Поскупљење хране једна је од благодети „златног доба“ које ће нас, готово је извесно, задесити наредне године. Цене нафтних деривата током 2018. повећане су за око 15 одсто, што ће, процењују стручњаци, повући за собом раст малопродајних цена прехрамбених производа отприлике у истом проценту. А није морало тако бити да је Министарство пољопривреде испоручило пољопривредницима дизел по повлашћеној цени, као што им је обећано на почетку године. По речима Бранислава Гулана, члана Одбора за село САНУ, ова значајна врста стимулација постоји у свим околним земљама, свугде – осим у Србији.
Шта би на ово рекао наш врли председник? Када су у јуну грађани протестовали због поскупљења горива, он их је називао олошем и незахвалницима којима не пада на памет да кажу: „Алал вера, Вучићу, имамо најнижу цену хлеба у Европи!“ Пре седам година, јуна 2011. док је још био у опозицији, подржао је тадашње протесте сељака који су оптуживали власт за небригу о пољопривреди. А како се напредњаци брину о пољопривреди? Сетва је скупља, субвенције мање, откупне цене ниже… Активисти Нове странке из Ковина израчунали су да сваком мањем пољопривредном газдинству, које обрађује пет хектара земље и гаји пет крава, актуелни режим годишње отме бар 10.000 евра. Шта рећи осим – Алал вера, Вучићу!
Ветеринарски лоби уништава свињарство
Током последње три деценије српска пољопривреда расла је просечно по годишњој стопи од свега 0,45 одсто. Најкритичније стање је у сточарству које у БДП-у пољопривреде учествује са мање од 30 одсто, што је карактеристика веома неразвијених земаља. Давне 1897. са извозом 250.000 свиња у Аустроугарску и 30.000 тона сувих шљива у САД Србија је остварила суфицит у трговини са светом. Данас је сточарство на нивоу из 1910, само у последњих десет година број говеда је смањен за 200.000, а број свиња за више од 800.000. Од државе која је некада, у односу на број становника, имала више свиња него САД и која је средином осамдесетих година прошлог века од извоза свиња и свињског меса остваривала приход од преко 750 милиона долара, српско свињарство пало је на ниво који једва задовољава домаће потребе, уз нешто мало вишкова који се извозе у Црну Гору, Македонију и Русију.
По мишљењу Витомира Видовића са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду, потенцијал Србије је производња од чак 30 милиона свиња годишње. Нажалост, упорним настојањем да се свиње вакцинишу против куге држава свињарство практично држи под санкцијама јер потенцијални купци из ЕУ месо вакцинисаних свиња не желе да купе. Хрвати су, каже Видовић, ову праксу напустили пре десет година, али она код нас опстаје упркос томе што је актуелни министар пољопривреде већ два пута обећао да ће вакцинацију свиња обуставити. Видовић сматра да се то није догодило због јаког ветеринарско-фармацеутског лобија који не жели да се одрекне средстава која сваке године добија на рачун вакцинације. Та средства нису мала будући да Србија годишње на увоз вакцина за свиње потроши око 20 милиона долара.
А да власт хоће, Србија би могла да извози месо. Европска унија годишње из Бразила и Аргентине увезе око 700.000 тона јунећег меса и од Србије је тражено да за наредних пола века, сваке године припреми по 50.000 тона. А ми смо, на пример 2017, извели свега 480 тона квалитетног црвеног меса, такозваног беби бифа, тек нешто више од пола процента годишње производње. Паметњаковићи који „креирају“ пољопривредну политику остају глуви на потражњу из ЕУ и уместо тога нуде извоз свињског меса које ЕУ не само да неће зато што је вакцинисано већ не дозвољава ни да се свињетина из Србије транспортује преко земаља ЕУ. А тиме је и евентуални извоз у Русију практично онемогућен јер као варијанте транспорта преостају само авион, што је неисплативо, или превоз бродом из Бара, што траје најмање месец и по дана.
Од „Тениса“ слаба вајда
Пошто његови послушници не раде ништа на обнови сточарске производње, творац „златног доба“ покушао је да ублажи штету довођењем немачког „Тениса“, који је закупио земљу код Зрењанина условивши покретање производње добијањем извозних дозвола. Ал’ баш у то време мера вакцинација свиња је продужена, па ћемо ефекте доласка познатог европског произвођача свиња и свињског меса морати да сачекамо барем три године, колико траје производни циклус. До тада, „Тенис“ ће, по мишљењу Витомира Видовића, бити ослоњен на домаће произвођаче од којих ц́е откупљивати свиње, па неког видног повећања производње неће бити. Немци ће бити на добитку, каже Видовић, јер ц́е имати јефтине свиње, своје кланице и малопродају, а тиме и велику брзину обрта новца. А наши фармери ће радити за „Тенис“ и имаће и даље цену какву имају данас. Без сопствене кланице и прераде и без могућности за улагања и повећање зараде, постаће најамни радници на својим бившим фармама.
Али режим Александра Вучића не мари ни за фармере, ни за сточарство. Иако имамо чак 35 институција које се на разним нивоима баве сеоским проблемима, у трећини од око 4.000 српских села живи мање од 100 становника, а у претежно сеоским насељима празно је око 200.000 кућа и још толико обора за тов стоке. Вучићево „златно доба“ запамтићемо и по томе што смо по потрошњи меса од свега 30 килограма по становнику пали на последње место у Европи (просек у ЕУ је око 100 килограма).
(извор: београдски-глас.рс / Бранислав Кривокапић)
