Одвратни осећај да сам остао без свог родног града, а да се из њега још нисам ни иселио, на почетку лета, 2018. достиже свој нови врхунац. Томе београдско лето служи – да се мало саберемо, да се мало испечемо, да се мало скувамо, да мало самујемо, да мало тихујемо, да се мало одморимо и саберемо, пред наставак живота у граду ужаса, када дође септембар.
Најлепши период у Београду управо је почео! Најлепши београдски дани крећу са завршетком школске године и трајаће све до краја августа.! То је период када на београдским улицама има најмање људи. Само још у топлим летњим данима и пустим врелим ноћима, на кратко, између два прескакања срца, може да се осети некадашња величина овог говнета од града. Само током наранџастог и црвеног аларма може да се осети дух времена када га нису насељавали искључиво кретени.
Отишао је последњи воз за Бар са железничке станице која ће то бити још само десет дана. Сви су плакали. Мислили су, изгледа, да ће победници београдских избора рећи како су се само зезали. Нису се зезали. Железничка станица ће постати музеј Немањића, са окретницом за аутобусе ка Сремчици и Умки здесна и грозоморном коцкастом палатом главне поште слева, која ће, ако следимо интелигенцију градских власти, ускоро постати музеј Хиландара. Железничка станица отишла је у ветар. Њену улогу преузеће четири до скора претпоследње београдске станице.
Станична зграда станице у Топчидеру, са које ће одлазити и у коју ће долазити међународни возови, величине је једнособног стана, налази се у сред шуме, одакле вози само трамвај, и то у Раковицу, а приступне саобраћајнице су углавном закрчене, пошто имају само једну траку по смеру. За разлику од ове станице, станица Прокоп и не поседује станичну зграду, као ни ваљан начин да путници из рупе у којој су се управо нашли дођу до центра града за мање од четрдесет пет минута. Кад сам прочитао да је у игри и Дунав-станица, помислио сам да ме неко зајебава, а станица у Земуну и није у Београду, већ у Земуну.
Леш железничке станице и даље лежи на дну Београда, имате још мало времена да одете до покојника и поздравите се с њим. А на путу до тамо, велика је вероватноћа да ћете се негде саплести о људски леш. Да ли ће то бити тело самоубице који је скочио с неког од београдских солитера или мостова, жене убијене током мале домаће препирке, човека с високим притиском ког су усмртили београдске временске прилике, ракија и ћевапи или неког од београдских кримоса, који тренутно бивају убијани стопом од два недељно, није толико битно. Битно је да знате да Београд није град живота, већ град смрти.
Ако вам затреба здравствена заштита, често се више исплати да се убијете, него да заглавите у некој од београдских болница. Пусте, оронуле зграде, без медицинског особља, са пацијентима натрпаним у мале, прљаве собе, остављеним да сами штелују канале на телевизору, док једу ужеглу болничку мусаку, пуну воде. Чак и ако сте отишли неком у посету, београдска болница ће вас нежно додирнути својим прстима смрти, па ћете, када напокон утекнете одатле, неколико наредних минута волети читав свој живот, и Вучића, и Београд на води.
Београд има канализацију која се слива у сред града, тако да кад дуне са истока, мирис гована обавије добар део града. То је то. Савршени склад мириса и осећаја који ти даје живот у Београду. Можеш да се завараваш да је живот леп, можеш пробати себе да частиш одласком на концерт, у позориште, на изложбу, али тај смрад гована који ће те дочекати кад изађеш на улицу, подсетиће те где се заправо налазиш. Има још београдских смрадова, попут смрада лешева, који доноси ветар што дува преко неког од београдских гробља, или смрада стајског ђубрива, који нам стиже из Војводине, па све до смрада спаљеног ђубрета, који долази са депоније у Винчи. У данима без ветра, ту су дани пуни смога, када смрад издувних гасова дави Београђане. Према мерењима, у неким деловима града људи не би смели да бораве дуже од десет минута.
Ипак, оно најгоре у Београду су људи. Нема везе да ли смо у њему рођени или смо у њега дошли, сви смо говна. Надркани и нервозни очајници као већина и преверантски огавни смрадови као владајућа мањина. И туристи, на које и једни и други троше последње резерве осмеха, пре свега ни би ли своју срамоту сакрили од странаца. Београђани ће се радо са вама потући у пуном аутобусу, одгришће вам уво у реду за паркинг, свакаквих клетви ћете са наслушати од београдских баба на улазу у самопослугу, дивљи таксисти ће да вас краду, а ако се побуните, гурнуће вам цев пиштоља у уста, београдски пандури ће вас претресати без налога, а београдски малолетници ће вас бости ножевима.
