Шизофрени председник Србије кренуо је Ердогановим путем: Вучићево време смрти

Александар Вучић је завршио припреме за коначни обрачун са Србима. У незванични ратни штаб укључио је људе од поверења: Николу Селаковића, Небојшу Стефановића, Братислава Гашића, Владимира Ребића, Александра Вулина, Дарка Глишића, Горана Весића и, наравно, брата Андреја. Сви су добили конкретна задужења и план акције која за циљ има дефинитивно затирање опозиције и спречавање отпора незадовољних грађана.

– Хтели су Ердогана, добиће га – рекао је Вучић, најављујући примену „турског сценарија”.

Према том сценарију, Вучићев ратни штаб организоваће протесте лажне опозиције, на којима ће провокатори изазвати сукобе, који ће послужити као изговор за медијску, полицијску и судску хајку на све противнике режима. Улична линчовања, масовна хапшења и драконске судске казне режим ће оправдавати потребом да се „сачува мир и стабилност Србије и целог региона”, а медијском кампањом застрашиће се сви који више верују својим очима него Вучићевим лажима.

По узору на Реџепа Таипа Ердогана, који је такву акцију спровео средином јула 2016. године, и Вучић намерава да прљав посао обави преко лета. Сулуду авантуру је почео прављењем листе за одстрел. На јунској седници Савета за националну безбедност презентовао је списак 500 лица, како је наведено, „за које постоји основана сумња да угрожавају уставни поредак”.

Злоупотребом информација МУП-а и БИА, супротно свим законима и прописима, Вучић је таргетовао појединце које доживљава као претњу. Поред лидера неколико опозиционих странака, локалних покрета и невладиних организација, адвоката, уметника, неподобних интелектуалаца, на листи су најбројнији новинари. Оперативци БИА већ су применили посебне мере тајног прикупљања података за стотинак сумњивих лица. Пошто се у тој групи налазе углавном финансијери разних политичких организација, како би могла легално да врши увид у њихове новчане трансакције, БИА према њима поступа по правилу службе, уз судски налог. Сви остали изложени су незаконитом праћењу и прислушкивању. Као и раније, део прикупљених информација искористиће за претње, уцене и њихову медијску сатанизацију.

Списак је саставио лично Вучић. На њега је ставио све политичке, пословне и личне противнике. Против неколико њих већ је предузео одређене кораке. Први удар је усмерен према дежурним кривцима, његовим бившим сарадницима Вилибалду Ерићу и Ђорђу Вишекруни. Иако немају никакав политички утицај, нервирају га објавама на друштвеним мрежама, а њему је то довољно да крене у бруталан осветнички поход. Истог дана, у свим медијима под својом контролом, Вучић је пласирао увредљив текст против Вишекруне, у коме му се руга називајући га лидером опозиције и самопроглашеним министром спољних послова, а истовремено га оптужује да позива на његово убиство.

Вишекруна још има среће, далеко је, у Холандији. За разлику од њега, Ерић је у Београду, доступан Вучићевим криминалцима. Уместо да га провлачи кроз медијско блато, опоменуо га је на жешћи начин.

– Испред моје куће неко је испалио цео шаржер из револвера. Припадник ескадрона смрти је закуцао на моју капију. Пуцали су на моју кућу у знак опомене да пуно причам. Кад сам их опомињао да не раде криминал, они су се правили невини. Сад потежу оружје! Хвала Вучићу! Дошло време да и ја кренем у рај. То ме радује, нећу више гледати твоје злочине и издају народа. Хвала ти на тој милости, мали јадни човече. Немој с леђа! – написао је Ерић 18. јуна.

Наравно да ће с леђа, тако су обарани и претходни његови противници. Вучић је, у време свог првог боравка на власти, предводио хајку на Славка Ћурувију, власника Дневног телеграфа, која је завршена са 17 метака у леђима и једним, за оверу, у око. Оливер Ивановић, лидер опозиционе Грађанске иницијативе Србија-Демократија-Правда, у јануару је убијен са шест метака у леђа. Крвави траг који га повезује са Ћурувијом, Вучић је прикрио монтираном истрагом, оптужницом и судским поступком који је осуђен на пропаст. С Ивановићем то иде теже, гроб је свеж, а много је сведока, доказа и индиција.

Управо због тог случаја Вучић је у врх црне листе ставио Сашу Мирковића, лидера покрета Цела Србија и продуцента емисије „Рикошет”. С редитељем Гораном Марковићем и групом новинара, Мирковић се од почетка јуна налази на Косову и Метохији где снима документарну серију „Ко је убио Оливера Ивановића”. Засад је снимљено педесетак сати разговора са представницима косовске власти, полиције и тужилаштва, страним дипломатама, локалним албанским и српским политичарима и новинарима, Ивановићевим сарадницима, пријатељима и члановима породице. Мирковић је нека од прикупљених сазнања објавио у саопштењима продукције „Рикошета”.

