Шта је данас, нама Србима, Видовдан и да ли да будем срећан што га још имамо или тужан што га гледам тако рањеног и распетог на крст грехова наших – питао сам се гледајући тамне облаке како се надвијају над Споменик косовским јунацима на Газиместану. На овом месту пре педесетак година, као дете, брао сам божуре и веровао у очеву причу да су они изникли из крви српских витезова што су за Косово пали. И данас у то верујем, можда и више него онда, само што је та прича тада у мени изазивала понос и дивљење, а сада бескрајну тугу.
На овом месту пре четрдестак година, као средњошколац, са врха Споменика гледао сам план битке на металној плочи и замишљао две велике војске, коње и оклопе, и Дан који је постао прво Крв а затим петовековна Ноћ. И све сам видео и разумео, тада, у прошлости, баш као што данас, у садашњости, ништа не разумем. Само осећам, ту на Газиместану, у ово рано јутро Видовданско, лета Господњег 2018, да ништа више није као пре, да света земља све теже дише притиснута издајом Вучићевог режима који за Бога не зна, Цркву не признаје а части никада није ни имао.
На овом месту пре тридесетак година, као младић који верује у српство, али не и у Милошевића, био сам део највећег окупљања у српској историји, део победе коју неки данас покушавају да представе као клицу нашег потоњег пораза. Али, не. Тих преко милион Срба на Газиместану нису били клица пораза, како нам данас говоре корумпирани издајници, већ велико национално ходочашће које је значило враћање Себи и својим коренима затртих безверјем и комунизмом.
И враћање Богу! Јер, вече уочи тог Видовдана 1989. године, света Грачаница била је уређена, осветљена и озвучена као да представља овоземаљски улаз у Лазареву небеску Србију, а хиљаде људи, пролазило је читаву ноћ кроз њене капије, пре него што би кренули ка Газиместану. Било је ту Срба из свих крајева света, старих и младих, сиромашних и богатих, славних и анонимних, али сви једнаки пред Богом, и пред Видовданом. Мало ко је спавао те вечери, просто смо заборавили да сан постоји, толика је јава била опчињавајућа. И појање Павла Аксентијевића које је долазило из моћних звучника у порти, подсећајући нас да је сутра дан у коме су, пре шест векова, свети цар Лазар и његови јунаци својим мачем и својом жртвом ујединили Небеску и Земаљску Србију. Да стиже дан славе и туге, смрти и вечног живота. Дан Завета.
А у свој тој маси која је преплавила не само манастир, већ реком људи просто спојила Грачаницу и Чаглавицу нигде екцеса, нигле лоше речи, нити кривог погледа. Сви смо били браћа и сестре у Христу. И у Видовдану. И сви смо тада знали, сви осећали, да је мало народа на свету који су имали привилегију да добију такав празник, као вид божијег миропомазања, као што су га кроз Лазара добили Срби.
Осећам то и данас исто тако јако, док се питам колико су од Бога далеко и колико од сатанизма болесни ти људи коју покушавају да привилегију постојања једног тако Светог дана, тог божијег дара жртвом заслуженог, прогнају из свести свог народа како би купили улаз у сатанистичку илузију бриселске Вавилонске куле. Колико су времена и пара на то потрошили, колико фабрика затворили, колико младих похапсили и отерали из Србије?! Проклетници!
И колико је та Грачаница из 1989-те другачија од ове данас , окружене и оскрнављене шиптарским имањима, која су до доласка на власт Вучић-Вулиновог клана, познатог као “Српска листа”, били општинска земља. Колико је суморнија, уплашенија, безвољнија, док чека наставак комасације и коначну издају, ону београдске корумпиране елите.
Али, јесмо ли ми, народ, спремни на издају за коју нас Вучић и његови сатрапи припремају час будећи наду, час сејући страх. Час најављујући златно доба, час већ истичући како је Косово “било” Србија. И тачка. Хоћемо ли то прихватити када нас, као, буде питао у намештеном референдуму у коме ће питање бити типа “Да ли сте за рат или за мир?”, а не “Хоћете ли ЕУ или Косово у Србији?” Можемо ли истрпети и као народ преживети поделу која ће уследити после те референдумске фарсе, како год да се она заврши? Како ће изгледати када се у сваком од нас сударе, таблоидним медијима и ријалити телевизијама, силовани умови и Косовски завет који као национални архетип више од шест векова живи у нашим душама?
