Гостовање Ане Брнабић у „Зони конфликта“ ДW у таблоидима је описано као храбра одбрана Србије пред безобразним новинаром. Ипак, истина је да је премијерка једино бранила лажи које промовише напредњачки режим.
Наступ српске премијерке Ане Брнабић у „Зони конфликта“ веома је занимао читаоце ДW и тај ће интервју вероватно бити један од наших најчитанијих текстова године. Али оставио је очито снажан утисак и на београдске таблоиде који су се утркивали у увредама на рачун новинара Тима Себастијана, јер је за почетак постављао питања која властодршци у Србији ретко када чују. То, додуше, мање говори о недостатку храбрости српских новинара, а више о стању слободе штампе коју је Брнабић у интервјуу представила као постојећу.
Себастијан је у низу таблоидних гласила блиских режиму оцењен као „безобразан и неваспитан“, „бахат“, „непрофесионалан и пристрасан“, а са друге стране се наводи да је премијерка жестоко бранила Србију усред Берлина.
Одбрана Ане Брнабић је била сасвим у стилу радикалско-напредњачке реторике, која методама опструкције оставља утисак надмоћи у полемикама. Једноставно, кад вас питања сатерају у ћошак, ви измислите неки цитат и одмах оптужите другу страну да нема појма, баратате произвољним тврдњама, или, ако је интервју у среду, просто кажите да је данас четвртак. Остатак разговора ће тако уместо полемике на задату тему бити посвећен расправи који је данас дан.
То је Шешељева школа јавних наступа које се напредњаци послушно држе, а ту школу очито поштује и српска премијерка, која за сада тврди да само размишља да се учлани у Српску напредну странку. Истини за вољу, Ана Брнабић никада – макар у случају ДW – није избегавала да изађе на црту и њен је лични однос према медијима у том погледу коректан.
Игра терминима
Но гостујући код чувеног водитеља Тима Себастијана, познатог по својим хард талк интервјуима, Брнабић је већ на почетку показала како изгледа меандрирање српских власти на тему Косова. Са једне стране се тврди да Србија неће признати Косово, што је већ сада очито услов за улазак у ЕУ, а са друге стране се пребројавају отворена поглавља и броје дани до 2025. године. „Када будемо применили реформе, ЕУ ће доћи као природна последица тих реформи. Ако желе да сачекају, у реду. Ако не желе, опет у реду“, рекла је она.
Требало би подсетити да је Александар Вучић 2015. најавио да очекује да ће Србија постати пуноправна чланица ЕУ до 2020. године. Рекло би се стога да су власти, након што се преузеле европску агенду од бивше власти и садашње опозиције, одлучиле да ће то бити главна шаргарепа за бираче у Србији. А то се уклапа у празна обећања о бољем животу који само што није стигао.
„Жути лопови“
Тврдњу да су бивше власти земљу довеле пред банкрот поновила је и Ана Брнабић. Али је и подигла игру на виши ниво: „Србија је пре четири године дословно била три месеца пред банкротом чиме желим да кажем да смо морали да усмеримо све своје снаге и напоре у веома тешке, веома непопуларне економске реформе. Не може се све радити у исто време.“ Дакле, драги грађани, владавина права и друге трице и кучине морале су да чекају јер не може све одједном. Не ваља бити алав.
Теза о банкроту пред који је Србију тобоже довела „жута банда“ је омиљено опште место Напредњака јер ем промовише садашњу власт у спаситеља, ем додатно сатанизује опозицију. Никако, закључује се, не би било добро да се „они лопови врате на власт“.
Па ипак, званични подаци показују да је јавни дуг 2012. године износио 17,6 милијарди евра а да је до 2018. повећан на 23,6 милијарди, и да износи 58,6 одсто БДП. Србија је најнижу тачку јавног дуга имала пре десет година када је она износила 28,3 посто БДП. Додатни проблем је што економисти тврде да ново задуживање иде у државну администрацију, покривање дугова јавних предузећа и отплату камата.
Тим Себастијан у српским таблоидима описан као неваспитан
Кад већ то може да се каже, зашто да се пред међународном публиком ДW на енглеском не каже и да је Србија „светски лидер у привлачењу страних директних инвестиција“. Тако је Брнабић заборавила оних педесетак земаља које су, према листи Светске банке, прошле године имале више страних инвестиција од Србије. Поменимо само неке: Гана, Етиопија, Доминиканска Република, Румунија, Перу…
Или пак да је незапосленост „преполовљена“ без речи о томе да се десетине хиљада људи исељавају из Србије те да је креативна метода којом Завод за статистику израчунава незапосленост нешто чему би се дивили сви магови светске пропаганде.
