Војска Србије је организована оружана снага која брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе – тако пише у првом члану Закона о Војсци Србије. У пракси, Закон није важан, нарочито ако је у супротности с вољом Александра Вучића. Злоупотребом службеног положаја, Вучић је Војску Србије претворио у своје приватно предузеће, којим управља искључиво по свом нахођењу и само у свом интересу.
Вучић је криминализовао војни врх и Министарство одбране. На руководећа места је поставио људе од поверења, који беспоговорно извршавају његова наређења. “Организована оружана снага” више није способна да брани земљу, али јесте да производи и продаје оружје и војну опрему. Из сваке трговинске комбинације, и кад купује расходоване авионе и кад продаје нову муницију, дебела провизија заврши у Вучићевом џепу, Из војног буџета новац извлачи намештеним тендерима и приватним пословима, које води са станачким другарима и међународним хохштаплерима.
У паразитском ланцу, најважнију улогу је доделио Александру Вулину. Српска војска никад није претрпела веће понижење од тога. Највиши официри, ратни ветерани, принуђени су да салутирају и рапортирају дезертеру. Генерали, који су у борбе водили голобраде момке, да гину и убијају, сада стоје у ставу “мирно” пред јуловцем, одевеним у униформу оџачара. Забринути за своје позиције, да не изгубе чин и плату, ћуте и трпе све што не би никоме опростили на фронту. Нико није нашао храбрости да заштити своје достојанство и одбије да учествује у срамним игроказима.
Ни Вучић се не стиди Вулина. Нема разлога, Вулин извршава све што му нареди и то са усхићењем. Министар одбране даје пун допринос свим политичким и пословним преварама. Једна од њих, најскупља и најбесмисленија, била је куповина шест руских авиона.
Од почетка до краја, све што се тиче набавке Мигова обавијено је лажима и преварама. Руску “донацију” Србија ће платити 185 милиона евра. За два, од тих шест Мигова, рок употребе истиче 2019, а за остале 2021. године. До тада Војска Србије неће стићи ни да обучи пилоте за управљање тим летелицама. Данас, најмлађи пилот, који је оспособљен за Миг 29, има 40 година, што значи да је већ пробио старосну границу за тај посао. Искуство из ЈНА показало је колико је дуго и компликовано школовање пилота за тај тип авиона. У својој флоти, ЈНА је 1987. имала 220 Мигова 21 и 16 Мигова 29 на којима је летело 225 пилота. До 1991. само 34 пилота су оспособљена за Миг 29. Војска Србије нема начина и новца, па ни кадрове које би могла да школује. Узалуд је Вулин најављивао да ће руски председник Владимир Путин поклонити Србији два милиона евра за обуку пилота, досад није послао ниједну рубљу.
Послао је шест старих авиона, од којих је један одмах враћен у Русију, на ремонт. Средином августа, на батајничком војном аеродрому приређена је свечана примопредаја прва два Мига 29, који су оспособљени за лет. Та два су заиста полетела, а на писти су изложена и преостала четири. С тим што један од њих, с евиденционом ознаком 18101, није руски, него српски, стари, који је ван употребе од 2010, кад су му скинути многи делови. Уз два руска, на небу су се појавила и два српска Мига. У њих су убачени мотори из руских, оних који су само позирали на писти. С неколико јефтиних трикова, власт је одиграла пропагандну представу, а њен режисер Вучић био је толико усхићен да је признао да му је мало фалило па да заплаче од среће кад је видео да авиони заиста лете.
– Платили смо и у року од 12 до 14 месеци добићемо седам хеликоптера из Русије. То су четири Ми-35 и три Ми-17. Купићемо и девет “Ербасових” хеликоптера Х-145М. Промењена је крвна слика Ратног ваздухопловства и Противазнушне одбране – рекао је тада Вучић, обећавајући да ће “ту и тамо повремено још нешто да набави” и да ће “лично писати” Путину да пошаље бар још два хеликоптера, “ђавоље кочије”.
Не постоје ни економски, ни војни разлози за куповину давно превазиђених авиона. Војска Србије, под напредњачком контролом, и кад би хтела, не би смела да извршава своје уставне обавезе и брани државу од угрожавања споља.
