Иза највећих компанија често стоје највеће банке, а сви су повезани са политичарима на власти, са судијама и тужиоцима, тако да испада да сви раде за неке банкаре
Ово није прича о великим банкама и њиховим власницима. Скоро свима је јасно шта су те банке и какви су ти банкари. Како у свету, тако и у Србији. Практично сав “прљав“ новац овог света, банкари “оперу“, и на томе добро зарађују. Такве банкаре најмање занима сама банка – радници банке и рад са клијентима (који легално послују и имају отворене рачуне – предузетницима, радницима и пензионерима). Наравно, они ће банку да воде озбиљно, тј. водиће рачуна о пословању банке и постојаће неки ред, јер банка служи као маска, да се сакрију разне махинације и трансакције. Таквим банкарима, најмањи део зараде долази од плате и бонуса, кроз рад са клијентима који легално послују, ту су највећи трошкови (због тога гледају да што више зараде и из тих послова, и не занима их како ће неки грађанин или неки предузетник да врати кредит, њима је важно да је кредит добро осигуран, итд.) Права зарада је у “паметним“ инвестицијама и добрим провизијама за посебне услуге.
У свету, такве банкаре и крупне финансијске спекуланте, зову – банкстери. Пристојни људи се клоне таквог друштва. Као што је познато, један од главних креатора банкарског система и економске политике Србије после 2000. године, сада је у друштву турбо-фолк звезда и учесника ријалити програма. То је идеално друштво за такве људе (када су на слободи). Један од највећих финансијских и берзанских спекуланата у свету, који је истовремено и велики мецена, недавно се жалио да га много људи мрзи. Старински назива за такве људе је – лихвар. Лихвар може само да глуми филантропа, филантропија је још једно од средстава за богаћење или остваривање неких мрачних циљева лихвара, људи то осећају, зато не воле такве “филантропе“. Банкстерима (лихварима) је најважнији профит. Банкстерима је циљ да сви економски зависе од њих. Они верују да се новцем све може купити и да је све у новцу. Такво вођење и схватање банке, уз такав однос према новцу, од стране банкара (и њима сличних капиталиста који у новцу виде смисао живота) је извор економске кризе. Криза настаје зато што богати желе да буду још богатији, што значи: сиромашни морају да буду још сиромашнији, државе се морају колонизовати, све се мора приватизовати (или отићи у стечај), а на приватизацији све купују они који имају новац – банкари и њихови партнери и пријатељи. Због тога је рад у банкама постао нешто што је морално дискутабилно, а саме банке су сада симболи зла и похлепе.
У Србији су скоро све банке које послују на тржишту стране приватне банке, а и оно мало домаћих банака је повезано са страним банкама и има странце као акционаре (на пример, Комерцијална банка се спрема за продају). Те банке воде људи који су уништили домаће банке и домаћу привреду, неки од њих су учествовали у пљачкашкој приватизацији, преко тих банака се “пере“ “прљав“ новац (исто као и у њиховим матичним банкама у свету), оне служе да се износи “екстрапрофит“ из колонизоване Србије. Народна банка Србије је, исто као и Влада Србије, под потпуном контролом (страних) приватних банака, Савета страних инвеститора, НАЛЕД-а и увозничког лобија. Оне рекламе за кредите су само представа за јавност, банкари прави новац не зарађују дајући кеш кредите грађанима. Једини који имају увид у све легалне и илегалне токове новца и контролишу све токове новца, јесу банкари и банке. Дакле, банкари (власници и директори) највећи новац (за себе лично, па за банку) праве у пословању са државом (политичарима, људима из тајних служби…) и са Народном банком Србије; кроз то се повлачи “прање“ новца стеченог кроз криминал и корупцију, “црни фондови“, са тим су повезане и неке инвестиције, приватизације, “аквизиције“, итд. Једино на берзи нема манипулација, намештања вредности акција и слично, као у неким државама у свету, јер берзанско тржиште у Србији практично не постоји.
Стране приватне банке и компаније (које стоје иза Савета страних инвеститора, НАЛЕД-а и увозничког лобија) су највећи послодавци у Србији, поред државе. Највише запослених ради у тим банкама и компанијама, ако не рачунамо запослене у државној администрацији и јавним предузећима. Скоро да је једини избор, данас у Србији, да радиш или за страну банку и страног инвеститора, или да се учланиш у владајућу странку да би добио државни посао. Можда је и услов да се запослиш у фабрици код страног инвеститора да се учланиш у владајућу странку. Неко то радо ради, а неко (чини ми се да је то већина) то нерадо ради, али ипак ради да би преживео, јер нема ништа треће – мора да нађе посао у банци или да ради у фабрици код страног инвеститора, или да се учлани у странку па да добије посао у јавном комуналном предузећу. Поред тога сваки дан мора да слуша неког из своје околине који проклиње банке, стране инвеститоре и власт, тј. окупаторе и сараднике окупатора. Свако има такве људе у својој околини, а на друштвеним мрежама посебно. Ово је прича о њима, о запосленима који раде за странце или државу. Иза највећих компанија често стоје највеће банке (или најбогатији банкари), а сви су повезани са политичарима на власти, са судијама и тужиоцима, тако да испада да сви раде за неке банкаре. Банке (и кладионице и апотеке) су поред сваке школе. Зато сам банке и запослене у банкама узео као тему текста.
