Случај државне службенице Милене Ивановић

Пред десетак хиљада грађана на митингу у Косовској Митровици, Вучић је посебно поздравио присуство Милене Ивановић, која је стајала у првом реду заједно са највишим представницима државе и владе Србије у којој је запослена. Није, међутим, јасно да ли је она ту приведена или само доведена као сви који имају државни посао. Или је дошла својом вољом, мада је на сахрани Оливера у Београду изјавила да њена нога никад више неће крочити на Косово. Или се и сама питала како се ту нашла и шта ће ту, док се Вучић гласно питао где су границе државе коју води. И нико да му каже да погледа Устав и Мирослављево јеванђеље на којима је дао заклетву, пише колумниста Миодраг Миле Исаков, бивши потпредседник у Ђинђићевој влади и амбасадор у Тел Авиву

Био је Вучићев Газиместан и ништа. Осим што је по ко зна који пут погазио дату реч да ће ту саопштити свој план за решење Косовске трилогије. Према његовој најави ово је требало да буде треће, завршно поглавље Косовског циклуса, после првог исписаног давне 1389, и другог на Газиместану 1989., али је у последњи час Вучић схватио да ово није та година која треба да се завршава са бројем девет, па је целу ствар одложио до наредне 2019. То је недвосмислено поручио недовршеном реченицом, када је устврдио да није истина да мора да преда Косово до краја ове године. Није рекао шта је истина, и није рекао да то неће учинити, само да неће ове године. И уопште, углавном је говорио шта није истина, шта неће урадити и шта неће дозволити, уместо истине и својих правих намера. Просто је невероватно да се у тако дугом говору, скоро сат времена, ништа не каже. Заправо, рекао је он свашта, за сваког понешто, али баш зато контрадикторно, тако да једно друго потире. Например, у патриотском делу излагања посебно је нагласио: “…Не нудим вам оружје и муницију, али вам гарантујем да никоме нећемо дозволити да против вас употреби оружје и муницију”, да би после приче о наоружавању наше војске најмодернијим оружјем и оруђем, при крају говоранције закључио: “Нисам говорио о оружју јер ја то не желим и не знам”!?

За Вучићев ментални склоп, сасвим је логично да прича која је почела 1389., са девет Југовића, буде заокружена 2019., када ће он коначно да погазиместани девету божију заповест која, према тумачењу владике Николаја Велимировића, којег он иначе воли често да цитира, гласи: “…Не буди лажан ни према себи, ни према другима. Кад преузносиш себе и хвалиш се пред људима, људи не знају, но ти све знаш. Ако поновиш ту лажну сведоџбу о себи више пута, људи ће се временом уверити да их лажеш. А ако непрекидно понављаш једну лаж о себи, људи ће сви знати да ти говориш лажи, но тада ћеш ти почети веровати сам у своје лажи и тако ће лаж за тебе постати истина. А, кад говориш лажи о другом, тај човек зна да си ти лажни сведок. И ти знаш да лажеш, тако си ти други сведок против самог себе. А, Бог је трећи сведок. Кад год, дакле, искажеш лажно сведочанство, знај да су тројица сведока против тебе. И знај да ће те један од њих проказати целом свету…”

Дакле, на Косову ништа ново, посебно ништа историјско. Историјске су само лажи да нема никаквог споразума и да га скоро неће бити. Као и изјаве да косовске Србе он, Вучић, неће да лаже и никад неће позивати на оружје, а истовремено, да се ни једног тренутка неће двоумити да их одбрани ако буду нападнути. Само није рекао како? Како он то замишља кад и њега, председника државе, обичан косовски полицајац може да заустави на сред пута и врати назад, са све обезбеђењем и пратњом? Новост је ипак да председник јавно признаје да не зна где су границе државе коју води. “…Није истина да хоћу да мењам границе, јер где су нам границе? Ми мислимо једно, Албанци друго, неки у свету једно, неки други друго”. Хало, председниче!!! Земља зове! Није важно шта ко мисли где су нам границе, него шта пише у Уставу, на којем си се заклео! Управо због тога ти ни не назиреш решење јер га нема ту где га ти тражиш. Нема решења у договору са Тачијем, док обојица не постанете власни да преговарате о компромису који очигледно излази из оквира Устава и ваших надлежности.

Да би се уопште могло приступити трагању за решењима која подразумевају нове границе, мора се променити Устав, што не зависи од Албанаца, на које се већ традиционално пребацује кривица за сваки промашај власти у Београду. Уставом се морају отворити могућности за такав компромис и утврдити овлашћења за преговаре, опет искључиво по Уставу. А онда, ако Вучић добије такав мандат, што не би требало да му буде проблем с обзиром на однос снага у Народној Скупштини, мора престати да лично или преко својих трбухозбораца, о Албанцима говори све најгоре. Не иде, брате, да народу нудиш суживот са онима за које уредно шириш глас да би нас најрадије живе појели. Нема компромиса, па било то и разграничење, без примирја и помирења оних који на то треба да пристану. Два народа, који су кроз историју итекако умели да живе заједно и да се поштују и помажу.

