Хакерским упадима иницира се незадовољство оболелих грађана радом политички неподобних лекара. Тешко је претпоставити да то неко ради на своју руку, без наређења или макар сагласности министра Лончара. Мало ко би пристао да обавља све те прљаве задатке, баш као што је било мало лекара који су се грлили јуче са Спасојевићем, данас с Вучићем.
Одлуку да га ипак неће поставити на Лончарево место, Радојичићу је саопштио лично Вучић. Замајавао га је причом о томе како је његов избор за градоначелника од изузетне важности за Српску напредну странку, да сви виде да нису преварени гласачи, већ да ће носилац изборне листе заиста преузети функцију. Уверавањем да с њим има дугорочне планове, Вучић је довео Радојичића пред свршен чин.
Успут, исто је урадио и Горану Весићу.
У последња три месеца, омиљеном бившем „жутом лопову” обећао је три различите функције, а није га поставио ни на једну. Прво је, кад је постало очигледно да Душан Вујовић напушта Владу, Вучић је рекао Весићу да се припреми за преузимање тог ресора. Данима су заједно правили планове и смишљали начине како да исцеде буџет, да би, кад је Вујовић поднео оставку, Вучић за његовог наследника поставио Синишу Малог, чувара породичног трезора. Весића је утешио обећањем да ће га поставити на место градоначелника Београда, нико није боље упућен у тај посао од њега, само он може да настави започете пројекте, бла-бла… Наравно, ни од тога није било ништа.
Као што је на овим страницама већ писано, Вучић се плаши Весића, зна да су сличног карактера, посвећени само себи и својим интересима. Иако цени Весићеву способност за сплеткарење и спремност да се брутално обрачунава са свима који му стану на пут, с нултом толеранцијом према конкурентима, Вучић никад није ни имао намеру да му препусти превелики утицај на градску власт. Као и у Радојичићевом случају, стару лаж затрпао је новим обећањима.
Ускоро, кад Горан Кнежевић више не буде могао да обавља дужност министра привреде, на његово место ће ускочити Весић. До тада би требало да Радојичића уведе у посао, да га упозна с људима и шемама. После ће с Вучићем управљати српском привредом. Без могућности избора, Весић није имао другог избора, него да с киселим осмехом пристане на улогу заменика градоначелника Београда.
Да чорба буде гушћа, у причу о реконкструкцији Владе, Вучић је удробио још неколико потенцијалних кандидата за министарске функције. Чим се медијски истроши спектакл са избором нових управника главног града, опет ће се завртети спекулације о томе ко ће бити смењен и ко ће добити које министарство. Нема везе што је досад сто пута искористио тај трик за скретање пажње јавности с реалних, суштинских проблема, Вучићу ће то опет послужити за куповину времена.
У тој лепршавој летњој теми за разбрибригу очајних грађана истакнуто место има Маја Гојковић, која већ слави прелазак на функцију министра културе и информисања. Вучић јој је обећао, она се радује. А, мора се признати, заслужила је то министарство. Данас, под напредњачком тортуром, култура и информисање заиста личе на Гојковићку. Тешко су болесни, корумпирани и безначајни.
Њеним доласком на чело тог ресора одржао би се континуитет лудила. Вучић је прво изабрао Ивана Тасовца, који је тврдио да се офарбао у плаво зато што је хтео да изгледа као Памела Андерсон, америчка глумица позната по порно скандалима. После њега, изабрао је Владана Вукосављевића, познатог по незабележеној безначајности.
У односу на њих, Гојковићка има гигантске предиспозиције за вођење министарства културе и информисања. Има врхунске референце. Објавила је две књиге: „Прва дама опозиције” и „Лавиринт правде”, обе у издању Српске радикалне странке. Поред тога, истакла се и као рецензент неколико књига Војислава Шешеља, међу којима су „Ђаволов шегрт злочиначки римски папа Јован Павле Други”, „Паклени планови Запада”, „Жигосање досманлијског бешчашћа”, „Српски четнички покрет”, „Феноменологија балканског деспотизма”, па и „Континуитет радикалске доследности”, који је она у пракси доказала прелетањем у сваку владајућу странку или коалицију уназад петнаестак година. Гојковићка не крије да су књиге њена страст. Одолева, каже, 21. веку, па их и даље купује и чита.
Разуме се Маја и у новинарство. Још као мала, хтела је да буде новинар. Деведесетих година, иако је била заменик председника СРС-а, тврдила је да би, да је новинар, радила искључиво у независним медијима. Зачудо, то можда није лагала, пошто је у то време писала колумну за новосадски Свет. Нарочиту пажњу је привукла серијом отворених писама Мири Марковић, али и најпримитивнојим саморекламерством, достојним Вучићевих менталних обољења.