Рад у банци, сам по себи, не мора да буде нешто лоше, као што ни банка, као финансијска организација, сама по себи, није нешто лоше. У овим условима и околностима, такође, ако се ради професионално и етички, рад у банци није нешто лоше. Наравно, ово се не односи на највиши ниво банке – власнике и менаџере, они нису тема овог текста. У банкама, овде у Србији, највише људи је запослено у филијалама и експозитурама, у раду са правним и физичким лицима. То су обични људи, из народа. Услови рада у банкама су нешто бољи, него у фабрикама страних инвеститора, и плата је већа. Ако питате запослене у банкама, они ће вам рећи (дискретно, у поверењу) да су услови рада далеко од добрих, да плате могу да буду веће, да је потребно запослити још људи, али и да међуљудски односи могу да буду далеко бољи, како што се тиче поштовања запослених од стране менаџмента, тако и међу самим запосленима. У односу на праве профите које власници и директори банака праве, плате запослених у банкама су веома мале. Међутим, не постоје синдикати, нико се не буни, запослени у банкама се једино прилагођавају према датим условима. Исто тако и грађани који немају избора, прихватају дате услове и камате за узимање кредита, од банке.
Међу (ненаписаним и неизреченим) условима које банке (или компаније или странке које запошљавају своје чланове у државне институције и јавна предузећа) постављају јесте и да се “исправно“ мисли и користи “политички коректан говор“ (ово се не односи само на то шта ће запослени да мисли и говори о својој банци или послодавцу, него уопште везано за све ставове у животу, поводом било ког питања). Слично је и у медијима, где се новинари често аутоцензуришу. Проблем је што су све то облици, или технике, или методе, “меке“ окупације и “промене свести“. Како да се, у односу на тај проблем, постави неки грађанин Ваљева, Лесковца, Зрењанина или Прибоја, који нема други избор, осим да се запосли у (да се држимо оних који су тема текста) неку од банака које послују у његовом граду, или да оде из Србије? Он или она је, ипак, одлучио/ла да остане у Србији и да се бори за себе и своју породицу – прихватио/ла је посао у банци за ону званичну просечну плату (уместо да ради негде за минималац), формирао/ла је породицу са више деце о којима добро брине, свестан/на је у каквој држави живи, не жели да прода Косово, није за одржавање параде поноса, јасно му/јој је да су камате које даје банка велике (али он/она никога не тера на силу да узме кредит) и зна чему служе банке, али није увек спреман/на то јавно да каже, или нешто слично што није “политички коректно“, јер може да изгуби посао, а издржава децу, има болесног родитеља… Слично размишљају и новинари.
Да ли је такав радник/ца банке – сарадник окупатора? Да ли треба да да отказ, зато што су власници тих банака међу окупаторима, а банке средства окупације? Да ли грађани који не раде у банци (или за страног инвеститора, или за државу, или у медијима), треба да га/је осуђују и вређају? Шта ако сутра тај/та запослени/а у банци, када дође тренутак да се бира (или-или), уместо лојалности банци, изабере да стане на страну народа (или, ако они са државном службом, уместо оданости владајућој странци, изаберу да служе држави и народу)? Да ли ће он/она то изабрати, када дође тај тренутак? Да ли је он/она – херој, зато што, прво, није отишао/ла из Србије, и друго, зато што се није продао/ла, него је одлучио/ла да неко време и до неке границе, трпи и да чека да се пробуди народ и у држави стекну услови за промене? Међутим, шта ако је он/она изабрао/ла лојалност банци (или страном инвеститору или владајућој странци која служи окупатору), па свесно и са задовољством учествује у варању клијената банке да би испунио/ла норму и остварио/ла већу зараду, пошто је “променио/ла свест“, да би достигао/ла жељена мерила успеха (што значи да га/је није брига да ли ће власт продати КиМ, да ли ће пензије бити отете, не жели да учествује у борби против окупатора, не излази на протесте, он/она гледа само свој интерес)? Колико има таквих међу онима који раде за странце, тајкуне или за државу, тј. тренутну власт?