Да наш највећи проблем није у Албанцима, него у нама, најбољи је пример Милена Ивановић, коју је Вучић посебно поздравио уз најаву да ће улица која носи име њеног убијеног супруга Оливера Ивановића, бити најлепша у Косовској Митровици.

Ни најдобронамернији посматрачи не могу да се не запитају откуд она ту на Вучићевом митингу у првим редовима, раме уз раме са највишим државним званичницима. Како се то слаже са познатим критичким односом њеног покојног супруга према тој власти у Србији и њеном односу према Космету и Србима који тамо живе? Посебно, имајући у виду сатанизацију којој је био изложен од те власти, као и (не)ангажовање режима у Београду у откривању његових убица. Они који не могу да разумеју тако радикалну промену Милениног ставе, која је непосредно после сахране у Београду изјавила да њена нога никад више неће крочити на Косово, сада су први пут сазнали да је она у међувремену запослена у влади Србије, односно у кабинету премијерке Ане Брнабић. Мало боље обавештенима намеће се питање и откуд она у влади, пошто се сећају како је својевремено на питање новинара да ли ће наставити Оливерову борбу изјавила: “…Политику мрзим више од свега, у те воде не бих ушла ни по коју цену!”.

Знам да није лепо, а ни политички коректно, нападати жену, па још удовицу са двоје малолетне деце, али није лепо ни гледати је како се понижава у спрези са највећим политичким непријатељма њеног мучки убијеног супруга, којем су управо они нацртали мету на челу. Да не говоримо сад о томе да се сумњиве околности под којима је ликвидиран, односе и на њих, бар док се не заврши истрага и открију извршиоци и наручиоци атентата на Оливера Ивановића. Не мора она да их оптужује, али не мора и не сме ни да их амнестира од могуће кривице и одговорности. А управо то ради својим присуством на њиховом митингу. И не само тако, него и својим изјавама, које су радикално другачије од оних које давала непосредно после атентата. “…Знамо ко те је убио, али они који су то урадили морају да знају да се то неће тек тако завршити”, била је њена прва изјава од које је чини се одустала. Зашто?

Да ли зато што се у међувремену запослила у влади Србије? Јасно је да она сад мора да се сама стара о егзистенцији, својој и своје деце, али остаје под знаком питања да ли је то најбоље решење, да стане под заштиту оних чију Оливер никако није желео. И њему су нуђене разне политичке позиције у Београду, да би био склоњен са Косова и ућуткан, али је он све одбио, што она свакако добро зна.

Са тим чином, стајући под тај кишобран, компромитује и њега и оно за шта се борио и платио животом. А није да нема квалификације и на основу тога другачије могућности за запослење. Она је докторирала на Украјинском језику и раније већ радила као доцент на београдском Универзитету. Ништа не би било природније и чистије него да се тамо и вратила, чак и уз евентуалну помоћ режима ако је неопходно, јер тај режим објективно има одговорност, па и обавезу да помогне Оливеровој породици. Истина и то је државни посао, али са много више дигнитета, јер Универзитет ипак има некакву аутономију. Овако, са позиције директно зависног државног чиновника, кад учини или каже било шта, никад није јасно колико је искрено а колико изнуђено. И сумњиво је увек кад подржава, брани или хвали Вучића, а све је више тога. Демантујући спекулације да Вучић није хтео да прими Оливера Ивановића неколико дана пре убиства, недавно је, на пример, изјавила: “…Та информација није тачна. Они су се раније договорили да се виде, али до тог састанка није дошло”. Народ би рекао, није шија него врат.

Све у свему, тужно је гледати како се повија жена која се тако одлучно и храбро борила за свог супруга док је био у албанском затвору под оптужбом за најтеже ратне злочине. Тим пре што тиме не бламира само себе, него и њега. Сад изјављује како је Вучић много помогао и њој и Оливеру, а не пада јој на памет да би и то могао бити разлог за таргетирање и прогон њеног супруга од стране Вучићевих хијена. Ако је помогао, а овај после изласка из затвора није показао довољно захвалности, већ напротив наставио да се јогуни?

У сваком случају, случај државне службенице Милене Ивановић је поучан, а наравоученије би могло бити: Не мешај се са помијама да те свиње не поједу. А, са становишта спознаје времена у којем Вучић управља људским судбинама, занимљив је, јер није једини. Нешто слично је прошла и Ружица Ђинђић, која је у једном тренутку слабости морала чак да изјави како је Вучић подсећа на њеног Зорана. После тога се покрила ушима и нестала, али бар је нико не пита за наслеђену имовину.

Тако некако је и са Шешељем, који се више не буни ни против чега, па чак ни против предаје Косова. Све се постиже подмићивањем и уценама. Тако је Вучић покушао и овом приликом са косметским Србима, када им је уместо решења судбинског питања замазивао очи са парама које ће уложити у њихове општине. Да ли је могуће да је све у лови, да је баш све на продају?

Пише: Миле Исаков, Таблоид