Српским небом свакодневно пролазе беспилотне летелице “Предатор”. Они полећу из НАТО база у Босни и Херцеговини и Румунији и несметано скенирају све што их интересује. Повремено, кад би се појавиле политичке тензије, повећао би се број прелета. Крајем марта, кад је албанска полиција у Косовској Митровици ухапсила Марка Ђурића, чим су појединци из српске власти почели да прете војном акцијом, “Предатори” су шест пута дневно прелетали Србију. Контролу су вршили и док је комплетан српски државни врх. постројен на импровизованој бини, посматрао војну вежбу на полигону у Пасуљанским ливадама. Командири у тузланској НАТО бази могли су да буду задовољни информацијама које су прикупиле њихове беспилотне летелице, а што им је могао рећи сваки нормалан грађанин – лаже Вучић, нема шансе да дигне војску и крене на Косово.
Сличан сценарио примењен је почетком августа, у време хрватске прославе “Олује”. Напредњаци су појачали патриотску реторику, па су НАТО наивци, за сваки случај, опет упрегли “Предаторе”. Захваљујући појединцима из Војске Србије, који су, револтирани нечињењем, пронели глас о страним беспилотним летелицама на нашем небу, власт је била принуђена да реагује. Лажима, наравно.
– Сваки непријављени прелет изнад Србије завршио би се обарањем – рекао је Вучић.
Где је он стао, наставио је Вулин.
– Ниједан непријављени прелет, ниједан авион, ниједан хеликоптер није уочен. А и да јесте, био би лоциран и оборен. Ниједан ловац, нико из нашег суседства не би могао да угрози наш простор. Наређење нашег врховног команданта Александра Вучића било би испуњено, све бисмо их оборили – рецитовао је Вулин.
Преко режимских медија тада је пласирана будаласта прича да је Војска Србије приметила стране летелице и послала два “Орла” с краљевачког аеродрома Лађевци. Наводно, “Предатори” су их приметили и побегли преко Дрине. Ту лудост је могао да смисли само Вулин. Свако озбиљнији од њега зна да “Предатори” лете брзином од око 200 км на сат, па не би могли да побегну “Орлу”. Исто тако, српски авиони тешко да би успели да их нађу, јер немају радаре. А и да имају, не би могли да их користе, пошто су “Предатори” заштићени системима који онемогућавају лоцирање.
Да заплаши НАТО шпијуне, Вучић је употребио своје најтупље оруђе. Вулина. Супротно прописима, министар одбране је 5. августа кренуо у ненајављену посету новосадској касарни “Југовићево”. Успут, хеликоптером је летео уз дунавску границу с Хрватском, да покаже колико је храбар. Двадесет година раније, док се пуцало с оне стране реке, Вулин је био на безбедној удаљености, пијуцкао је пиво уз базен београдског хотела “Интерконтинентал”. Околности су се промениле, али не и његова потреба за конфором. Зато се жалио на скромне услове у хеликоптеру, у кабини није радио клима-уређај, па је од пилота тражио да лети на већој висини, која није безбедна.
За разлику од Вучића, који најављује набавку још четири стара Мига 29, овог пута из Белорусије, Вулинова фасцинација је модернија. Уместо депоније совјетских крнтија, он обећава производњу стелт авиона.
– Заинтересовани смо за освајање технологија којима бисмо били у стању да производимо различите системе, али наравно и за одређене готове борбене системе који и те како могу да значе. За Војску Србије је јако важно да иде у корак са светом – рекао је Вулин крајем јула, пред пут у Пекинг.
У глави министра одбране формирана је идеја да Србија и Кина заједно праве “невидљиве” авионе. Србија је, тврди Вулин, Кини дала делове америчког авиона Ф-117, који је оборен у Буђановцима 1999. године. Анализом тих делова, Кинези су овладали стелт технологијом, направили специјалну боју која упија радарско зрачење и применили је у производњи свог модела “Ченгду” Ј-20. У знак захвалности, Кина ће укључити Србију у тај пројекат.
