Зашто је стари магијски симбол постао обележје револуција? У име чега су убијени милиони људи? Од Француске буржоаске револуције, објаве Комунистичког манифеста, затим Париске комуне и совјетског Октобра, провлаче се, до наших простора и времена, тајанствене нити које на чудан начин повезују различите епохе и географски наизглед удаљене историјске догађаје…

Када се склопи мозаик збивања која су се у Европи одиграла за последње две стотине година, добијају се контуре застрашујућег сценарија према којем се одвијала историја револуција и ратова.
Овако усмерени токови збивања изменили су судбине читавих народа, а животи су масовно жртвовани на олтар једне идеје оличене у пароли Француске револуције: ‘Једнакост, Братство, Слобода’, која је у суштини садржавала празна обећања о успостављању небеске правде на земљи, под условом да се одбаци Бог и на његово место устоличи јунак из гесла максима Горког: ‘Човек, како то гордо звучи’.

Али, још много раније, у писму које је 27.јуна 1558. године упутио француском краљу Анрију II, чувени пророк Нострадамус наговестио је: ‘Биће то у месецу октобру. Десиће се револуција, која ће бити толико снажна, да ће сви мислити да је Земља изгубила свој ритам покретања и да је пала у вечну таму. У пролеће и после тога доћи ће до чудних догађаја: држава ће се мењати, биће велики потреси. Све ће то пратити стварање Новог Вавилона: сиромаштво и беда биће још већи након ужаса првог рата. И СВЕ ЋЕ ТО ТРАЈАТИ 73 ГОДИНЕ И 7 МЕСЕЦИ’!

Прецизно, готово у дан тачно, Нострадамус је предвидео трајање комунистичке власти у сада већ бившем Совјетском Савезу, као и ширење опште беде и сиромаштва. Али, да би се разумела збивања која су потресла и променила наш век, потребно је вратити се у 1787. годину, када је Француска постала поприште преврата који је скренуо токове историје новим правцем.

Шта се то, заправо, значајно догодило 14.јула 1789. године у Паризу? Свако ко је бар мало учио историју, одговориће причом о чувеном јуришу народа на омрзнуту Бастиљу, ‘тамницу народа’, и њеном рушењу.Међутим, јуриша на Бастиљу НИЈЕ БИЛО, исто као ни на Зимски дворац у Петрограду, што је још једна сличност двеју револуција, а 14. јул као државни празник установљен је на основу једног догађаја век касније! Против прославе двестоте годишњице Француске револуције, јер се ради о историјском фалсификату, 1989. године био је чак и Жак Ширак, будући председник Француске, али који је то све заборавио када је преузео кормило државе! Историчари као да не желе да се озбиљније позабаве овом темом и упорно заобилазе чињеницу да је Бастиља срушена годину дана касније.

Наводно је ‘пала у јуришу’, а у ствари, њено демонтирање организовао је један грађевински предузимач по имену Палоа који се фантастично обогатио продајући камен од Бастиље!

Још је чудније да се у уџбеницима папагајски понавља бесмислица о Бастиљи као ‘тамници народа’, када се зна да је она у ствари била луксузни затвор за припаднике вишег сталежа који су могли да плате смештај и храну и да су у тренутку њеног заузимања у Бастиљи боравила, словима и бројком, само СЕДМОРИЦА утамничених. Један од њих био је тада већ пролупали маркиз Де Сад. Управо његови повици са прозора: ‘Упомоћ, кољу затворенике’! били су непосредан повод или изговор, да група завереника, тога јулског дана, кад је војска игром случаја била далеко од Париза, затражи разговор са заповедником страже, на превару га убије и започне метеж. Даље се зна, на власт су дошли револуционари, али о њиховој суровости приче углавном почињу и завршавају са довођењем аристократије под гиљотину. Међутим, оно што су заправо чинили поред тога наводи на предпоставку о правом правцатом приношењу људских жртава, зачињеном типичним црномагијским ритуалима испијања крви жртвама!