Пуна комплекса, психичких и физичких, засмејавала је читаоце патолошком потребом да доказује значај породичног педигреа. Без стида, тврдила је да је праунука Драгише Васића, предратног адвоката, новинара, есејисте, академика и политичара, који је убијен у Старој Градишки непосредно пред крај Другог светског рата. Насупрот милион пута поновљеној Мајиној тврдњи да је Васићева праунука, стоји само један реченица његове праве ћерке Тање Васић-Јанићијевић, која је рекла: „Ја никада нисам ни чула ни видела ту младу особу и њене родитеље”.
Незаинтересована за чињенице, Маја се у истом романсираном стилу китила и другу породичну линију. У налету надахнућа, истицала је да је и Баба Вишња, мајка књаза Милоша, била пореклом од Гојковића. Да би нагласила традиционалну политичку подобност, тврдила је да је њен деда Добривоје Гојковић био секретар ратног штаба ђенерала Драже Михаиловића. Ако је то тачно, онда заиста чуди да је ђенерал за секретара узео обичног шустера. Што год био, деда шустер је имао сина Миту, Мајиног оца, новосадског адвоката, специјализованог за спорове око одштете у саобраћајним удесима и другим несрећама, због чега је с поносом носио надимак Мита Штета. Мама Савка јој је, причала је, била председник Кола српских сестара Епархије бачке.
Захваљујући таквом пореклу, без обзира да ли је стварно или измишљено, Маја је сваким текстом доказивала статус незваничне великосрпске војвоткиње. Одлучно је заступала радикалске ставове да су „границе Србије договорене Лондонским споразумом 1915 и иду дуж линије Карловац-Огулин-Карлобаг-Вировитица” и да „Босна мора да постане средиште Србије”.
– Рат ће трајати док хрватско врховништво не увиди да у овим крајевима, где живе Срби, нема шта да тражи. Без обзира на жртве, морамо да победимо у овом рату, нема цене која нам је превисока – изјавила је 1991. у интервјуу за бечки Профил.
Да би доказала колико је опасна, представљала се као „српска Гудру Нестлин”. Мукица, није знала да тачно транскрибује име Гудрун Еслин (Гудрун Есслин), оснивача једне од фракција терористичке организације Црвене армије.
Кад је власт Социјалистичке партије Србије увела блокаду на Дрини, Маја је обећала да ће прећи мост на Дрини, „па, нека Милошевићева милиција пуца прво у мене”. Без стида, крајњом патетиком, освајала је симпатије тврдих националиста. Показивала је Рубикову коцку, коју јој је, наводно, поклонио њен „чувар на фронту”.
– Дао ми је коцку, отишао на прву линију и погинуо. Зато ту коцку чувам као успомену на жртву тог храброг витеза – рекла је Гојковићка.
Таквим изјавама привукла је само Аркана.
– Увек се љубим са Жељком Ражнатовићем кад год се сретнемо. Поштујем то што се он борио у РС и РСК и он је заиста српски јунак. Ишла сам у Скупштину да га заврбујем у нашу странку, међутим, он ми се насмејао и рекао да сам једна паметна и шармантна жена и да би требало да будем председник Југославије или министар војске, али приступницу за СРС није потписао. Ако будем чешће одлазила у Скупштину, можда ће се поколебати – тврдила је Гојковићка, иако је Војислав Шешељ био у жестоком сукобу с Арканом, коме је јавно обећавао да ће га ликвидирати.
Јуначким изјавама и статусом заменика председника Српске радикалне странке, привукла је пажњу мушке публике, бар оног дела с нижим вредносним стандардима. Да би употпунила фам фатале имиџ, детаљно је описала како треба да изгледа срећник који би имао шансе да освоји њено срце:
– Идеалан мушкарац је Србин. Мудар као Свети Сава, надахнут, леп и отмен као деспот Стефан Лазаревић, спреман на жртву за српство као Милош Обилић, храбар као капетан Гавриловић… Он остаје на бранику свог народа макар и потпуно сам, а против читавог света. Срећна сам што знам да то није само идеал већ и стварност. Постоји оно што се зове отпадом српског народа, али постоје и нови витезови, достојни наследници и потомци славне традиције. Спољни знак њиховог препознавања је и маскирна униформа добровољца, кокарда са двоглавим орлом и оцилима вечне ватре српске племенитости.
Уместо добровољца с кокардом, удала се за новосадског уметника Игора Влаисављевића. Није штедела похвале на рачун изабраника: „Он је сликар, врло талентован. Моја сушта супротност. Уз то, врло је толерантан, што се и мора поред овакве жене.” Доводила је новинаре у свој стан у новосадској улици Мике Антића, показивала икону Светог Ђорђа, немачка издања Вога и скупоцени бидермајер намештај, али није имала ниједну слику свог супруга.
