Качаник и увозни уџбеници

Пошто сам чуо да србски ђаци уче из уџбеника које им пишу странци, доказани србски непријатељи, срочио сам писмо Председнику Републике Србије (не именујући Александра Вучића) и, уз кратку пропратну поруку (“Господо, Жао ми је што је мој народ дошао дотле да и ово морам написати”), 5. септембра 2018(7526) године, у 22:10, послао му електронском поштом:

Председниче Републике Србије,

Бар два пута чуо сам како своју “компромисну формулу” о Косову и Метохији правдаш Качаником у коме нема српске главе.

Тим наизглед озбиљним аргументом охрабрујеш мога комшију са спрата да пробије зидове према моме стану, у собе у којима су одрастала моја деца и која су, пошто су се осамосталила, отишла у бели свет и своје собе оставила празне. Ја у те собе улазим само кад треба да проверим јесу ли оне још ту и није ли их онај охрабрени комшија запосео јер “у Качанику нема Срба”.

Са тим мојим проблемом довео сам у везу Обраћање Павла Соларића (1779-1821) србским језичким истраживачима, које би требало да буде подстицај и историчарима рођеним и стасалим у крилу србског народа да провере нека своја знања о србској повесници и да их подвргну преиспитивању. Преведено на разумљивији језик, да признају сопствено (не)знање и сопствене научничке заблуде, не би ли на тај начин избегли да понове детињасту “мисао” академика Симе Ћирковића (1929-2009), дату у тренутку кад је сазнао да се “неко” усудио да преведе и 1998. године објави Шафарикову књигу О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком: “Шта он мисли, да ја треба поново да учим историју?!”

У сличном стању налазе се и бројни политичари (звани и “државници”) србскога рода, мање-више несрбски оријентисани, којима се не могу превидети “заслуге” за стање у коме се србски народ данас налази. Да се овде не бавимо оним што се дешавало у прошлости, ближој или некој већ готово заборављеној, довољно је завирити у “ситницу-две” онога што се дешава у нашем времену, да ли пред нашим очима или иза наших леђа, свеједно.

Тако је, на пример, Министарство спољних послова Републике Србије пре који месец расписало конкурс за финансирање научних пројеката и објављивање књига о србској прошлости и културној баштини србског народа, не би ли се о понечему од тога информисали Срби у расејању. На тај конкурс пријављен је и пројекат “Преднемањићка Србија”, али није прихваћен. Подразумева се да образложење за тај “одбојник” није дато, али је јасно да се тим чином следи вишедеценијска антисрбска политика (не)србских тумача србских националних интереса.

То се, наравно, мора сматрати разумљивим, зна ли се да ти, Председниче Републике Србије, у нашим данима, из сата у сат, припремаш Србију, нарочито Србе у њој, на нови пораз у миру и брисање србских трагова на још једном делу Србске Земље, у Правој Србији. Твоју сталну претњу србскоме народу да ћеш решење “косовскометохијског чвора” изнаћи компромисом, по принципу да не може некоме све, а некоме ништа, треба гледати као на извесност да ћеш на своју руку, баш као да се ради о твојој бабовини, пристати на “правно обавезујући споразум о нормализацији односа”, што значи да ћеш стварно признати лажну државу “Косова” и одрећи се једног неодређено великог дела Праве Србије. Ти мислиш да за то постоји и оправдање: не желиш да “нашој деци” остављаш нерешен гранични проблем са непостојећом државом, а нећеш, упркос онима који друкчије мисле “и не знају где је Качаник”, да Србију уводиш у рат јер Србија нема деце која би за њу ратовала и у рату гинула.

Прича о рату, о деци и о уверењу да се територијалним уступцима може избећи неки рат са неким, није само бацање прашине у очи онима у чије име обављаш председничке дужности у Србији, то је истовремено и непознавање основног правила на коме опстаје људски род: рат је општа појава!

Обично се после свакога рата мисли, због већих или мањих жртава у њему, да је то последњи рат јер су се опаме­тили они који су управо преживели ратна страдања. Један од ретких који није тако мислио, јесте француски маршал Фердинанд Фош (1851-1929), краће време и врховни командант савезничких снага у Великом рату, који је, у тренутку кад је сазнао да је потписан Мировни уговор у Версају (1920), рекао: ‘То није мир, то је примирје на двадесет година’.

