Старица Миљојка Аксентијевић из забитог Жуњевића на Рогозни има 80 година, није имала порода, муж јој је одавно преминуо, две деценије живи сама у колиби од блата, од имовине поседује само стари “цигански” шпорет, метални кревет и две кокошке, једва преживљава, а неретко и гладује…
– Опустела планина, нема никога, сви су отишли, или су поумирали, да повремено не сврати поштар Раде Јоковић који ми из Новог Пазара донесе хлеба и лекове, месецима не бих срела човека – прича Миљојка и моли се Богу да не падне у постељу.
Зашто су нас отписали?
Познати хуманитарац из Новог Пазара Хидо Муратовић две деценије брине о онемоћалима, старима и болеснима на Рогозни, Голији и Пештеру.
– Да би преживели, купујем им брашно, лекове, обућу, одећу, шпорете, козе, кокошке… Уз помоћ добрих људи, радим оно што би општинске и државне установе требало да раде, а не раде. Било је више случајева да преминуле није имао ко да сахрани, па сам и то морао да чиним. Зашто је држава тако олако отписала један огроман део своје територије – пита се овај добротвор.
– Док сам на ногама некако и преживљавам, лети берем клеку и печурку да купим брашна и намирница, за лекове ако остане… Волела бих да ми Бог узме душу овако “с ногу”, да се не мучим и да се, без игде икога, не смрзнем у овој уџерици – каже ова старица.
Старина Деско Вукосављевић живи сам у забитом Јавору, некад великом селу, за разлику од Миљојке, Стане и још много усамљених, напуштених и од свих заборављених стараца, има где да оде, а често га посете деца и рођаци. Деценијама се борио да Рогозна живне и не опусти и није успео.
– Остали смо у беспућу, касно смо добили струју, пут ни до данас. Ко је год могао и имао где да оде отишао је, са планине се одселило чак 80 одсто становништва, огромна територија између Србије и Косова остаје празна, ми то називамо економским геноцидом каквог нигде нема – жали се Вукосављевић и додаје:
– Десетина села избрисано је, нема их више ни на географским картама, јер су остала и без последњег становника. Још много села у животу одржавају по два-три старца, и она ће ускоро нестати, јер општина и држава, упркос нашим вишедеценијским молбама да нам побољшају живот и зауставе сеобе, нису учиниле ништа да нам помогну – наглашава овај вишегодишњи одборник и председник Месне заједнице Рајетићи, највеће на планини.
Слично на Голији и Пештеру
Десетине села на Пештеру већ је угашено, у некима су остала још по два-три старца, кад ме виде обрадују се као најрођенијем, јер по целу зиму не сретну човека. У Подама живе само још двоје, у Пољицама троје, а у Бољарима петоро стараца, сви имају више од 70 година – каже Радоје Куч, поштар из српског Сибира.
И на Голији је ужас. Због беспућа и сиромаштва сви су се одселили, а десет школа је затворено, не знам где ово води – истиче Рада Пендић из села Ђонлије.
Још у доба Немањића злато се копало на Рогозни: у Златорогу, Златном Лазу, Златарима, Златишу и другим селима на овој планини где још стоје остаци средњовековних рудника. Стручњаци београдског Геозавода и неколико европских фирми открили су на планини нов и још веће резерве. Само на локалитетима Меденовац и Каравансалија резерве руде бакра процењене су на 50 милиона тона у којој се проценат метала креће 1,2 до 1,8, а само из једне тоне бакарног концентрата могло би се извући шест грама чистог злата.
На другим деловима планине резерве су десетоструко веће.
– Газимо по бакру и злату, а умиремо од сиротиње. Да је ово благо некој другој држави овде би био рај, овако, или поумирасмо у сиромаштву или се сви одселисмо. И они који су отишли не живе нешто нарочито, махом су пролетери негде на периферијама Крагујевца, Краљева, Смедерева и Београда – каже Тихомир Баловић из Рајетића.
Децу на леђима носе до школе
Свако веће село на Рогозни имало је школу. У Рајетићима, Грубетићу и Кашљу било је и по 200 ђака. Скоро све су затворене, а неке су, као наша у Одојевићу, срушене и пропадају у корову, док још два преостала ђака са учитељицом раде у магацину сеоске продавнице. Активне су још школе у Рајетићу и Грубетићу, у првој је шест у другој само један основац. То је сва наша младост и будућност – жали се Радиша Бараћ (50) из села Змијинца.
– Целе прошле зиме били смо у снежној блокади, молили смо и преклињали општинаре да нам очисте пут до села, увек су налазили неки изговор да не дођу. Тако је годинама. Децу сам свако јутро на леђима носио до школе. У нади да ће бити боље, био сам чврсто решен да останем на свом имању, нажалост, све је горе, због деце ћу морати да одем, само не знам где и како – пита се Бараћ.
Д. Н. Петровић – Вести
фото: Д. Н. Петровић
Prokleti manijaci, izrodi, sljam, djubrad, sizofrenomanijakalnoparanoicna trulez, psihopate, pljackasi, nakaze, pederi, pederuse, drolje, kalasture, paraziti legli na grbacu Srbije i ubijaju sve zivo, zatiru sva sela, zatvaraju kuce, ostavljaju ljude da se pod stare dane ovako muce, sami, jadni, bedni …
Proklete nakaze sto ste se prodale za saku para, za te skupe krpe, za te usrane fotelje, sram vas bilo i svima se da Bog da seme zatrlo za vjek i vjekova.
Sramno doba dozivesmo, sramno.
Neljudi nas zatiru.
Zato treba napraviti organizaciju na nacionalnom nivou koja ce uz nasu pomoc, ko koliko moze, pomagati u ovakvim slucajevima. Ne smemo da ostavljamo ovako ljude, decu, omladinu, kad saznamo kako zive, odnosno zivotare, gladuju.