Или његов (Вучићев) циљ није само да преда Косово већ и да нас као народ тотално уништи. Не кажем да је тога свестан, али је вероватно, од Енглеза, баш зато одабран! Има много елемената да се може размишљати на такав начин.
Али, док стојим на овој земљи из које ничу божури и гледам ове црне облаке над спомеником који у Небо стреми, знам да треба да верујемо Богу и дивимо се Лазару, ако желимо да останемо и опстанемо. И да је Косово наше док год Завет живи у нашим душама. А Вучићи долазе и пролазе, као и њихове издаје.
А тог Видовдана 1989. године много је људи стрепело да ће Шиптари нешто направити или да ће неко пуцати у Слобу на Газиместану. Момир Булатовић, који се ових дана присећа много тога чега је требало да се сећа пре двадесет година када је попут уморне бабе предао власт Милу Ђукановићу и побегао из политике, подсетио нас је ових дана на ту стрепњу у ауторском тексту за Спутњик. Пише да је на захтев Милошевићевог шефа обезбеђења замолио Слобу да говор одржи иза непробојног стакла, на шта му је овај одговорио:
„Е, мој Момо, ја сам мислио да си ти паметнији од ових полицајаца. Размисли, рекао ми је, ја сам њима милион пута опаснији мртав, него док сам жив. Када би неко на овај дан и на овом месту, пред оволиким бројем Срба, убио председника Србије, по налогу шиптарских екстремиста, изазвао би реакцију коју нико не би могао контролисати, а која не би била пријатна за Албанце. То би, за дуже, смирило прилике у овој покрајини, а за такав циљ, није много моја глава. Али, наставио је, неће они мене убити. Оставиће ме да се мучим годинама, а да опет не будем у стању да сачувам Косово и Метохију…“ (1)
Како пророчки, ако је тачно! (Политичарима давно не верујем, посебно када се “сећају”). Али, чињеница је да је земљу на којој стојим Милошевић бранио и одбранио, а доказ тога је Резолуција 1244. Да није, зар би ико уздизао корумпираног губитника какав је Вучић и са њим “договарао” некаква “историјска решења” која ову Резолуцију и не помињу. Да, Вучић треба да поништи и преда оно што је Милошевић успео да сачува пред налетом сатанистичких бомби на једну православну земљу. Да Косово је Србија претвори у Косово је било Србија. И тачка, што би дрско рекла хрватица на челу српске владе. То је његова улога и смисао његовог политичког постојања од када се преобратио у Европејца. Нигде се то не види јасније него кад стојиш на Газиместану у рано јутро Видовданско!
А иза јутра долази дан у коме први пут од када су окупирали Космет нема ни једног београдског званичника пред спомеником Косовских јунака. Има ли јаче и јасније поруке Вучића српском народу на Косову и Метохији и свима нама? Може ли је бити?!
Предамном таласа се земља на којој су се давно судариле две велике војске, две цивилизације. Земља на којој расту божури. Земља у чијим се недрима крије преко хиљаду милијарди долара рудног богатства. Земља у којој, према тапијама, Срби имају власништво над 1.088.699 хектара обрадивих и пошумљених површина(2). Земља на којој почива преко 1.300 српских цркава, манастира и других објеката од културног и верског значаја…
Може ли се и то издати, Господе?
ВУЧИЋ МОЖЕ СВЕ … !! А ШТА МИ МОЖЕМО…?!
Драган Милашиновић
_______________________________
- http://www.ceopom-istina.rs/vesti/od-unutrash-eg-di-aloga-do-monologa-vlasti/
- http://www.ceopom-istina.rs/kosovo-i-metohija/srpski-juda-ili-shta-srbija-gubi-s-kosovom/
