ЗАВИЧАЈ је ослонац за одскок у велики свет, а матерњи језик мера свих језика света! Каже ово, у интервјуу за “Новости”, академик Милован Данојлић. На питање можемо ли да очувамо државу и нацију без чувања језика, наш угледни писац је изричит да без државе народ некако и може да постоји (Курди), а без језика – никако. Држава би, како оцењује, то морала да зна и да преко школства и јавних гласила надгледа плодородну њиву.
* Јесмо ли писмени глобално, ако нисмо матерње?
– Зависи, шта разумете под писменошћу. И за потписивање чекова тражи се једна врста писмености. Негде прочитах да их има 6.700. Без мајке која нас је дала на свет, ко би се ту снашао…
* У Бриселу нас око Косова замајавају недореченим формулацијама. Како можемо да знамо шта нам ваља чинити ако не кажу шта тачно од нас траже?
– Знају они врло добро шта хоће, а знају и наши шта неће, или не смеју, па се играју жмурке. Слаби смо, ударени у корен, уцењени, немамо снаге да им јасно и чисто рекнемо оно што би требало. То би нас много коштало, народ није спреман на толико одрицање и страдање, па и за ратне напоре, можда. Уцењивач је у почетку утрошио сву силу, не може нас поново бомбардовати, нити му пада на ум да се покаје због крваве свињарије коју је направио. Изнуравају нас, а то не даје очекиване резултате, у изнуравању себе смо, током векова, стекли лепу кондицију. Отуд натезање. Ми немамо куда, а они би имали, али неће. Њима је теже него нама, појешће их сопствене лажи.
* Има ли места за велике интелектуалце у политици у ова времена?
– И мали и велики би требало да је избегавају, да не губе узалуд време.
* Ко је данас ослободилац, а ко издајник?
– Ослободиоци су се потврдили на делу увођењем демократије и људских права у Ираку, Сирији, Либији, Авганистану, Јемену, па и код нас, на Косову, а издајници, у пуном смислу те речи, јесу елитни интелектуалци Запада, бивши левичари и шездесетосмаши, који су подржали, или чак иницирали, те освајачке походе, наранџасте револуције и арапска пролећа.
* Живимо у добу са све више информација, а све мање смисла, говорио је Жан Бодријар. Рекли бисмо и са све мање стила?
– Пре разговора о смислу и стилу, требало би поставити питање елементарног интелектуалног поштења. У свету владају бешчашће, бесрамна дволичност, духовна и морална проституција. Сви смо манипулисани, одавно не верујем ономе што гледам преко малог екрана или читам у новинама. Или настојим да ухватим зашто ми говоре то и тако, а не нешто друго и друкчије. Сумњам, помало, и у временске прогнозе. Дотле је дошло.
* Ћирилица посустаје. А сада нас је чак задесила и “шишана” латиница. Од сваког зла има горе?
– Ћирилица-сиротица, велика жртва нашег примитивизма и културне инфериорности. Учесници “Слагалице”, на телевизији, већ је и спелују као латиницу – бе, ве, ге… Требало би им потурити слова Џ, Њ, Љ и Ш, да видимо шта би онда радили. Прелазак на латиницу је, разуме се, лични избор сваког грађанина. Човек има право на однарођење, као и на самоубиство, само би му требало предочити шта чини. Овако, ћирилица се напушта несвесно, гази се важно обележје националне културе из неодговорности, незнања и глупости. Јесте, латиница надире са свих страна, али јој се озбиљни народи – Руси, Кинези, Јапанци, чак и Бугари – одупиру. А ми, без праве потребе, и ту лежемо на руду. То, као и неке видове уљуђености, требало би усађивати у душу још од основне школе.
* Како се бавити књижевношћу и уметношћу књижевности и уметности ради, у ово доба либералног капитализма?
– Оспоравајући лаж и ругобу, у име личне истине и лепоте. Избегавајући производе либералног капитализма. Живећи у себи, за себе, истинито. Човек се одувек бори у отпору према разним облицима владајућег насиља. У прошлости није било нимало лакше, само је тиранија носила друго име.