РЕПУБЛИКАНСКЕ СВАДБЕ

У књизи коју је написао непосредно након првих успеха Револуције, Г.Бабеф говори о злочинима које су починили најближи Робеспјерови сарадници: ‘Зар је у име спасавања домовине било потребно изазвати 23 масовна потонућа бродова у Нанту, те, између осталих, потопити брод на којем је тако погинуло шест стотина деце? Зар су биле толико потребне такозване ‘републиканске свадбе’, у којима су младиће и девојке скинуте до гола, везивали у паровима, до бесвести ударали сабљама по глави, пре него што су их бацали у реку Лоару. Зар је било нужно допустити да у затворима Нанта умире од исцрпљености, глади, заразних болести и других мука 10.000 људи, док су осталих 30.000 били стрељани или утопљени?

Зар је било потребно масовно масакрирати људе сабљама на главном градском тргу? Зар је било потребно наредити да се стрељају они одреди пешадије и коњице из војске побуњеника који су добровољно долазили да се предају? Зар је било потребно утопити или стрељати још 500 деце, међу којима најстарији још нису напунили ни 14 година и које је Карије назвао ‘гадовима које треба задавити’? Зар је било потребно угушити 30 до 40 жена у деветом месецу трудноће, након чега су њихова тела у агонији бачена у бачве напуњене изметом? Зар је било потребно изазивати побачаје код беспомоћних жена и чупати им плод у тренутку трудова и после тога бацати мртву новорођенчад у воду? Зар је требало усађивати у свест војника из одреда који је носио име Мараа ту ужасну и апсурдну чињеницу да сваки од њих мора бити способан да попије чашу људске крви…?

Готово два столећа касније, током познате ‘Културне револуције’ у Кини, истоветан поступак, као доказ оданости Партији, тражили су претпостављени од револуционара! Да ли је у питању само коинциденција, или нешто друго.

МАНИФЕСТ И ЦРНЕ МИСЕ

Ту и такву Француску револуцију Лењин је, не једном, дефинисао као оно што је дало одлучујући импулс и инспирацију за другу ‘велику’ револуцију, изведену и име високих идеја, октобра 1917. у русији. Ову оцену наследио је од свог учитеља Карла Маркса, који је, како је сам тврдио, био опседнут потребом да се ‘освети Оном који влада изнад нас’, док је Лењин, проглашавајући религију ‘опијумом за народ’, отишао корак даље и прокламовао: ‘Електрична енергија ће сељаку заменити Бога. Нека се сељак моли електричној енергији, тако ће више осећати снагу централне власти – уместо неба’.

Мада је Карл Маркс порицао да припада било каквој тајној организацији, он у писму од 7. децембра 1852. године обавештава Адолфа Клуса да ће о датуму атентата на Наполеона III сазнати 15 дана раније ‘посредством тајног друштва браће и пријатеља којем припадам’. Ово се ‘друштво’ називало ‘Савез праведника’ и било је езотеријска организација која је потицала из парамасонске организације ‘Савез изгнаника’, основане 1834. године у Паризу. У писму које је Централни комитет ‘Савеза праведника’ упутио 24. јануара 1848. комитету у Бриселу, где се Маркс тада налазио, налаже се да наручени Манифест мора стићи у Лондон до 1.фебруара те године!

Ричард Вурмбрант, бивши комуниста и јеврејски преобраћеник у протестантизам (ауто књиге Карл Маркс и сатана), пише о сумњама у Марксову посвећеност сатанизму: ‘Био је то човек који се бојао Бога. Када је био веома болестан, молио се у својој соби, пред низом упаљених свећа, са некаквом траком, сличној сантиметарској, завезаном око чела’. Такав ритуал, по Вурмбранту, не спада ни у јудаизам из којег је Маркс потицао, а ни у хришћанство, у којем је крштен. Још један детаљ: његов изглед, коса и брада, био је за то време типичан за присталице Џоане Шуткот, свештенице једне екстравагантне секте чији су чланови веровали да имају однос са демоном Шилохом.

Карл Маркс је пио превише, не радећи живео је о туђем трошку, имао ванбрачно дете са кућном помоћницом, ћерку хтео да на силу уда за богаташа и тиме је отерао у смрт, а о свом ујаку је писао, очекујући наследство: ‘Ако псето умре, то ће мене извући из невоља’. Његова је била и реченица: ‘Словенски народи су етнички отпаци’. Завршио је, карактеристично за сатанисте, у тешким мукама.

