Јеромонах Алексеј прича о чуду које се десило у метохијском манастиру Будисавци, који једва опстаје у чисто албанском окружењу, без ичије помоћи и заштите, често без струје и хране, изложен сталним притисцима
Чудо из Метохије! Сузе на икони Пресвете Богородице подсетиле су многе који су то заборавили, да у срцу Метохије и даље постоје српски манастири, међу њима и манастир Будисавци, где се ово чудо и десило. Јеромонах Алексеј прича за Телеграф како се догодило чудо да најстарија икона у манастиру, на празник Светог јована Златоустог заплаче, али и какав је живот у потпуно албанском окружењу, без ичије заштите, често без струје, основних животних намирница и онога што им најтеже пада – без људи.
Када су проплакале очи Богородице на икони, помислио сам да је реч о случајно просутом уљу, те сам га обрисао са иконе, каже отац Алексеј и додаје:
– Међутим, сваки пут када сам обрисао, сузе су се поново појављивале. Вратио сам се у собу и негде око 8 сати, пошто ми нешто није дало мираи, вратио сам се у цркву и видео сам да Мајка Божија плаче. Пријавио сам сестрама, а људи који су бии у манастиру на ноћењу су сликали. Нисмо никоме објављивали, тек када је владика дошао рекли смо му да је икона мироточива. Потом је дошло још доста монаштва и сви су се сложили да није добро када икона точи сузе. Као и када човек плаче, то је увек јер има неку муку, нико не плаче кад је добро – прича јеромонах.
Питали су, каже, и духовнике и речено им је да се само моле Богу јер “није добро”.
– Отац Јоил нам је казао да ће бити великих страдања и искушења, али за цео свет. Не односи се то само на наш народ на Косову и Метохији. И међу монаштвом је био оних који нису поверовали, нису дошли да виде. Али, знате, за нас то није чудо јер монаси често присуствују чудесима. То је чудо за народ који не верује – објашњава он и додаје да су многи који су се молили пред иконом Богородице доживели чудо. Икону је на платну 1860. године насликао отац Рафаило, јеромонах манастира.
Међу људима који су дошли да виде икону, било је каже, и Албанаца.
– Један је чак, пре неколико дана, изразио жељу да се крсти у манастиру, али нажалост, морао сам да га одбијем и упутим на неког другог јер немам услова за то.
Српски народ је доле, подсећа он, увек пролазио голготу, а Мајка Божија моли свог сина да престану страдања.
– Она воли сваког, па и највећег грешника, и моли се свом сину да престану бол и туга. Преко 1.000 цркава и манастира је срушено. Али, страдања нису само на Космету, већ и у Београду. Сваки дан се дешавају убиства, самоубиства, дрога…
Некад сам служим литургију јер нигде никог нема…
Манастир је иначе окружен искључиво шиптарским селима, Срба готово да нема. Преживели су доста тога, па и нападе на манастир.
– Уништен нам је конак, али боримо се да опстанемо на нашој земљи. Слабо има народа који долази. Недељно можда двоје-троје или нико. Некад сам служим литургију. Буду само сестре и појац. Никакву помоћ немамо, шта нам Бог и Мајка Божија пошаљу, имамо. Некад добри људи пошаљу храну и уље – прича отац Алексеј.
У околини, у три села у близини манастира има, каже, повратника, али са све њима Срба је укупно десетак. Нема услова.
– После свега овога, није добро. Биће још теже за Србе, али и за манастире јер манастири и народ не могу живети једни без других. Добили су људи и тракторе и стоку, али све им је углавном покрадено. Владика Јован је скоро обезбедио краву једном повратнику јер има децу, да би имали млека. И чим се то прочуло крава је украдена. Прошле недеље нама је на манастиру разбијена капија и однето је сено – каже он.
Пријавили су Еулексу, али као и сваки пут, како каже, међународне снаге се труде да сакрију истину.
