Сиромашне убијају, зар не!

Београдски глас – У тренутку када се хвали никада већим буџетским суфицитом, као одговор на небројене социјалне проблеме, напредњачка власт предлаже измене Закона о социјалној заштити са интенцијом да значајно умањи права корисника и, уместо ефикасног и праведног, успостави централизован систем социјалне заштите у ком ће моћ бирократије и партијске државе бити повећана до неслућених граница. Иако због државног нон-стоп ријалитија око косовског питања ни овај, као и многи други лоши законски предлози, није довољно познат широј јавности, најављена реформа у области социјалне заштите изазвала је бројне реакције цивилног сектора, политичких странака, академских кругова.

Министарству за рад и запошљавање до сада је упућено више од 500 захтева за повлачење Нацрта закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити, а многи подносиоци захтева позвали су европске институције да утичу на Владу Србије да повуче спорни Нацрт.

За ресорног министра Зорана Ђорђевића, који каже да је циљ предложених измена да се успостави модеран и функционалан систем, а не да се било коме смање или ограниче социјална давања, оволики број примедаба није „у духу демократије“ јер је, како тврди, јавна расправа одржана у свим градовима, па би, поручује министар, пре критике требало сачекати коначну верзију предлога. Већина критичара пак тврди да је предлог измена Закона о социјалној заштити припремљен практично у тајности, без икакве јавне расправе, те да није усклађен ни са Уставом Србије ни са међународним конвенцијама, а у супротности је и са Акционим планом за Поглавље 23 у преговорима о придруживању са ЕУ. Чак и најблажи критичари не могу се отети утиску да се иза пооштравања критеријума за остваривање права на социјалну заштиту или за преиспитивање већ оствареног права крије намера предлагача да умањи права корисника социјалне заштите и тако оствари додатне буџетске уштеде.

Сиромашни никог не занимају

Евидентна је не само подла намера режима да легализује Вулинов концепт принудног рада, чиме се озакоњује брутално кршење Уставом загарантованих права, већ и још већа маргинализација најрањивијих социјалних група, саопштила је Нова странка констатујући да „игнорисање пола милиона људи који живе у апсолутном сиромаштву вероватно треба да послужи као сценографија за лажну слику о Србији као земљи привредног раста“. На делу је општа релативизација беде као стратегија кажњавања и уклањања оних који живе у беди, каже Иван Секуловић, бивши менаџер Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва.

„Што би рекао руководилац једне стручне службе Владе ‒ ’сиромаштво никога не занима’“, наводи Секуловић у тексту на сајту „Пешчаник“, истичући да се „подаци о пола милиона апсолутно сиромашних лица која живе од месечних прихода нижих од минималне зараде и од новчане социјалне помоћи, и о Србији као земљи највећегсиромаштва и неједнакости у Европи, одбацују као тривијалности у односу на статистичке нетачности о привредном расту или смањењу незапослености“.

О уношењу у закон концепта принудног рада за новчану социјалну помоћ, који је до сада био регулисан Вулиновом Уредбом о мерама социјалне укључености корисника новчане помоћи, Секуловић каже да је такав концепт у супротности са чланом 60 Устава Републике Србије, који прописује да „свако има право на слободан избор рада“. Нацртом закона, међутим, прописује се да право на новчану социјалну помоћ може остварити радно способан појединац који у последњих шест месеци није одбио, између осталог, учешће у јавним радовима, чиме се крше и обавезе које је Србија преузела по Конвенцији о принудном раду Међународне организације рада која дефинише присилни рад као „сваки рад или услугу који се од неке особе захтева под претњом било какве казне и на који та особа није добровољно пристала“. Тиме се, каже Секуловић, систем социјалне заштите полако претвара у систем запошљавања.

И Марио Рељановић, професор радног права на Правном факултету „Унион“, сматра да спорни Нацрт садржи чудна и неуставна решења, пре свега кад је реч о радној активацији корисника новчане и социјалне помоћи, што представља класичан принудни рад забрањен и Уставом и међународним конвенцијама. Рељановић подсећа да је иницијатива за оцену уставности Вулинове уредбе о радној активацији од стране Уставног суда остала без одговора, па је озакоњење овог концепта логичан след догађаја.

Продубљивање дискриминације

Тенденција смањења броја корисника обухваћених мерама социјалне заштите, каже Рељановић, почела је изменама Закона о финансијској подршци породици са децом, где су уведени неки дискутабилни параметри (обавезна вакцинација, школовање…) да би се остварила права по основу родитељства која реално немају везе са условима чије се испуњење тражи. Слично томе, и најављене измене Закона о социјалној заштити садрже решења која могу бити извор дискриминације, будући да су усмерена на одређене групе корисника које реално не могу или врло слабо могу да испуне прописане услове. Чињеница да се право на новчану помоћ деци условљава редовним школовањем и остваривањем одређеног успеха (деца која падну разред губе право на помоћ) фактички значи укидање права на образовање најсиромашнијима. Уместо да социјална помоћ буде подстицај за остваривање неког базичног права доступног већини становништва, попут приступа образовању, држава од најугроженијих захтева да постигну одређени „резултат“ како би остварили право да преживе. Ова крајње нехумана мера додатно ће продубити дискриминаторску праксу јер ће децу из маргинализованих група – која унапред имају далеко мање шансе да заврше школу, због чега их држава третира као трошак на коме треба штедети – још више удаљити из система образовања.

Ако се овакав нацрт закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити усвоји, проблеми родне дискриминације и насиља у породици постаће још израженији. Наиме, предложеним изменама из домена социјалне заштите изостављене су услуге сигурне куће и бесплатног СОС телефона за жене жртве насиља, као и програми подршке деци сведоцима насиља у породици, услуге које је углавном пружао цивилни сектор, а сада се пребацују на центре за социјални рад који немају довољно капацитета ни за послове које обављају, а због забране запошљавања у јавном сектору стално растући број предмета распоређују на исти или мањи број запослених. То фактички значи да ће услуге као што су бесплатна правна помоћ, хитне интервенције за жртве насиља и жртве трговине људима итд. директно или индиректно у пракси бити поништене, што је супротно препорукама ЕУ и недопустиво за сваку цивилизовану државу.

О немоћи центара за социјални рад сведоче и примедбе које је на спорни Нацрт изнео Синдикат запослених у здравству и социјалној заштити. У саопштењу које је потписао председник Синдиката др Зоран Савић, између осталог, указује се на последице укидања могућности да запослени добију додатак на плату из сопствених прихода, а што је у супротности са чланом 126 Закона о запосленима у јавним службама који дозвољава да се основна плата увећава „сразмерно учешћу трошкова рада запосленог у стицању сопствених прихода“.

„Са постојећим платама запослени не могу да преживе месец. Питамо вас, да ли бисте радили посао неговатеља за 25.000 динара, опслужујући притом далеко већи број корисника од оног који је прописан подзаконским актима? Млади дођу, виде тежину посла и ’висину’ плате и одлазе. У таквим условима неће нико више да ради“, стоји у писму Синдиката упућеном министру Ђорђевићу.

Пише: Бранислав Кривокапић, beogradski-glas.rs