Нормални људи, док уживају у опијатима, виде беле мишеве, слонове и змајеве, а Вулин стелт авионе. Ипак, треба му признати да се разуме у невидљиве производе. Још док је био директор Канцеларије за Косово и Метохију, у децембру 2012, организовао је набавку сигурносних камера за српска насеља на северу покрајине. Посао, вредан милион евра, без тендера је добила фирма “ДБС Консел секјурити сервис”, чији власник је Вулинов пријатељ Урош Чубриловић. Уговор, под ознаком “строго поверљиво”, реализован је по хитном поступку, целокупан износ од 105.342.334 динара, уплаћен је авансно. Са инсталацијом камера мало се касни, до данас их нема, зато их мештани Косовске Митровице и Звећана називају Вулиновим стелт-камерама.
На сличан начин врховни командант и његов министар ађутант воде послове у Војсци Србије и Министарству одбране. Све им је стелт, осим новца.
Паре врте у производњи нових модела оружја и опреме и, наравно, продајом Војсци Србије и свим осталим муштеријама, широм Азије и Африке. Најважнију улогу у том систему има СДПР Југоимпорт (“Савезна дирекција за промет роба посебне намене”), у чији врх је Вучић убацио људе који уместо професионалних способности имају лојалност. Као политички комесари, са задатком да штите лукративне интересе свог вође, СДПР воде Југослав Петковић, бивши секретар Ђорђија Ницовића и сувласник Вучићевих новина “Правда”, и Бранислав Простран, који се у бизнису неуспешно опробао као власник парфимерије. Док они, као Лолек и Болек, паразитирају на директорским функцијама, прави посао води Ненад Милорадовић, помоћник министра одбране за материјалне ресурсе, на кога су пренета овлашћења начелника Генералштаба да потписује годишњи план набавки за Војску. У оквиру СДПР-а направио је одељење МЕНА, за које нико не зна шта ради, о чијем и коликом трошку. Из Војнотехничког института довео је квалитетне и искусне стручњаке, али не успева да направи производ који би могао да се пробије на тржишту.
Један од таквих пројеката је борбено возило “Лазар 3”, које би у продаји требало да кошта око 1,7 милиона долара. Иако је напредњачка медијска машинерија помпезно најавила “Лазара 3” као будућност српске војне индустрије, још нема ни говора о његовој серијској производњи. На последњој показној вежби, у Никинцима крајем прошле године, само једно борбено возило је пуцало из митраљеза 12,7 мм, док је друго служило за вожњу. Уместо праве, која кошта око пола милиона долара, на њега је постављена макета митраљеске куполе. У СДПР-у тврде да је Жандармерија тестирала модел “Лазар 2”, после чега је одбила да га купи. Наводно, није издржало вожњу преко земљаних препрека, попуцале су осовине. Није познато ни да ли је “Лазар 3” прошао испитивања у Техничко опитном центру ВС, али и без тога је уведен у ланац наоружања, кроз донацију шест таквих возила. Добра сарадња СДПР-а и ВС потврђена је трампом у којој је војска добила шест хаубица “Нора” у замену за бившу касарну “Јакуб Кубуровић” у Земуну.
У Милорадовићевој лабораторији је направљен и нови пиштољ ЕЗ-9мм, као замена за ЦЗ-99. На показној вежби, стрелци су првим метком промашили мету, цреп који су гађали са 10 метара удаљености. Није утврђено да ли су промашаји изазвани подрхтавањем руку стрелаца или лошим карактеристикама оружја. Уместо праве анализе, прихваћена је Милорадовићева процена да је “цреп погођен од прве, али није пукао”.
Из исте кухиње изашао је и нови панцир, који је тестиран тако што је стављен пред камере РТС-а и Пинка. Борбени прслук са заштитним плочама тежак је 11 кг, а кад се томе дода спремник за воду, од три литра, девет оквира муниције, плус остали делови опреме и наоружања, јасно је да војник који би га носио не сме да буде ситније конституције и кондиције од Конана.
