Случај Насера Орића, који је недавно правоснажно ослобођен оптужби за ратне злочине одлуком апелационог већа Суда БиХ, један је од судских предмета који су неповратно изгубљени „захваљујући” по Србију штетним споразумима потписаним између српског и тужиоца БиХ. Међутим, оно за шта је Орић у Сарајеву ослобођен, само је десети део од онога за шта је у Србији вођена истрага, а предмет је уступљен Тужилаштву БиХ на основу споразума између двојице тужилаца. Суђење у Сарајеву није обухватило све злочине над Србима на подручју Сребренице и Братунца 1992. године. Неке истраге против Орића су још у току.
Министарка правде Србије Нела Кубуровић изјавила је у Њујорку да је Србија увек спремна на регионалну сарадњу у оквиру процесуирања ратних злочина. У разговору с тужиоцем Међународног резидуалног механизма за кривичне судове Сержом Брамерцом, српска министарка се није сагласила с његовом оценом у шестомесечном извештају о раду механизма да недостаје регионална сарадња у процесуирању ратних злочина пред домаћим судовима у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини.
Кубуровићева је казала да Србија редовно одговара на замолнице из БиХ и Хрватске, док таква спремност за сарадњу не постоји када је реч о српским замолницама. Нагласила је да је Србија у протекле две године знатно унапредила капацитете Тужилаштва за ратне злочине, како би имало све неопходне услове за ефикасно процесуирање окривљених за најтежа кривична дела против човечности, без обзира на њихову националност или етничку припадност.
Сарадња између тужилаштава држава које су настале на простору бивше Југославије одвија се не само по замолницама у оквиру међународне правне помоћи, него и на основу споразума између тужилаштава. Наиме, 2006. године бивши српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић потписао је са хрватским државним тужиоцем Споразум о сарадњи и прогону учинилаца кривичних дела ратних злочина, злочина против човечности и геноцида. Исти такав споразум потписан је и са тужилаштвом БиХ. Ови споразуми обавезују тужиоце да једни другима доставе све доказе које имају.
– То је противправни и незаконити споразум два тужиоца – Вукчевића и његовог колеге у Хрватској, којим се заобилазе билатерални споразум између Хрватске и Србије о међународној помоћи у кривичним стварима, Закон о међународној правној помоћи и Законик о кривичном поступку. На основу тог споразума достављају се сви подаци из наших предмета, као и сазнања која тужилаштву у конкретним предметима достављају БИА, ВБА и МУП, чиме се омогућава хрватској страни најпре да спасава осумњичене своје држављане тако што на основу тих доказа подиже оптужнице и правоснажно их ослобађа у Хрватској, или пак осуђује на ниске казне које се углавном потом и не извршавају, о чему сведочи и последњи предмет генерала Мерчепа – каже београдски адвокат Душан Братић.
Он додаје да ни у Закону о међународној правној помоћи у кривичним стварима, ни у потврђеном уговору између савезне Републике Југославије и Републике Хрватске о међународној правној помоћи у грађанским и кривичним стварима таквог овлашћења нема.
Сматра да се кроз извршење тог споразума српско тужилаштво за ратне злочине јавља као својеврстан „деташман хрватских служби”, јер они добијају податке које наше службе достављају тужилаштву.
– То је један велеиздајнички акт, који би морао под хитно да буде стављен ван снаге – закључује Братић.
Недавно је поднео нашем тужилаштву кривичне пријаве са доказима о гранатирању избегличких колона у Хрватској, код Двора на Уни и на Петровачким цестама. Пита да ли би прикупљени докази у овим случајевима могли да доспеју у хрватске службе, управо на основу поменутог споразума.
– Ако наше тужилаштво има обавезу да достави хрватском тужилаштву сав материјал из истраге, Хрвати могу да виде којим сведоцима и каквим доказима ми располажемо, а онда да почну да „склањају” и сведоке и доказе. Имам информацију да је наше тужилаштво на тај начин неповратно изгубило неколико случајева – наводи адвокат Братић.
Аутор: Александра Петровић, Политика.рс