Учини ли се некоме неки територијални уступак, да ли са циљем да се избегне могући рат, или из “јуначкога страха”, свеједно, две су погубне последице тога “витешког” поступка: већ за живота другог или трећег наследног нараштаја биће заборављено да је уступљена територија икад припадала ономе ко је учинио уступак. Ако ли неко (неки аматер у историографији, на пример) и помене односну “територијалну трансакцију”, биће оптужен да је романтичар, псеудоисторичар, незналица и да “то није то”, те да ће наводна историјска истина бити садржана у причи званичних историчара, плаћених да правдају губитке неспособних несрбски и антисрбски расположених политичара.

О уступцима такве врсте пише и Енциклопедија професора Робера Филипоа (1985), и то баш на добро нам знаном примеру из 1939. године, када су Срби. односно њихови поткупљиви властодршци, према Хрватској били “територијално веома дарежљиви” и, да би Хрватску задржали у Југославији еда би се такоспречило комадање земље попут онога које су Немци наметнули Чехословачкој, уз превелико територијално проширење на рачун Србске Земље, признали Хрватској статус федералне државе. “Захвалност” за ту дарежљивост, Хрвати су, у неизбегнутом рату, показали врло брзо, тако што су од 1941. до 1945. године побили, на најзверскији начин, више од милион Срба, међу њима и преко сто хиљада деце до петнаест година.

Бавећи се истом темом, мада из нешто друкчијег угла, академик Чедомир Попов (1936-2012), само седам година после Филипоа, сугерисао је својим сународницима да на неки начин сузе сопствене иационалне интересе и да их потом жилаво бране: “Народи кроз историју пролазе кроз фазе ширења, али и кроз периоде повлачења. Ми можда негде морамо учинити корак уназад, напустити неке своје амбиције, на пример ову да са другима живимо у заједничкој држави, да би сачували сваког Србина у тим границама. То је стара, природна и разумљива тежња сваког народа да има државу која ће се простирати до места на којима живи и последњи њен сународник. Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије. Морамо зато прецизно утврдити докле можемо и морамо да бранимо сопствени национални интерес”.

Мора бити да си и ти пажљиво изучио “науку Чедомира Попова и да, на њеним темељима, “компромисно” спремаш “учинити корак уназад и напустити неке територије”. У тој “компромисној спремности” ти и не запажаш да су отворени србски непријатељи већ поставили захтеве за “компромисно извлачење” Рашке Области и Војводине Србске из Србије, чиме своја уверења о рату, деци и територијалним уступцима срозаваш на ниво отворене националне издаје.

Да није тако, не би се могло десити да ђаци у Србији, највећим делом Србчад, уче из уџбеника које пишу странци, отворени србски непријатељи, они који ће данашње Србе (али и многе будуће нараштаје) убедити да Јасеновца није било, да је Јасеновац био одмаралиште за Србе током Другог светског рата и да су они, Срби, тај рат преживели захваљујући баш томе одмаралишту, у једној заветрини много удаљеној од ратних страхота.

И, Председниче Републике Србије, што је то тако, баш си ти заслужан; твој министар просвете само опонаша твоје поступке, ни он не препознаје србске националне интересе.

Већ сам ти једном поручио да за Косово и Метохију, и Србе, нема другог решења него да остану тамо где су вазда били. По узору на Јермене и Арарат. Кад су пре сто година Турци побили милион Јермена и узели им Арарат. ниједном Јерменину није пало на ум да са крвницима прави “компромис”, нити да за Арарат “тражи решење”. И они стрпљиво чекају да им се Арарат врати. Свако друго “нечекање” зове се велеиздаја.

Свему овоме може се додати само бојазан да се данашње србско друштво налази на корак од оног нешто мало измењеног дво­стиха “Друмови ће пожељет’ Србаља, / Али Срба нигдје бити неће”. Ако ту не рачунамо оне који у нашем тужном времену, пред кукавичком политиком набеђених “државника” у Србији, беже на све четири стране света, а чији ће се потомци, када некад и негде чују или прочитају реч “Срби”, или “Србија”, питати на кога се или на шта те речи односе.

Нека ти је Бог на помоћи, Председниче Републике Србије.

Илија Петровић

Србија данас