Ни други српски произвођачи наоружања нису се прославили. Египат је 2015. године раскинуо уговор са “Застава оружјем” о набавци 50.000 пиштоља ЦЗ-99. Истрага је утврдила да је до уградње појединих делова лошијег квалитета дошло због људске немарности. Углавном, посао је пропао, али то није једини проблем с којим је суочена “Застава”.
У Узићима, недалеко Пожеге, СДПР је, преко ћерке-фирме “Борбени сложени системи” инвестирао 90 милиона евра у изградњу нове фабрике муниције, која ће бити директни конкурент ужичком “Првом партизану”. Ужичка фабрика није битна, Вучићу је лакше да контролише СДПР, чији послови су тајни, као и провизија коју узима.
– Толико се у свету ратује, све што направимо продаћемо – рекао је Вучић, најављујући производњу милион комада малокалибарске и 12 милиона великокалибарске муниције годишње.
Као сви Вучићеви послови и тај је кренуо траљаво, с бројним грешкама. Од белгијске компаније “Неw Лацхауссее” купљене су машине за производњу муниције. Због лоше припреме објеката, док су машине инсталиране истекао им је гарантни рок. За нанету штету и губитак зараде нико није одговарао.
Ипак, овим пројектом Вучић је доказао да је много практичнији од Вулина, уместо маште о стелт авионима, он се бави оним што му доноси реалне паре. Свестан да српска војна индустрија не може да се такмичи у производњи модерног наоружања, он улаже у прављење метака. Једноставан посао доноси леп профит. Српска наменска индустрија је, под напредњачком управом, значајно подигла извоз. Док је био министар одбране, Братислав Гашић је тврдио да је 2015. године остварен рекордни извоз од 750 милиона долара. Његов наследник Зоран Ђорђевић такође се похвалио рекордом од 484 милиона долара из 2016. године. Без обзира на грешке у рачуници, реални подаци показују да је Србија прошле године на страно тржиште пласирала наоружање и војну опрему вредну око 800 милиона долара. Од тога је чак 500 милиона долара зарађено продајом муниције. Вучић и јавно обећава да ће Србија за две године подићи извоз на милијарду долара.
Кад се створе услови, истрага ће утврдити колику је провизију у тим пословима узео Александар Вучић. Нека буде 10 одсто, што је знатно испод нивоа његовог апетита, испашће да је годишње стицао од 50 до 80 милиона долара. Износ је, ваља претпоставити, много већи. На то указује посвећеност с којом Вучић пази на сваки детаљ у трговини наоружањем.
Већи део робе продаје арапским компанијама с Блиског истока. За контролора тих путева оружја и новца поставио је свог телохранитеља Владимира Токалића. Бивши припадник “Кобри” није био први избор, за војног аташеа у Абу Дабију припремао је Ђуру Јованића, свог ађутанта из времена кад је Вучић био министар одбране, али он није успео да положи енглески језик. За утеху и награду за старе заслуге, Јованићу је постављен на место шефа Војно-безбедносне агенције, а у Уједињене Арапске Емирате је послао Токалића.
Иако се незванични координациони центар налази у УАЕ, српско оружје на Блиски исток стиже с разних страна. Где воде његови путеви сазнало се кад је код сиријских побуњеника нађен митраљез “Којот”, произведен у крагујевачкој “Застави”. Под притиском Уједињених нација, које су забраниле продају оружја сукобљеним странама у Срији, спроведена је истрага која је утврдила да у питању није шверц, већ легалан посао. Оружје је продато бугарској фирми “БИЕМ”, која га је проследила коначном купцу из Саудијске Арабије. Пошто Саудијска Арабија није под ембаргом, српска власт је издала све сертификате неопходне за реализацију тог посла.
Вучићев сертификат о подобности имао је и генерал Љубиша Диковић, начелник Генералштаба ВС. Иако је у мају, по сили закона, требало да буде пензионисан, Диковићу је председничким указом дозвољено да настави с војном службом, чиме му је продужен мандат на још две године. Има и оних, попут британског војног аташеа Сајмона Фицгебона, који су били уверени да ће Диковић на тој функцији остати “заувек”. Томе се и генерал надао. Јуначки је подносио кад га Вучић јавно вређа и понижава, скрушено је статирао поред дезертера Вулина и осуђеног криминалца Мише Вацића, није марио за катастрофалне услове рада и живота војника.