* Рекли сте да нам се говор испостио онолико колико нам се и живот испостио. Како да се омрсимо?
– Пољуљао се главни градитељ и чувар језика, то јест сељачки део народа, његов благородни родитељ. Језик се проскитао. У градском жаргону има згодних проналазака, тамо има кретања, укрштања, домишљања. Бирократи и политичари се служе идиомом коме су Французи дали назив дрвени језик. Како живиш, онако говориш.
* Језик нас развија дубински. Може ли се то у површном свету данашњице?
– Разни су нивои општења и саопштавања. Ноам Чомски, један врло мудар и храбар човек, свакодневно саопшти низ површних запажања. Дубинску димензију језика негује добра књижевност, и, пре свега, поезија. Невоља са модерним добом је у томе што нам не оставља довољно времена за уживање у добрим књигама.
* Нешто о сукобу генерација: да ли је било боље у наше време, или је боље у њихово?
– Младима је данас теже него што је нама средином прошлог века било. Друштво је било сиромашно, није било политичких слобода, али се ишло напред. Социјална држава је бринула о човеку. Између успешног тоталитарног и лошег демократског режима, ја сам, ипак, за демократију. У њој је остало колико-толико наде, и могућности да кажете оно што мислите. Пола века ћутања и гутања у некадашњој Југославији завршило се свеопштим грађанским ратом.
* Је ли глобализам уништио поетику?
– Он би, чини ми се, требало да подстиче процват стилова и техничких поступака, истраживања и експериментисања, с обзиром на фантастичну умреженост планете. Међутим, њему је уметност последња брига и заклети је непријатељ националних посебности. Он делује јавно, гласно, дању, а уметност своје завере кује ноћу. Могућа су изненађења, никад не знате шта се негде кува.
* Да ли смо близу краја овог система?
– Волео бих да то доживим, али се бојим да то не буде неки краткотрајни предах. Човек је проклето биће, измислиће, брзо, неко ново зло. Ко се надао да ће после комунизма доћи једна нова и још заморнија лаж?
* Човек у овом систему постаје кварљива роба. Колико се укварио? Можемо ли да повратимо свежину, и како?
– Кварљивост је у вези са борбом за голи опстанак. Цена је понекад превисока, уништава саму духовну супстанцу. Надајмо се да ће људи – посебно код нас – наћи снаге да обнове високе моралне, стваралачке и религиозне норме којима су се руководили наши узорити преци. Прорадиће и та врста животодајних импулса, ваљда.
* Јесу ли речи у још тежем положају од људи, јер многе од њих, попут демократије, правде, патриотизма, губе смисао?
– Свет и изгледа овако јадно зато што су обесмишљене основне претпоставке уљуђеног живота. Говоре светских политичара више не узимамо озбиљно. Слушајући их, покушавамо да ухватимо где је подвала. Можете свашта, у сваком часу, очекивати. Требало би направити антологију њихових мисли и изјава, зарад смеха и забаве.
* Колико човек боље примећује неправилности у сопственом језику ако се измести у другу језичку средину?
– Сагледавање истине са дистанце од слабе је вајде родном тлу. Главна су сазнања до којих су они, на лицу места, по сили животне нужде, дошли. Ми, који живимо у туђини, можемо бити, у најбољем случају, добронамерни посматрачи. Своју обавезу настојим да испуним као писац: од свог језика се нисам удаљио ни за педаљ.
ИМПЕРИЈАЛНА ЋУД ЕНГЛЕСКОГ
* Колико нам модерне технологије одмажу или помажу у неговању језика?
– Позитивно деловање није њихов главни циљ, али би се могле и корисно употребљавати, кад би се о томе водило рачуна. Оне су иначе обележене енглеским језиком, који има империјалну ћуд. Мали народи, а поготово њихова вајна елита, лако подлежу тој окупаторској терминологији, мада би се понекад могла наћи срећна замена. Најгоре је што мали и неуки провинцијски снобови често без потребе загађују матерњу реч.
