Покретање стечаја у „Азотари” неизбежно је јер су дугови премашили вредност капитала. За раднике ове панчевачке фабрике, који штрајкују, као и за многе друге, стечај је синоним за стављање катанца на фирму и одлазак на улицу. Осим што ти поступци у Србији умеју да потрају деценију или две, тешко их је убедити да ће предузеће из стечаја изаћи опорављено. Мало је таквих фирми код нас које су прошле кроз реорганизацију и започеле нови живот.
По завршетку стечајног поступка, једна од највећих фабрика азотних ђубрива и азотних једињења у региону биће понуђена на продају, што ће омогућити да нови власници поново организују производњу, на ефикаснији начин и без оптерећења старим дуговањима, најавио је Александар Антић, министар енергетике. Коме ће и како „Азотара” бити понуђена – није познато.
Дугови панчевачке фабрике из године у годину само су се гомилали. У овом тренутку износе око 200 милиона евра, а највећи део је према „Србијагасу”.
Душан Бајатовић, директор „Србијагаса”, рекао је недавно да се са рачуна „Србијагаса” у последњих 10 година у „Азотару” слило 450 милиона евра. Обавезе фабрике двоструко су веће од вредности целокупне имовине, која је процењена на око 100 милиона евра.
Љубодрагу Савићу, професору Економског факултета, покретање стечаја изгледа као логичан и нужан епилог. Подсећа да је у сличној ситуацији био и хрватски „Агрокор”, а то што је запошљавао више од око 60.000 радника није га спасило стечаја.
Политика.рс