– Српски политичари, који су на власти у Северној Митровици, држе се омерте, па не желе и не смеју да говоре о убиству Оливера Ивановића. Зна се и да су неки од њих утицали на истрагу, прикривали и уништавали доказе, што је довело до тога да ни пет месеци после атентата није подигнута оптужница. Ипак, на Косову има много Албанаца и Срба који желе да се реши тај случај.

На основу информација које смо добили од њих, формулисали смо одређена питања на која би требало да одговоре појединци из српске власти и медија. Захтеве за разговор послали смо Александру Вучићу, Ивици Дачићу, Расиму Љајићу… За истрагу би било значајно да, рецимо, Марко Ђурић објасни по чијем налогу је претио Ивановићу и какву улогу су у томе имали Горан Ракић, Милан Радојичић и Вучићев „поштар” и батинаш Зоран Милојевић Зеља. Дошли смо до шокантног сазнања да је неколико режимских новинара боравило на Косову непосредно пред атентата. У једној кући надомак Лепосавића у децембру су боравили Жељко Митровић, власник Пинка, и Драган Ј. Вучићевић, власник и главни уредник Информера. Тамо су имали састанак с неколико функционера Српске листе и једним оперативцем из Извршног одбора Српске напредне странке. Према информацијама којима располажемо, тема састанка је била припрема медијског простора уколико се „нешто” деси Ивановићу, односно, како је Митровић изговорио „припрема кризног саопштавања за јавност”.

Уреднички колегијум „Рикошета” јавно је поставио питање Митровићу и Вучићевићу како су знали да ће се „нешто” десити Ивановићу. Да ли је Митровић због тога послао телевизијску екипу у Косовску Митровицу на дан убиства? Зна се да је Младен Мијатовић с места злочина извештавао само 15 минута после атентата. Том приликом, Мијатовић је рекао да је Ивановић убијен из „тетејца”, а полиција је нашла „дугу деветку”, коју је послала у Немачку, на балистичко вештачење. Митровић и Вучићевић одбили су да говоре за нашу емисију – рекао је Саша Мирковић за Магазин Таблоид.

Он је позвао и Ивановићеву удовицу Милену да пред камерама одговори на неколико питања.

– Одмах после атентата, Милена је рекла да зна „ко је убио Оливера”. На кога је мислила? Кога сматра одговорним? Зашто пет месеци ћути? Какав је њен однос с Марком Ђурићем, шефом владине Канцеларије за Косово и Метохију? За истрагу би било важно да објасни и колико пута је и којим поводом, у време док је Оливер био у затвору, долазила у Београду, код тадашњег премијера Вучића. О чему су разговарали и шта су радили? Да ли је за ћутање недавно награђена запослењем у кабинету Ане Брнабић? То је само део тема које ће бити обрађене у серији „Ко је убио Оливера Ивановића” – каже Мирковић, доказујући да је заслужио ласкаво прво место на Вучићевој листи за одстрел.

Истог дана кад је убијен Ивановић, Вучић је пред најближим сарадницима одржао драматичан говор у коме је тврдио да су то организовали и извршили агенти ЦИА како би оптужили њега, као некад Слободана Милошевића за убиство Ивана Стамболића. Исти монолог поновио је кад је јавност сазнала да је нестао новинар Стефан Цветковић, коме је претила судбина Ћурувије. На срећу, тај епилог је избегнут.

Чим је објављена вест да је нестао новинар који је истраживао убиство Оливера Ивановића, сумња је пала на Вучића. Већина опозиционара и Цветковићевих колега одмах су упрли прстом према владару, а то уверење су делили и режимски медији, који су игнорисали случај. Управо избегавањем те теме доказали су оправданост сумње да су отмицу извршили криминалци блиски властима.

Вучић не може да побегне од тог усуда, којим је медијски тетовиран још кад је био министар Милошевићевог информисања. Агресиван и примитиван, уживао је у прогону Ћурувије. Иако су власника Дневног телеграфа многи властодршци из црно-црвене коалиције желели да виде закопаног на Новом гробљу, само Вучић му је јавно претио. Прошло је много времена, али он се није опаметио. Опет је јавно претио и Цветковићу, засипајући га увредама на својим конференцијама за медије. На крају, све се добро завршило. Вучић је скинуо маску и овим случајем показао право лице, а новинар је преживео. Вероватно га је, из гроба, спасао Ћурувија. Да није те паралеле, ко зна шта би било…

Смрт и Вучић, то су стари другари, већ дуго иду руку под руку. Нераскидиво партнерство траје и данас. Вучић то и не крије. Не може, нагон за насилним уништавањем противника јачи је од његове интелигенције. Зато је, љут на грађане који су протестовали због поскупљења горива, искрено поручио да се „закаче на бандере”. Уживао би гледајући бандере окићене обешеним жртвама његових политичких авантура.