Диковић није схватио да Вучић сараднике не доживљава као људска бића, него као потрошну робу. Генерал се у то уверио 14. септембра. Тог јутра, са 22. спрата зграде у “Београду на води”, пропала је оплата и у смрт повукла двојицу радника. Као и увек у кризним ситуацијама, Вучић је одлучио да тај трагични догађај “покрије” другом, важнијом темом. Без моралних дилема, жртвовао је Диковића. У 16 сати је заказао састанак с челним људима Министарства одбране и Војске Србије. Диковић је потписао захтев за прекид службе и одлазак у пензију, а добио је обећање да ће бити одликован Карађорђевом звездом првог степена. На место начелника Генералштаба постављен је генерал Милан Мајсторовић, ”за кога се верује да има одличне везе у НАТО и амбасадама западних држава”.
Представа је окончана Вучићевом конференцијом за медије, Диковић је испраћен у прошлост, а његов наследник моћи ће само да настави с одржавањем бизнис-комбинација браће на власти.
Узалуд Војни синдикат указује на потребу очувања материјалног и социјалног положаја припадника Војске. Професионални војници имају плату од око 30.000 динара и балансирају на ивици егзистенције. Уместо да испуњавају своје обавезе, преузете уговором, принуђени су да раде све и свашта. Од стања наоружања, важније им је да ли су исправни тримери за кошење траве. У таквим околностима, Војску Србије напуштају обични војници, заставници, капетани и мајори, сви беже од беде. Недавно је у пензију побегао и Јован Кривокапић, портпарол Министарства одбране, више није могао да поднесе разлику између реалног живота и саопштења која је потписивао.
Вучић не мари за стање у Војсци. Она му служи само за зараду и политички маркетинг. Већина грађана још има илузију да војска постоји, па Вучић користи сваку прилику да експлоатише ту емоцију. Као забаву за прост свет, организује војне параде на којима приказује наружање произведено отприлике кад и он, почетком 70-тих година прошлог века. У прве редове построји војнике у свечаним униформама, с хеклерима окаченим око врата. Режимски медији то сликају, али никад не објаве да војници то оружје и униформе раздуже чим се представа заврши.
За потребе политичке пропаганде, повремено се у јавност баце бесмислене идеје о повратку обавезног служења војног рока и војним вежбама на којима ће морати да учествују и све жене. Институционализована је опсена о концепту “1500+” , по којој ће, у кратким етапама, бити модерно опремљени сви припадници Војске Србије.
Као и све остало, Вучић је уништио и Војску Србије. Погазио је Устав и законе, од оружане силе намењене одбрани државе направио је приватно предузеће. Ни у једном рату српска војска није поражена тако брутално као сад, под офанзивом свог тзв. врховног команданта. И таква, разбијена и понижена, Војска ће морати да испуни своју уставну обавезу и помогне у заштити народа од помахниталог врховника.
А 1. Колико коња има још у Војсци Србије
Шеик Мохамед бин Зајед поклонио је Војсци Србије 20 коња. Вучић се обрадовао, иако ВС нема коњичку јединицу, обучене јахаче и новац за њихово одржавање. Смештени су у Карађорђеву, у ергели која је давно пропала.
– Добро је да имамо коње, требаће нам да носе муницију на Паштрик – обрадовао се и милитантни министар одбране.
– Вулине, не сери! – одмах га је обуздао Вучић.
Уместо у борбеним акцијама, Вучић намерава да арапске коње користи само на парадама. Проследиће их Гардијској бригади, да војници вежбају јахање.
До тада, употребио их је само за снимање филма “Чарапе краља Петра”. Свом пријатељу Лази Ристовском изнајмио их је по солидној цени, 250 евра на дан. У том пакету, за статирање у филму војници су добили дневницу од хиљаду динара. У Вучићевом ценовнику један коњ вреди као тридесетак људи. По том принципу бирао је сараднике, које је инсталирао у врх Војске и Министарства одбране.
Предраг Поповић, Таблоид
Ово се зове истраживачко новинарство.