Одвратни осећај да сам остао без свог родног града, а да се из њега још нисам ни иселио, на почетку лета, 2018. достиже свој нови врхунац. Томе београдско лето служи – да се мало испечемо, да се мало скувамо, да мало самујемо, да мало тихујемо, да се мало одморимо и саберемо, пред наставак живота у граду ужаса, када дође септембар.
Прекратко ће бити ово лето.
Марко Видојковић
6yka.com
Београд чини његов дух. То је дух слободе, шмека, културе, традиције и ерудиције. Он није видљив онима на ниским фреквенцијама мржње као ни онима са шест гладних дедова у пореклу који су дошли овамо да грабе јер ето, нестаће. Жао ми је што писац кога иначе волим није учинио минималан напор да продре мало дубље од примитивизма гомиле на површини коју толико презире.
RODJENA SAM beogradjanka malo je reci da ga volim ja ga obozavam i sve ljude dobre volje i pristojne koji dodju njega podtujem ali duboko i jako me je povredila cela ova prica oko Glavne zeleznickr stanice strasno!
Autor članka je stoposto u pravu za dojam koji danas pruža naš Beograd, naš glavni grad,
centar davnašnjih legendarnih zbivanja,centar legendi od postanja vinčanske civilizacije.
Ali u zadnjih par stotina godina Beograd je i ishodište društvenog taloga,primitivizma i životinjskog
načina borbe za opstanak bez obzira na etiku i moral. Društveni talog nije jučerašnja pojava,
već datira još iz turskih vremena.
Ali nije to način da kažem da su Turci krivi – krivi su Srbi koji su iz ko zna kojih razloga
izrasli samoniklo, bez uticaja Familije i Svetosavlja, bez uticaja znanja naše istorije,kroz
pisane ili epske usmene izvore. Tako iznikli Srbi bili su sposobni da omalovaže jednu očiglednu
veličinu po imenu Nikola Tesla, ili Miloš Milojević, da zanemare epske napore ratnih veterana
iz Balkanskih ratova i prvog Sv.rata, da sve rezultate tih epskih junaka svale u masonski koš
sumnjivih i antisrpskih masonskih ideja. I dok su heroji tih ratova i njihovi potomci bili
omalovaženii, ostavljeni da jedva ostaju živi u zemlji kojoj su sve dali, prodani (ili izgubljeni) Srbi
uvažavaju i raznim povlasticama česte dojučerašmje svoje ratne istrebitelje i neprijatelje u svakom
pogledu. Zatim se priključuju antisrpskom pokretu Komunista i svirepim zločinstvima ,tako skoro
postižu da istrebe i dokrajiče svakog iole mislećeg Srbina. Ovce od preostalog naroda koji je bio
za uzor – bleje u istu trubu sa komunistima i to traje i dan danas. Iz takvog miljea ponikla je vlast
u srpskim zemljama, da bi svojim aktivnostima uništila sve što je srpsko uz svesrdnu vrlo
aktivnu pomoći SADAŠNJIH DRUGOSRBIJANACA. Vlast u Srpskoj državi je
neodgovorna i po svojim rezulatatima antisrpska, ali nema nikoga u opoziciji koji bi bar po nečemeu
bio bolji od današnjih vlasti – kada bi se popeo na nivo vlasti. To je tragedija Srpskog naroda. Ima
još tu i tamo ponekog Srbina na području ekonomije i istorije, te zatim u sagledavanju realne
stvarnosti među Srbima, ali njihov broj je malen i vrlo malo su prisutni u svakodnevnom životu
prosječnog Srbina koji ne pripada podržavaocima političkog miljea,. Pored toga “demokratski sistem”
dolaska na pozicije vlasti – dobro je osmišljen da spriječi svakog da može uzet učeššća u kreiranju
bilo čega što od moćnika na planeti i njihovih vazala u državi nije dozvoljeno.
Uglavnom ovo su uzroci, a kroz protok vremena i posledice kao naša realnost danas.
