Полиграф као тужилац, судија и новинар

Након неколико сати чекања да се заврши састанак са председником Александром Вучићем, двадесетак представника Срба са Kосова појавило се у четвртак поподне пред смрзнутим новинарима и сниматељима испред зграде Председништва на Андрићевом венцу у Београду. Ништа ново о актуелној кризи на Kосову нису рекли, а и на питања зашто контроверзни бизнисмен Милан Радоичић који је са њима био на састанку није изашао да одговара и на питања новинара, нису конкретно одговорили. Ако је прошао полиграф, зашто не би преживео и нас?

Без обзира што је Радоичић прошао полиграф и што су у његову одбрану чврсто стали и Александар Вучић, Нела Kубуровић и Марко Ђурић, не значи да новинари морају да им слепо верују и у име јавности не поставе неколико питања – како то да Радоичић има времена да састанчи по Председништву, а нема времена да оде до Пирота на суђење њему и његовом блиском сараднику Звонку Веселиновићу? Или како то планира да заштити Србе на Kосову онај ког се ти исти Срби, по сопственим сведочењима, плаше? Нису ваљда наша питања страшнија од тортуре полиграфа који је постао једини мерач истине наших власти?

Чињеница да се полиграф не признаје као доказ на суду је небитна у времену бесрамне пропаганде којом смо константно изложени.

Нас који постављамо оваква питања службеници БИА означили су као непријатеље државном поретку, али то је већ постало опште место. Kао и чињеница да су неки новинари били спремни да се у четвртак смрзавају два и по сата испред зграде Председништва и да лидере са Kосова не питају ама баш ништа! Били су спремни само да стоје и држе микрофон јер ваљда је богомдано то што Горан Ракић, Марко Ђурић или Далибор Јевтић причају, па зашто би они кварили тај угођај?

Нико ни да пита, бар онако стидљиво, шта са вама ради човек који је осумњичен да је учествовао у политичком убиству на тлу Европе пре 11 месеци. Онај против кога се воде судски процеси и пред српским правосудним органима које ваљда признаје, али се на суђењима не појављује. Зашто се и како усуђујете да газите инситуције и говорите да је полиграф сада решење за све наше муке? Зашто и како се усуђујете да унижавате правосуђе, наше инситуције и грађане Србије?

Новинарска питања не могу бити јерес као ни одбрана јавног интереса и институција. Новинарски посао је одбрана јавног интереса, институција и грађана. А то заправо чини државу. Не функционери и њихове фотеље. Они дођу и прођу.

И док долазе и пролазе, труде се да запечате сваку могућу шансу да неко ради свој посао и оснажи институцију из које долази.

Не верујете? Ево неколико контролних питања:

Kада би се РЕМ угасио да ли би неко приметио да те институције нема?

А Агенција за борбу против корупције?

Да ли би просечни грађанин Републике Србије изашао на улицу да брани позицију наше Републичке јавне тужитељке, као што су то годинама уназад радили грађани Румуније за њихову тужитељку?

Ако будемо часно радили наш посао, охрабрићемо друге да чине исто. Чувајмо институције. Оне би требало да су држава, а не вучићи, николићи, тадићи и радоичићи који су те институције киднаповали. И заменили их полиграфом.

Пише: Весна Радојевић, Крик.рс