Увек спреман да туђу смрт употреби за стицање маркетинших поена, Вучић је током тих протеста приредио још један морбидни перформанс. Да би компромитовао протестанте, преко свог билтена Ало пласирао је вест с насловом: „Туга до неба – Због блокаде путева у Србији умрла беба”. У драматичном тексту наводи се да је „пала и прва жртва блокаде путева у Србији, коју организују поједине странке некадашње коалиције ДОС. Трагедија подсећа на исту која се десила када је организован и државни преврат 5. октобра 2000. године. Трудница из Белосавца код Тополе изгубила је дете зато што је због блокаде саобраћајница према Београду била спречена да стигне у болницу и добије адекватну лекарску помоћ.” То је за Ало рекао анонимни извор, не наводећи ни име жене која је, наводно, изгубила дете.

Монструозну лаж пренели су многи режимски медији, да би је, по истом диктату, сви скинули с портала чим је испуњен задатак узнемиравања јавности.

Тешко је проценити степен менталног обољења човека који је спреман да смрт нечије бебе, без обзира да ли је измишљена или ствара, злоупотреби у борби против политичких неистомишљеника. С друге стране, већ се видело какву кампању је режим покренуо против човека који је на Твитеру објавио читуљу Вучићу. Због неумесне шале, експресно су реаговали режимски медији, полиција и тужилаштво. На основу тога може само да се претпостави шта би било с новинарима и новинама које би објавили лажну вест да се, рецимо, постиђен поступцима свог оца обесио Данило Вучић. По кратком поступку били би стрељани и аутори таквог написа, а и читаоци.

Чланове Вучићеве породице нико не сме и не може некажњено да помиње, али туђа деца, поготово ако су мртва, веома су погодна за политичке сплетке. То не сме нико, осим самог Вучића. Он је, одмах по доласку на власт, с истом морбидношћу наглашавао суицидне склоности сина Данила.

– Мој син плаче и виче како ће да се убије због претњи које добија на Фејсбуку – кукао је Вучић пред новинарима.

Данило, срећом, није дигао руку на себе. Безбедан је и иначе, о томе бригу воде најопаснији београдски жестоки момци из клана покојног Александра Станковића, званог Сале Мутави. У њиховој пратњи, с министром Вањом Удовичићем, Данило је специјалним чартер летом отпутовао у Русију, да навија за српску фудбалску репрезентацију на Светском првенству. На утакмици против Костарике, Данило је победу прославио у друштву неколико истакнутих криминалаца.

На фотографији Асошијетед Преса, која се појавила на навијачким форумима, поред Вучићевог сина, наслоњен ногама на ограду, стоји Александар Видојевић, члан Скупштине ФК Партизан. За Видојевића се претпоставља да је најближи сарадник Вељка Беливука, који је после убиства Салета Мутавог преузео вођство у тој екипи. Против њега су вођени поступци за насилничко понашање на утакмици, разбојништво, ношење оружја и насиље на спортским такмичењима.

Иза Видојевића, са качкетом, провирује Борис Карапанџић. Новинари истраживачке мреже КРИК наводе да је он осуђиван због трговине дрогом, држање оружја и демолирање кафића „Холивуд”. На фотогрфији, први слева, са уздигнутим рукама, радује се Немања Срећковић, препознатљив по тетоважи с ликом Салета Мутавог на левом трицепсу.

У црној мајици, поред Срећковића, налази се Милан Красић, вођа Партизанове навијачке групе „Алкатраз”. који је првостепено осуђен на 15 година робије због убиства Ивана Петровића, такође Партизановог навијача. Пресуда је поништена, а Красић, док чека ново суђење, несметано путује у пратњи сина председника Вучића.

Објављивање фотографије на којој је Данило окружен припадницима клана Салета Мутавог, Вучић је оценио као наставак кампање која се, ето, већ данима води против њега.

– Овим битангама, албанским и српским, нећу да дозволим да ми породицу нападају из чиста мира. Мој син ништа није украо, није ништа никоме нажао учинио, ништа… Крив је што је платио своју карту у економској класи и отишао. Сад се тај талог иживљава над дететом. Да му ја сад објашњавам што су га напали што је ишао да навија за Србију и што је викао „ја те волим, Србијо”. Нападајте мене, хоћете моју главу? – закукао је Вучић, не објаснивши откуд његово дете у друштву људи оптужених за најтежа кривична дела.