Анегдоте о медијским слободама
Слобода медија је вероватно област која доживљава највише критика из Европе. И док премијерка Ана Брнабић за ДW каже да су Вучић и она сваког дана на мети критике медија („као што и треба да буде у демократском друштву“), прећуткује који су медији у питању, колики су им тиражи и гледаност, те шта је са мејнстримом који је одавно на краткој узици.
Као неку врсту изговора премијерка подсећа на случај шутирања новинара пре више година (Велимир Илић), али не помиње рвачке захвате против новинара на отвореном на дан инаугурације председника Србије Вучића. Уосталом, како је премијерку и упитао Тим Себастијан након што је подсетила на Илићево шутирање: „Дакле мислите да је побољшање то што се сада новинарима само прети?“
Па ако је већ кренула са анегдотама, попут оне о Илићу и шутирању, могла је да исприча да је тај исти Илић још одавно претио да ће бацити Ољу Бећковић са Београђанке, али да је култну емисију те водитељке укинуо тек напредњачки режим.
Или да исприча рецимо о Јужним вестима, које су вероватно изабране као довољно мали и локални медиј на чијем примеру би требало послати упозорење осталима. Порески органи буквално месецима кампују у просторијама тог портала, власници су добили решење о непостојећем пореском дугу, проверавају партнерске фирме, па чак и чланове породица запослених. А да у Србији не постоје никакве институције сведоче незваничне информације које су стигле до овог медија да је принудну наплату зауставио лично председник Србије Александар Вучић. Толико о медијским слободама у Србији, владавини права и реформи институција.
Штета што гро српских медија није из тог дела разговора за ДW цитирао једину вредну реченицу: на питање Тима Себастијана о етикетама које Александар Мартиновић и други напредњаци лепе новинарима, називајући их издајницима и плаћеницима, Брнабић је, пре замене теза, рекла: „Не кажем да је то прихватљиво.“ А оно што „није прихватљиво“ је, је ли, неприхватљиво. И то је вредна порука премијерке њеним напредњацима.
Сребреница – све, само геноцид не
Тренд глорификације ратних злочинаца, који се у Србији све чешће представљају као хероји и узори, није заобиђен ни овог пута. Случај пред Хашким судом осуђеног генерала Владимира Лазаревића, који је најављиван као предавач на Војној академији, премијерка Брнабић је описала као „само једно предавање“ и ту би прича требало да буде затворена.
Међутим, Иницијатива младих за људска права упозорава на „континуирану промоцију ратних злочинаца и најаву нових ратова, која је оживела публиковањем књига Небојше Павковића и Владимира Лазаревића од стране Министарства одбране. Такође, ратни злочинац Веселин Шљиванчанин нас позива са насловних страна и са ТВ екрана у рат док у истом дану мировни активисти бивају осуђени зато што су изразили протест звиждуцима против осуђеног ратног злочинца.“
Пример Војислава Шешеља пак, који према закону не би више смео да буде народни посланик, Брнабић је искористила да се упита где је владавина права ако је суђење Шешељу у Хагу трајало 13 година.
Болна тема геноцида у Сребреници није заобиђена ни у овом разговору. Довољно је рећи да се Ана Брнабић у овом случају држала онога што је званичан став комплетне власти у Србији. Сребреница јесте „страшан и ужасан ратни злочин“, али то није био геноцид – поновљено је само оно што се већ више пута чуло од српских званичника.
Србија је испоручила особу која је оптужена за тај ратни злочин, истиче Ана Брнабић, и ту је што се тиче Београда стављена тачка на то питање. „Мислим да је Србија убедљиво најбољи пример у региону како се треба односити према ратним злочинима“, још једном је подигла лествицу Брнабић, али овога пута се служећи успесима баш оних злих претходних власти на том плану помињући да је много урађено после 2000. године. Какав је ту допринос данашњих власти уопште није јасно.
Тема суочавања са прошлошћу је, иначе, у Србији већ више година потпуно ван фокуса јавности и медија. Економија и окретање будућности се намећу као главни приоритети, а за то постоје и јасни разлози: радикалска прошлост напредњака није лепа слика у огледалу.
Али ако је за утеху, Брнабић је више пута поновила да има „још посла“. Структурне економске реформе је Србија, каже, одрадила 85 одсто, јавну управу око 50 одсто, а владавину права око 30 одсто. Шта све грађане Србије, независне новинаре и опозицију чека док се дође до сто одсто? То ваљда не зна ни Ана Брнабић.
Дојче веле
