Да би држава напредовала потребни су дијалог и размена идеја а не аутистично игнорисање критике, или још горе, њено брутално гушење
У интервјуу Ал Џазири (постављеном на интернет сајту те агенције 29. 11. 2018), премијерка Ана Брнабић је изјавила да искрено верује како нова (четврта) индустријска револуција даје шансу Србији да достигне и престигне „тај ниво земаља” за којима „у неким ситуацијама” заостаје. Како је реч о исказу који није праћен додатним објашњењима, остаје да се нагађа шта је премијерка желела да каже и на шта је тачно мислила.
Из изјаве није јасно које су то државе које Србија жели да достигне, нити је наговештено када би се то могло десити. Није јасно ни о каквом нивоу који Србија треба да достигне је реч (нивоу чега?) и чиме се тај ниво мери, као што није јасно ни које су то „неке ситуације” у којима Србија заостаје.
Премијерка је можда мислила на ниво развијености који се обично мери синтетичким показатељем – бруто домаћим производом по глави становника. Иако овај показатељ има бројне мањкавости, он је међународно прихваћен и даје какву-такву могућност да се економски (не)успеси држава међусобно упоређују. Ако је премијерка мислила на тај показатељ, ствари по Србију стоје лоше, јако лоше.
Мерено тим показатељем, данас је испред Србије 38 европских држава, укључујући и све државе региона осим Албаније и Босне и Херцеговине. (Македонија је такође иза Србије, али је реч о занемарљивој разлици у висини БДП-а.) На светској ранг-листи Србија је око 87. места по висини БДП-а по глави становника, и на нивоу је Алжира и Гренаде.
Замислимо да ће баш Србија фантастично искористити четврту технолошку револуцију, док ће све остале државе, из неког мистериозног разлога, пропустити то да учине. Замислимо да просечна стопа раста српског БДП-а наједном више није најнижа у региону, као што је то био случај у последњих пет година, или (заједно са Хрватском) најнижа у последњих 10 година. Замислимо да као резултат технолошког тријумфа српски БДП по глави расте за два процента брже него што расте у осталим држава. У том сценарију, Србија би за око 20 година стигла Бугарску, Мађарску би стигла за око 35 година, а Словенију за око 40 година – прекасно за највећи број читалаца „Политике”.
Небојша Катић (Извор: Политика)
Ова статистика сустизања је поражавајућа, све и да су претпоставке из горњег пасуса реалистичне, а нису. Мало је вероватно да се Србија деценијама може толико брже развијати од држава у окружењу које имају сличне економске и социјалне карактеристике. Ово тим пре што је Србија усвојила модел развоја и економску доктрину који не омогућавају високе стопе раста. Или краће, премијерка је дала изјаву која се не може ни на који начин аргументовано поткрепити, нити њена искрена вера ту може помоћи.
Ове олаке изјаве премијерке наслањају се на сличне изјаве које даје председник Србије и које су сада постале већ антологијске, попут оне најпознатије, да Србија управо улази у „златно доба”. И док Србија у то златно доба улази, десетине хиљада стручних и квалификованих грађана свих профила, сваке године жури да изађе из земље – многи заувек.
Узгред, током поменутог интервјуа било је видљиво и да премијерка не зна колико људи годишње напушта Србију, као што не зна ни каква је квалификациона структура оних који одлазе. Без таквих података је тешко правити пројекције срећне технолошке будућности Србије.
Строго селективни или неаргументовани искази српских званичника одавно су се одомаћили на јавној сцени. Јавност је огуглала на овај вид комуникације у коме више нема границе између реалности и фикције, између истине и спина, између сурових факата живота и пропагандних сновиђења. А када те границе нема, нема ни наде да би се нешто могло променити. Нема оптимистичних исказа или обећања која могу преварити стварност и учинити је бољом но што јесте.
Стварност се може мењати само осмишљеном политиком која почива на сталном преиспитивању и анализи сопствених грешака. На пример, зашто је Србија ту где јесте и какви промашаји економске политике су је ту довели? Зашто се не мења модел развоја ако је јасно да он даје лоше резултате? Колико још деценија треба да прође како би се ова елементарна питања коначно поставила? За почетак – поставља ли их власт макар сама себи?
Да би држава напредовала потребни су дијалог и размена идеја а не аутистично игнорисање критике, или још горе, њено брутално гушење. Није уобичајено да у интервјуима председник државе сам себи поставља увек иста питања и да на њих одговора, нити је нормално да председник пропитује новинаре, уместо они њега. Ни заглушујући монолог власти ни неукусно самодивљење неће помоћи да дође до промене. То је амбијент у коме умире и свака нада.
Небојша Катич
Аутор је пословни консултант
Опрема: Стање ствари