Док се чланови навијачке гарде Салета Мутавог проводе у Русији, у Београду страдају њихове колеге. У серији мафијашких обрачуна, 19. јуна, код ресторана „Франш” убијен је Срђан Милић, под чији ауто је постављена експлозивна направа. Милић је означен као припадник клана Филипа Кораћа, блиског сарадника Луке Бојовића. Пре две године, Милић је ухапшен због сумње да је пратио Александра Вучића. Небојша Стефановић је тада тврдио да је осумњичени током 24 сата осам пута прошао улицом у којој живе Вучићеви родитељи. Медији су описивали Милића као бившег припадника полиције Републике Српске и српског САЈ-а. Након што је напустио МУП, запослио се у агенцији за обезбеђење „Конкот” и радио као телохранитељ Луке Ђуровића, који је 2013. погинуо у саобраћајној несрећи код Котора.

Два месеца раније, у центру Београда убијен је Лука Радуловић, који је пажњу јавности привукао прошлог септембра, кад је ухапшен због тога што је на Топчидеру „бентлијем” пресекао колону возила Александра Вучића.

Није познато да ли су та два случаја повезана или је чиста случајност што су обе жртве оптуживане да су угрозиле безбедност владара.

Упоредо са чистком у подземљу, траје и велико спремање у Војсци Србије и МУП-у. Генералу Љубиши Диковићу, по сили закона, радни однос је престао 22. маја ове године, али он се и даље налази на месту начелника Генералштаба, а формацијско место његовог заменика већ дуже време је упражњено. Вучићу не смета гажење закона и нарушавање оперативне способности Војске Србије, не жури са избором Диковићевог наследника. На тај начин, ако Војска буде злоупотребљена, пребациће одговорност на пензионера Диковића и остале официре из Генералштаба.

У МУП-у има мање кадровских проблема. Уз Небојшу Стефановића и Дијану Хркаловић, несуђену куму Салета Мутавог, у улози политичког комесара добро се снашао Владимир Ребић. Иако на функцији директора полиције, Ребић нескривено заступа ставове Српске напредне странке. Док се на београдским улицама води рат мафијашких кланова, министар Стефановић пева на рођенданској журци Цеце Ражнатовић, а директор Ребић денунцира и раскринкава политичке противнике свог шефа.

Рањени лав је најопаснији. Такав је и рањени пацов. А, Вучић је погођен тамо где га највише боли, у џеп. Повредили су га, и то неколико пута, зли Американци. Прво су, прошле године, пресекли ланац за прање пара преко „Београда на води”, а затим и уласком на српско маркетиншко тржиште. Куповином „Дирецт медиа” Драгана Ђиласа, компанија „Унитед гроуп” заокружила је систем у коме послује највећи кабловски операте СББ, као и телевизије Н1 и Спорт Клуб. Уз 60 одсто интернет тржишта, финансијска хоботница коју води Драган Шолак преузела је контролу над маркетиншким услугама, вредним око 170 милиона евра годишње. Преко „Унитед гроуп” оглашавају се све крупне светске фирме које послују у Србији, почев од Кока коле, преко Туркиш Ерлајнза, Самсунга, Делезеа, Фешн компани, па до хрватске Идее. Тиме је нанета огромна штета Вучићевим приватним маркетиншким агенцијама, којима је водио његов одбегли кум Горан Веселиновић. Вучић је задржао комитенте из државних предузећа и институција, али не може да спортски поднесе годишњи губитак од око сто милиона евра.

С уверењем да иза тога стоје Американци, Вучић не сумња у постојање плана ЦИА да га свргне овог врелог лета. Зато је решио да примени Ердоганов начин борбе против опозиције и нормалних грађана. Пре неколико дана, срећан због гашења протеста изазваних поскупљењем горива, припадницима свог ратног штаба одржао је запаљив мотивациони говор. У монологу пуном самохвале, истакао је уверење да грађани немају шансе, они се боре за мизерне плате, за голо преживљавање, а он и његова свита за милионе отетих евра.

– Кога да се плашимо? Тих бедника? Добро је говорио Брана Црнчевић, у Србији није било крупнијег времена, нити ситнијих Срба. За нас, ово су крупна времена, не смемо да дозволимо да нас победе ситни Срби – с фиреровским надахнућем соколио је Вучић саучеснике у тиранији.

Није схватио да је Црнчевић том сентенцом описао себе и, нарочито, њега. Ситни Вучић није научио основну лекцију из историје – сваки диктатор је осуђен на пропаст, то је само питање времена. Грађани Србије, опљачкани и понижени, мораће сами да се изборе за слободу. На изборима, треба се надати. Вучићева претња „турским сценариом” то може отежати, али не и спречити.

Предраг Поповић, Таблоид