Слободан Антонић: Преживети време лажи

Лажу нас, скоро бесрамно и готово неограничено. Не само српски политичари и њихови новинари – о чему сам писао у чланцима: „Усне које лажу“ и „Лажљивче, лажљивче“.

Да ли сте, можда, видели снимак веселог Жан Клод Јункера, премијера ЕУ („председника Европске комисије“), пред недавни састанак лидера НАТО-а? (Рецимо, овде?)

Љуљао се, посртао, клиберио се и љубио сваког око себе – баш како раде раздрагани пијанци.

Кажем „пијанци“ а не „алкохоличари“, јер се први држе лозинке „кад умерено конзумираш алкохол, можеш да пијеш колико хоћеш“, док су други намргођени и туробни – пошто иду на онесеансе.

Још 2014. вође ЕУ биле су забринуте због Јункеровог „животног стила“ (овде). Али, он је, у једном интервјуу, самоуверено порекао приче да дан почиње чашицом коњака, тако што је, током разговора с новинаром, испио – четири чаше шампањца (исто).

Једна пољска посланица изјавила је да ју је било срамота колико се Јункер „налио“ у Ватикану, током прославе 60 година ЕУ (овде). Слично се наш добри Луксембуржанин понашао и на прошлогодишњем састанку УН на врху у Женеви (овде).

Али, из званичног Брисела стигло је објашњење да, када је реч о прошлонедељном испаду, господин председник је „имао нарочито болан напад ишијаса који су пратили грчеви“ („a particularly painful attack of sciatica, accompanied by cramps“; овде).

А сада молим читаоца да поново погледа снимак и по души каже – да ли тако изгледа човек који има „нарочито болан напад ишијаса који прате грчеви“?

Дакле, бриселска нас бирократија лаже потпуно безочно. Стога се човек пита: колико ли тек лажу о ономе што раде „испод жита“ и „иза кулиса“? На пример, када је реч о Косову.

Небојша Стефановић за РТС: „Вучић иде (у Брисел) да преговара о утакмици на којој је судија одсвирао крај и све је завршено с убедљивом гол-разликом против вас, а од њега се очекује да преокрене резултат у невероватну победу“ (овде).

Да ли Стефановић и остали стварно мисле да ми Срби имамо памћење златне рибице (a three second memory)?

Вучић, после потписивања Брисела 2 (2015): „Мислим да наш народ има разлог за задовољство, вечерас смо одличан посао обавили за наш народ!“ (овде).

Марко Ђурић (у истој прилици): „Спортским речником – Србија је победила са 5:0!“ (овде).

Па чекајте, мајстори. Како смо од 5:0, из 2015. године, стигли до „убедљиве гол-разлике против нас“, у 2018? И ко је за то крив – опет кнез Лазар?

Али, њихове лажи – „Косово је изгубио још кнез Лазар, Тито, Милошевић, Тадић…“ – одбијају се од истине коју заправо сваки Србин носи.

Неважно је да ли су на Космету Бондстил, НАТО и милион Албанаца, а тек 100.000 Срба. Јер, наспрам милион Албанаца стоји нас много више – милиони и милиони, и с Косова и око Косова.

Стоје мртви и живи. Јер, за нас Србе, ето, мртви су некако сви живи. Жив је, тако, и мој покојни деда Момир, и прадеда Милисав, и чукундеда Петар и наврдеда Марко.

А ту су и сви нерођени што тек треба да се појаве. А рачунају се, богами, и сва она деца што су побијена по Јадовну или Клечки. И она су, у међувремену, стигла да порасту и да заглавате.

Е па сад, сви су они ту, са нама. И када смо ми на Косову, сви су на Косову. Када сам на Косову ја (59), са мном су не само моји синови Лукијан (19) и Адријан (15), и мој отац Чедомир (85), ту је и мој покојни деда Момир (125), и прадеда Милисав (148), и чукундеда Петар (191) и наврдеда Марко (226)…

Треба знати да када су важне ствари у питању, Срби не живе тек осамдесетак лета. Чим на дневни ред дође Косово, одједном се појаве и старине од осамсто година.

И стога, када причате о референдуму „о Косову“ – хоће ли Срби да га се одрекну или не – морате у бирачки списак да упишете и све те старине. Јер, како може један нараштај да одлучује о питању за вечност, а у име свих поколења, прошлих и будућих?

Уопште, ви што нас учите да оно што видимо сопственим очима заправо и није истина: да Јункер није пијан, него има ишијас; и да је 5:0 из 2015. године данас 0:15, у корист наших непријатеља – али да то никако није кривица Њега и његових (о не, никако, крив је кнез Лазар који није на време схватио предност протестантске етике)!

Па онда, морате да се одлучите. Хоћете ли истину или постистину?

Јер, у свету постистине отвара се процеп старе добре светскоисторијске метафизике. И из тог процепа излазе и мој Момир, и Милисав, и Петар, и Марко. Долазе све с њиховим пушкама и косама – да стану раме уз раме с нама и с нашим синовима.

А у том случају, на „грдном косовском судилишту“, не знам ко ли ће бити јачи? Јункер с његовим ишијасом и Вучић с његовом протестантском етиком? Или можда ми, с нашим дедовима и с нашим синовима?

Не шалим се. Срби су посебан народ. Показало се то и 1914, и 1941, и 1999. У све три прилике, звер је заустављена, макар онолико колико је требало да „отац лажи“ не постане неупитни „кнез овога свијета“.

Па да видимо има ли нас и даље. И докле.

(Стање ствари)