КРВАВИ ОКТОБАР

Управо такав Карл Маркс био је мистична веза која је премостила време између Француске и Октобарске револуције. Поновио се 1917. године сценарио ‘јуриша’ на бастиљу: завереници на превару улазе и хапсе владу у току ноћног заседања, а онда почиње крвави пир смрти и убијања кроз који се остварују Нострадамусова пророчанства. Новинари Гозман и Аткинд у чланку ‘Од култа власти према власти људи’ писали су: ‘Милиони живота изгубише смисао и вредност. Смрт, која постаје универзалним средством и начин решавања свих проблема између човека и власти, претвара се у нешто свакодневно, у навику…’

Поново, као и за време Француске револуције, масовна убијања и – жртвовања. У Петрограду, будућем Лењинграду, бацају осуђене, баш као некада прве хришћане, изгладнелим лавовима у зоолошком врту! Терајући под мукама православне свештенике у комунистичким затворима да богохуле, револуционари им објашњавају: ‘Ако вас убијемо, ви хришћани ћете поћи на небо. Али ми нећемо да ви примите гранчицу палме мученика! Треба да прокунете Бога и да пођете у пакао! Затвореници су ‘крштавани’ потапањем главе у киблу, док су остали за то време морали певати песме које се певају приликом крштавања.

Инспиратор ових монструозности био је главом и брадом вођа револуције, пореклом ситни племић Владимир Иљич Уљанов, звани лењин, позивањући: ‘Протерајмо капиталисте са земље и Бога са неба’! Одмах пошто су комунисти преузели власт, православна саборна црква у одеси постала је место окупљања сатаниста. Поштовање Бога било је забрањено, али су зато отварани ‘клубови атеиста’ у којима су ученици-основци били ‘Мали ђаволи’, они средњег узраста ‘Слуге ђаволове’, а из виших разреда ‘Верни ђаволу’. На састанке су долазили у одећи са репом и роговима. По Вурмбранту, архитекта Стјушев, који је градио Лењинов маузолеј, узео је сатанин олтар из Пергама као модел.

Стаљин је само наставио оно што је Лењин започео, а резултат је био преко 20 милиона људи које је побио на разне начине, углавном у сибриским логорима. Први псеудоним којим се стаљин служио у потписивању текстова био је ‘Демоношвили’ – на грузијском ‘ђаволов такмац’, а затим ‘Бесошвили’ – ‘онај који је у власти ђавола’. Црвена боја, боја крви, страсти и пламена, као обележје рата и револуције појављује се 1789. године: људи са црвеним, фригијским капама ухапсили су у бекству Луја XВИ и његову породицу, и окончали судбину монархије под гиљотином. Од тада, у Париској комуни, Октобарској револуцији, Кини, Југославији, Куби, у свим деловима света где су рушени темељи поретка и друштва, доминира црвена боја Марса, бога рата.

Пентаграм, односно петокраку, као и војници многих комунистичких или масонских режима, ђаво у тароту носи на челу, а у комбинацији са крваво црвеном бојом, овај окултни симбол постаје обележје црне магије примењене у пракси. Петокрака је и симбол човека раширених руку и у масонском жаргону назива се ‘пламеном звездом’. У пентаграму је славни Парацелзус видео један од најмоћнијих знакова, а за древне Египћане он је био слика Изидиног и Сунчевог сина.

Грци су га повезивали са Хигијом, богињом здравља, па је свако име њеног имена (Уегиа), било уцртавано на врховима пентаграма. Као кључ који открива пут до тајне, није симбол спознаје, већ је, одувек, средство враћања и стицања тајанствених моћи. Од тога да ли се користи у племените или лоше сврхе, зависи да ли ће пентаграм-петокрака бити симбол бел и ли црне магије. У Средњем веку петокрака је била позната као ‘крст злог духа’. Келти су је називали ‘вештичијим стопалом’.

Да ли је онда случајно што је црвена звезда петокрака прихваћена као облежје револуционара, од Црвеног октобра до народно ослободилачке борбе партизана, од далеке Кубе до Кине и Вијетнама, свугде остављајући крвави траг, монструозне масовне погроме, несреће и патње несагледивих размера? Да ли ће се мрачни сценарио зачет 1789. године појавити и у наше доба или тајанствене ложе из којих се креира историја имају неке друге планове за човечанство? У сваком случају, ако дође до таког нечега, обичан народ ће бити тај који ће бити жртвован за сулуде идеје некога изопаченог манијака на власти.

Конопља вести