Beograd je veliki grad. Ima mnogobrojno stanovništvo. A iz mnoštva u bilo čemu ima otpada.
Zašto se stvara otpad od relativno dobre mase – mnogi su razlozi. Jedan od njih je negativa koja
dolazi zbog neplanskog,haotičnog,širenja grada i povećanja stanovništva. Zbog nerazumnog proizvoljnog
povećanja stanovništva, masa ljudi ne može pronaći posao da bi ostvarili zaradu za održavanje
pristojnog nivoa življenja. Tako se stvara gradska sirotinja koja u borbi za preživljaavanje ne može
voditi računa o svom istorijskom nasleđu, o etici i moralu. Nažalost i oni koji se bogate pate od istog
sindroma, ali sa motivacijom za što veći profit. Srednja klasa nestaje ili je indoktrinirana i ne vidi stvarnost.
Ja sam bio mišljenja da gradove treba podvrći mogućnostima opstajanja na nivou pristojnog življenja
gradskih stanovnika. Trebalo je ograničiti prirast stanovništva i broj raspoloživih stanova tako da iz
svakog stana maksimalo 2 osobe mogu sigurno biti zaposlene. Kad bi se takav nivo postigao – trebalo
je zaustaviti daljnu stanbenu izgradnju i daljnji priliv stanovništva, planirati izgradnju drugog gradskog
centra na desetine i desetine kolometara dalje od već popunjenog graskog centra. Prostor izmedju gradskih
centara trebao je biti planiran za industriju i poljoprivredu.
To bi bio plan i mislim razumno ponašanje i planiranje.
A što vidimo danas, eto u Beogradu ai drugde je slično. Vidimo praznoglave nosioce vlasti od najnižeg
do najvišeg nivoa kako se ponose sa “hiljadama kranova u svrhu građevinarstva” sa ” Kulama nebu,
pod oblake itd…mislim da je u toku ovih misli lako ići dalje u nabrajanju što nije dobro i što bi bilo
dobro.U nekim ranijim komentarima pisao sam još o nekim idejama ali moje komentare redakcija
redovno sklanja par sati nakon što su napisani. Ja molim Boga i ono malo entuzijasta iz ekonomije,
Istorije i politikologije da nam pomognu, ne meni ili nama sada, već ovima mlađima od 15 godina i
nerodjenim potomcima, jer sada je kritično doba po mnogo čemu (Da ne dužim priču), jer nam
preti nestajanje države Srba,nestajanje Srpske Istorije i nestajanje Imena Srbi.
Pogledajte kako “UMNI” pregaoci hoće da nam oduzmu jezik omalovažavajući Vuka i druge pregaoce
u oblikovanju našeg najmilozvučnijeg,najuređenijeg i nebeskog jezika, i da nas vrate na
straro-ruski-slovensko crkveni jezik (Kojeg su od ruskih kaluđera prihvatili naši kaluđeri na Sv.Gori i
dalje preko manastira širili preko crkvenih knjiga), a da ovaj jezik proglase HRVATSKIM I MONTENEGRINSKIM JEZIKOM.
Bog bi nam pomogao ali neće zbog zlog učinka onih Srba koje sam opisao kao negativne i zbog
onih Srba koji su se odrekli Srpstva u prošlosti (Hazari,Hrvati,Makedonci,Bošnjaci,Monenegrini,
Komunisti).
Hazari,kao bivši Srbi, zbog profita napustiše braću Srbe, zaboraviše ko su poreklom, a danas su ti
Hazari-bivši Srbi- najveće zlo na planeti.Niko im ne može stati na put zla koje čine najsofisticiranijim
metodama svim narodima na kugli Zemaljskoj. Kako da onda Bog pomogne Srbima koji nose to ime
danas – ali ga nose bez ponosa i dostojanstva što je nephodno potrebno da se to ime nosi.
Београђани су сами криви, нажалост. Остављена им је, као и свима, варалица у виду друштвене мреже, да се ту “празне” уместо на улици, пиштаљком, шерпом, лонцем..
Ispred skupstine Nikola Aleksic presednik Ekoloskog pokreta Novoga Sada strajkuje gladju i zedju, sa zahtevom da vojska i policija pohapse krsioce Ustava …
Pridruzimo mu se ! Ovo je trenutak…. A posle posle ce Beograd biti svetliji…