И пре него што јој се брак распао, у медијима није скривала да у њеном срцу места има само за једног мушкарца, војводу Воју. Приврженост, настала још 1991. у Јагодњаку, кад је Шешељ узбуњивао српско становништво у Барањи, потрајала је до 2006. године, док се није открила корупционашка афера с изградњом нове аутобуске станице. Новосадска градоначелница Гојковићка и Игор Мировић, тада на функцији директора Завода за изградњу града, прихватили су пројекат Илије Девића, власника АТП Војводина, помогли му да направи велелепни објекат, али нису издали решење за преусмеравање саобраћаја. Посао је пропао, инвеститор такође. У аферу се умешао и Александар Вучић. С намером да компромитује Гојковићку и Мировића, тврдио је Шешељу, тада хашком узнику, да су узели шест милиона евра мита и да су за последње решење тражили још један милион. Шешеља није занимала судбина несрећног Девића, него некоректна подела плена. Сматрајући да је закинут, надурио се на Мају. Она је то лако поднела, као и Девићеве тужбе. Тек у пролеће 2013. претрнула је од страха, кад је Европска унија као услов за покретање процеса придруживања, од Србије тражила да реши 24 спорне приватизације, међу којима је и АТП Војводина.
У параноји, свесна опасности да заглави затвор и да јој се, што би теже поднела, одузме имовина, Гојковићка је почела да распродаје све што је награбила; станове, намештај, слике. Опасност је прошла, за пристојну надокнаду Вучић јој је помогао да њено име нестане из случаја. Остали су јој само тикови. Сад трепће 48 пута у секунду, као и сви који виде списак од два њена стана и 17 станова, кућа, винограда и земљишта, који се воде на име њене маме Савке.
Корумпирана, у сталном страху од извлачења бројних тужби из судских фиока, Маја Гојковић је пристала на лојалност Вучићу. Што не би? Сличан се сличном радује.
– Ја сам у хороскопу близанац. Значи, у старту нас има две у једној жени. Е, али ја сам близанац и у подзнаку. Има нас четири. Често смо у свађи једна с другом – на научни начин доказивала је да није нормална.
Вучићу такви докази нису потребни, на њему се види у каквом је стању. Иако нема никаквих препрека да Гојковићки испуни жељу и постави је на чело министарства културе и информисања, његово „да” истовремено значи „можда” или „не”. У то су се уверили Радојичић и Весић, а могуће је да то на свом примеру науче Богдан Обрадовић, Ненад Боровчанин или Славко Гак, који претендују на функцију министра спорта уместо одлазећег Вање Удовичића.
У кардовској комбинаторици Вучић ужива, поиграва се с туђим судбинама, презентује неприкосновен ауторитет и одлаже суочавање с правим проблемима. Сва решења – од Ане Брнабић до Зорана Радојичића – откривају његову стратегију, која се заснива на одржавању апсолутне контроле Српске напредне странке. Све страначке активности врше функционери, чланови и симпатизери, али после избора они нестају са сцене и уступају највиша места тзв. нестраначким личностима. Није тачно да у СНС нема баш ниједног човека који би могао да испуњава обавезе премијера. Напротив, већина њих могли би подједнако уверљиво да, као Брнабићка, глуме фикус. Међутим, кад би на место председника владе био изабран неко из СНС-а, рецимо, Зорана Михајловић или Небојша Стефановић, бирачи би могли да их препознају као легитимног наследника актуелног вође. Пантелија Вучић то не дозвољава, нарочито не у време изазова који стижу, а на које он нема прави одговор.
Од незадовољства најближих сарадника, којима немилосрдно манипулише, Вучића много више брине талас грађанских протеста. После серије радничких штрајкова широм Србије организован је општи протест због поскупљења горива. Ето муке за диктатора. Акција је, наводно, кренула спонтано, али с конкретним начином исказивања револта и то у двадесетак градова. Чак ни Вучић не може да се успешно бори против непријатеља кога не види, зато му је остало само да вређа грађане које пљачка, називајући их лудацима који изазивају саобраћајне удесе.
Ко данас протестује због горива, сутра ће урадити исто због повећања цене неке друге робе, а онда ће се то претворити у лавину која не може да се заустави. У таквим околностима, напредњачком клану прети опасност да енергију преварених и покрадених грађана каналише нека нова, некомпромитована политичка снага. Отуд и паника с којом је Вучић закукао да му ЦИА припрема свргавање. Слуђен, није ни схватио да таквим лажима само охрабрује своје жртве, које вапе за било чијом подршком отпору диктатури.
С тим бригама на нејаким плећима, Вучићу је свеједно ко ће бити на којој министарској функцији. Кад дође време за пад, покушаће да их све повуче са собом на дно. Неки су пристали да се вежу за њега, али све више је оних који, као Аксентије Топаловић, за свог Пантелију кажу „деда, деда, баш си крме”.
Предраг Поповић, Таблоид
