Прва дама добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, добитница 13 престижних одликовања, својим херојским делом уписала се у српску историју као победник и симбол једне значајне епохе.
Са речи на дела
Пореклом из београдске породице пуне женске деце, била је сведок очеве туге због тога што нема наследника и „сина јунака“. Без оца је остала у раном детињству, а Први балкански рат 1912. године дочекала је као матуранткиња, када се и пријавила Народној одбрани за добровољца – четника и прошла тест пред комисијом. На регрутацији нису хтели ни да саслушају разлоге, одбили су је уз пошалицу да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње… Сутрадан је опет дошла тражећи пушку и ратни распоред. ,,Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме. Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће” биле су речи младе оптимисткиње. Када јој је понуђено да прихвати позицију болничарке, одбила је уз повик – Хоћу пушку! Нису имали избора након овакве лекције о борбености и одлучности и примили су је. Потом је прошла обуку у Прокупљу, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави.
На челу одреда и европских насловница
Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „српском Јованком Орлеанком “. Тада се њена фотографија нашла и на дописници, а објављена је и у париском „Малом журналу“ 1912. године, од када се ова фраза усталила и почела употребљавати уз имена српских ратница. По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим, мир је кратко трајао, убрзо је избио Први светски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд. У саставу Сремског добровољачког одреда командовала је првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.
Рат донео љубав
У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до одбране Београда на Дорћолу. Преживела је и повлачење преко Албаније под командом краља Петра, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања, а сећање на њу је највреднији орден народа и земље за чију се слободу жртвовала. После рата се удала за ратног друга, Тихомира Крсмановића, након чега се повукла из јавности. Сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу, 1979. у Београду. Њена праунука, драматург и глумица, Сања Крсмановић Тасић, приредила је представу „Приче хлеба и крви“ о Софији Јовановић.
Извор: Википедија
Вечнаја памјат и Слава Велика Србкињо!