– Од како је престао рат и дошли Кфор и Еулекс, ни један случај није решен. Није тим лоповима потребна та крава. То је само притисак и порука да би се људи одселили. Тешко је живети кад знаш да те Србија не прима или те заборавља, а на Косову те не желе. Ми морамо бити нечији грађани. Имали смо притиске да извадимо косовска документа, полиција нам је рекла да не можемо без њих да се крећемо по Косову. Тешко ми је било тада јер је испало да сам грађанин Косова, а не Србије. А Косово је Србија и никад не може бити другачије. Ја сам се ту родио и докле год се служи света литургија и има макар и једног Србина, биће српско – поручује јеромонах.
У манастиру немају компјутер, телевизор, а ретко кад имају мрежу за телефон. Живе у потпуној изолацији.
– За ослобађајућу пресуду Харадинају су нам јавили телефоном, немамо никакав извор информација. Нико нам не долази, изоловани смо од свега. Тешко смо примили вест о ослобађању. Имао сам тужан осећај поражености. Народ се једва бори да опстане доле јер ми немамо где да одемо. А ту је и непрестани страх од одмазде. Полиција је ту, на 500 метара од нас, али као да није. Манастир нема коме да се обрати сем Богу – каже јеромонах манастира Будисавци.
Често немају ни храну. До њих не стиже помоћ из других манастира.
– Немамо башту. Кад се мора, беремо коприве па кувамо. Од државе немамо ништа, она ни не зна да Будисавци постоје. Некад по неколико месеци, па и читаву годину не видим никога у манастиру. А и ми смо људи, волели бисмо да некога угостимо, с неким да поразговарамо. Већину времена проводим сам, са Богом и молитвом – прича он сетно, али са осмехом на лицу и очима пуним неке смирујуће наде.
Има, каже, деце међу Србима доле, али је њихово детињство тужно јер га проводе изоловани, ретко излазе из куће.
– Најближи наш град је Митровица, која је 2,5 сати вожње и то ако имаш превоз. Ми у манастиру немамо ни кола нити било какво средство. Кад год је потребно да негде идемо, замолимо једног од наших људи који нас превезе колима где треба. Али не дај Боже, кад нешто хитно затреба, ноћу, не можемо ништа. Монахиње су старе, а чак и ја, млад, био сам болестан и нисмо могли ни до лекара. Њаближе село је Осојане које је три километра од манастира. Кад падне снег, путеви се не чисте и будемо затрпани. Често нема ни струје, и по неколико дана. Седиш у хладном, молиш се. Добили смо 20 метара дрва, па колико потраје – каже отац Алексеј.
Оца Стефана киднаповала ОВК и ни дан данас се ништа не зна
– Отац Стефан је 1999. године киднапован из манастира заједно са једним учитељем, и дан данас се не зна где је његово тело. Када се заратило и српски народ почео да бежи, отац Стефан је хтео да спаси народ и да их сакрије у манастир, али нажалост, Албанци су га киднаповали. Оца Харитона, у Призрену, су пронашли, али без главе. На пуду до епископије, кренуо је код владике Артемија, из кола су га извукли и био је мучен од стране ОВК. Он је сахрањен у Црној Реци – прича Алексеј.
Ипак, труди се да без обзира на све шта су људи доле преживели, у њима пронађе снаге за праштање.
– Хришћански је праштати и не пожелети зло никоме. Чак и највећем непријатељу. Господ је рекао “Молите се за своје непријатеље”. Тешко је народу да прашта, па чак и монаштву. У нама мора да буде много љубави, јер морамо да је пренесемо и на вернике – прича он.
Од страних контигената Кфора, међу којима су Италијани, Французи, Немци, у манастир сврате само Словенци, понекад.
Будисавци су задужбина сестре светог Стефана Дечанског, који га је направио још пре него што су изграђени Дечани.
– Мајка је мене и сестру довела у манастир када сам имао пет година и ту смо остали. Сестра и мајка су монахиње у Грачаници, а ја сам у Будисавцима од 2008. године. Живео сам и са патријархом Павлом, он ми је дао благослов да будем у манастиру у коме ћу, надам се, остати до краја свог живота – констатује јеромонах Алексеј.
Телеграф
