Ако војнички дух и дисциплина подстичу насиље код деце, веома је чудно како је до експлозије вршњачког насиља код нас дошло у послењих пар деценија, а није га било у време СФРЈ, која је била веома милитаризована држава
У размаку од само 24 часа сведочили смо једном отварању и једном затварању. Обе церемоније спроведене су под будним оком и уз значајну улогу полиције. У Београду је отворен “Прајд инфо центар”, а на Златибору је затворен “патриотски камп”.
Противницима ове праксе код нас (то се провлачи кроз све њихове коментаре) изгледа највише сметају “патриотско опредељење” и “војнички дух”, као и сарадња организатора кампа са неким сличним руским организацијама. Да се сарађивало са “Младим маринцима” са Окинаве, то вероватно не би био проблем, па врсни војни аналитичар до ушију заљубљен у НАТО Владе Радуловић не би категорички рекао да је њему као грађанину ове државе битно да до одржавања оваквих кампова више не дође. Критичари у својој аргументацији, међутим, највише циљају у мету на коју је јавност најосетљивија, а то је тврдња да је оваква пракса лоша за развој деце и да подстиче вршњачко насиље. Да ли је заиста тако? Поред тога што је новинару НИН-а Вуку Цвијићу “сумњива идеолошка компонента” овог кампа, он се позива на психологе који “кажу да то није добро за децу у том узрасту” и да може утицати на ионако висок степен вршњачког насиља. Чудно је, међутим, то што домаћи психолози на које се позивају Цвијић и други говоре супротно ономе што тврде психолози у САД или Француској, где се добар део деце у овакве кампове шаље управо да би се “преваспитала” и преусмерила. То је, макар, циљ морнаричког капетана Нурудина Абдулусена, који је, уз помоћ државе, основао камп да би, како сам каже, са улице склонио што више деце из француских предграђа где царује насиље. Занимљиво је и да ниједан од многих починитеља масовних пуцњава по америчким школама никада није био у неком оваквом кампу.
Ако је то тако, ако војнички дух и дисциплина подстичу насиље код деце, веома је чудно како је до експлозије вршњачког насиља код нас дошло у послењих пар деценија, а није га било у време СФРЈ, која је била веома милитаризована држава у којој су Народна армија, њени припадници, вредности и тековине држани на друштвеном пиједесталу, у којој је предвојничка обука била обавезни део школског система и где се ишло на гађања бојевом муницијом, за разлику од гуменог оружја које су користила деца у кампу на Златибору. У СФРЈ је тако било од 1969. па све до почетка деведесетих година, а тада није баш било вршњачког насиља. Биће да је нешто друго у питању.
Ако није лоше то да наша деца могу да се у “Прајд инфо центру” упознају са животом и обичајима геј заједнице, зашто је лоше да се упознају са војничком традицијом, духом и животом? Или да, онда, затворимо и Војну гимназију и Академију, да се учланимо у НАТО и будемо мирни, јер ће нас они штитити од самих себе.Филип Родић, Новости
necemo jos dugo cekati kad ce se umesto za svrbece pampura traziti, caru licem okrecati, mesto se pred njim duboko klanjati a lice duvaru okretati, vec junacke pesme citati i svetlog maca lacati i dostojanstvo i cast braniti.