Запослени који раде у фабрикама страних инвеститора, за минималац, најмање су лојални свом послодавцу и најмање се везују за своје фирме. Запослени у банкама, због бољих плата и услова рада, од оних које имају запослени у фабрикама, ближи су запосленим у невладиним организацијама, које се финансирају и зависе од новца са Запада. Банке добро сарађују са невладиним организацијама. Исто важи за све добре стране компаније, тј. за сва добро плаћена места. Ко је нашао посао у таквом систему и има добру плату (за услове у Србији, то је више од 1 000 евра), искреније и радосније учествује у “тим билдингу“, од радника који ради у фабрици за минималац и мора да носи пелене на послу. Наравно, у самим банкама и компанијама, они са најмањим платама најмање су везани за послодавца. У банкама, запослени који раде на шалтерима немају велике плате, али доста раде, јер су стално редови испред шалтера. Али, они имају званичну просечну плату, а не минималац, плата је редовна и сигурна, уплаћују су доприноси и могу да користе неке олакшице. Тешко је наћи такав посао данас. Због тога нико неће много да “таласа“. Тако се спроводи “тиха“ или економско-културна окупација. Неки људи се плаше промене и неизвесности.
Ослобођење долази када се пробуди, оно што се некада звало, “средња класа“, тј. људи са добрим образовањем и платама (од којих може да се преживи, или лепо живи ако је неко горњи слој те “средње класе“). “Средња класа“ је нестала деведесетих 20. века. После 2000. године је почела полако да се опоравља. То иде споро, зато што окупатори и сарадници окупатора желе да од грађана Србије створе “јефтину радну снагу“. Томе служи и увођење дуалног образовања у школе у Србији. Стандардима “средње класе“ близу су запослени у банкама, страним компанијама (највише у ИТ сектору), код тајкуна и у неким државним службама и јавним предузећима. Мислим да је менаџерски ниво већ достигао стандарде “средње класе“. Поред њих, ту су још и приватни предузетници. Сви остали, практично, раде за минималац, а велики број грађана Србије ради на црно или нема посао. Од оних који имају најмање приходе и образовање, не може се очекивати да буду снага промене. Али ако хоћете неког да “меко“ окупирате, довољно је да купите њихову “средњу класу“, или да је разбијете ако се буни. Због тога је текст посвећен запосленима у банкама, пошто су они у овом тренутку најбројнији и најбогатији слој “средње класе“ у Србији. Ту могу да се рачунају и програмери, јер је у ИТ сектору просечна плата 1 000 и више евра, међутим, програмери су доста независнији и мобилнији у односу на запослене у банкама и лакше могу да постану предузетници или да раде са добрим домаћим предузетницима.
Све док се не пробуде запослени у банкама и у великим и успешним компанијама, затим они са државним послом: професори, наставници, учитељи, лекари, медицинско особље, запослени у правосуђу, полицији и војсци, радници ЕПС-а, и осталих јавних предузећа где су добре плате, никаквих промена на боље у Србији неће бити. Да ли су они задовољни са својим послом и платама, да ли су задовољни са стањем у држави? Већина њих мисли да заслужују да имају боље плате и боље услове рада, и да је стање у држави лоше. Да ли би лекари и медицинске сестре у толиком броју одлазили у Немачку, да имају добар живот у Србији? Да ли би запослени у банкама размишљали како да пошаљу децу у иностранство да живе и раде, да мисле да је добар живот у Србији? Нису сви они добили посао преко странке или везе, није се свако продао Енглезима или Французима ако ради у енглеској компанији или француској банци. Међу њима има доста поштених, стручних и способних људи. Због тога оне који раде у банкама, код странаца, или за државу, не треба осуђивати и не треба да правимо такве поделе у народу. Никог не треба осуђивати унапред, исто као што не треба осуђивати оне који су отишли из Србије. Свако на неки свој начин даје неки допринос, са места на коме се налази, док се не формира нова елита, и “критична маса“. Један човек не може да промени систем, или цео свет, али може да буде одговоран и може да одбије да чини зло, или да изда, без обзира на уцену и цену. Свако може да се бори да у свом окружењу неке ствари буду боље, свако може да направи своју малу оазу, или мали поток, док се не улије у велику реку. Некада је довољно оставити лепо васпитану децу.
Да ли ће “средња класа“ да се побуни само онда када је у питању њен приватни џеп, или и када су неке опште или националне ствари у питању (на пример, ако власт прода Косово и Метохију), или неће уопште да се буни, ни у једном случају? Ко не нађе посао у банци или код страног инвеститора, или преко странке државни посао, велике су шансе да уопште не нађе посао у Србији од ког може да живи – па ће отићи из Србије. Многи су већ отишли. Многи су одлучили да никада не оду и да се боре. Промене може да створи једино “средња класа“, предвођена највећим моралним ауторитетима унутар духовне елите народа. Кичму Србије чине запослени у банкама, у великим приватним компанијама, у ИТ сектору, затим запослени који примају плату из државног буџета, ту су још и приватни предузетници. Од “средње класе“ зависи да ли ће се Србија усправити, или ће је поломити банкстери. “Нико не може ући у кућу јакога и покућство његово отети“. Једите “чврсту храну“, храну за јаке.
Никола Варагић, Стање ствари
